Сумануте казне и ни мирис од слободе информисања.
У извештају Хелсиншког одбора за људска права у Србији, које је Време објавило 1999. године можда се и најбоље види какву су тортуру пролазили медији, док је министар информисања, од 1998. до 2000. године био садашњи председник Александар Вучич.
Објављујемо део из извештаја који се односи на један од најрепресивнијих закона које је Србија икада видела. Тадашњи Закон о јавном информисању.
Доношење “Уредбе о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО-а” од стране Републичке владе 8. октобра 1998. године јасно и недвосмислено означило је правац у коме ће се даље развијати ограничавање људских и грађанских права у Србији.
Тај је закон не само ограничио слободу изражавања, већ ју је драстичним казнама практично укинуо, а медије је довео у најдубљу кризу која је нарушила и основни циљ њиховог постојања. Тим законом је забрањено реемитовање емисија страних радио и ТВ станица, а прописане су високе новчане казне за уреднике медија који не буду поштовали врло рестриктивне одредбе овог закона. Слободно тумачење уопштених одредби и високе новчане казне представљају инструменте који режиму омогућују да потпуно контролише рад сваког медија. По том закону се, на пример, за “нарушавање уставног поретка”, што практично углавном значи за праћење активности опозиције за промену власти, власнику и издавачу медија може досудити казна од 400.000 до 800.000 динара (50.000 до 117.000 ДЕМ), односно 100.000 до 400.000 динара за новинара и уредника који је информацију пренео или написао.
Прво јавно гласило на које је примењен овај закон био је београдски недељник Европљанин. Грех Европљанина састојао се у објављивању отвореног писма председнику Савезне Републике Југославије Слободану Милошевићу, у којем се он оптужује за катастрофалну ситуацију у земљи. То је повредило чланове до тада јавности мало познатог Патриотског савеза Београда, који је због тога поднео прекршајне пријаве против челника Европљанина и фирме “ДТ Пресс”.
Европљанину је 24. октобра 1998. изречена казна у износу од 2.400.000 динара (у то време око 150.000 УСД), а 26. октобра је уследила конфискација имовине предузећа, заплена тиража “ДТ-а” и вишемесечно прогањање власника Славка Ћурувије. Закон је примењен и на све медије који се фактички нађу на територији Србије. Тако је полиција Србије 19. новембра код Пријепоља запленила тираж подгоричког Монитора који је био намењен читаоцима у Србији. Правни основ за такав поступак у том тренутку је био непознат, јер је било нејасно да ли је Монитору изречена било каква казна од стране неког судског органа у Србији. Ускоро се испоставило да је још 7. новембра 1998. у тајности била донета пресуда којом је тај недељник кажњен новчаном казном од 2.800.000 динара (175.000 УСД).
Од дана доношења Закона о информисању па до 1. новембра 1999. године изречено је преко 30 казни (неке су укинуте), у укупном износу од преко 18 милиона динара.
ИЗВОР: ЕСПРЕСО.РС
