Историју нам кроје по договору

ЉУБИТЕЉИ немачке прецизности и историографске објективности месецима су с нестрпљењем очекивали прошле зиме најављену “Историју Југославије у 20. веку” немачке историчарке Мари-Жанин Чалић. Међу њима је био и писац овог приказа, чију знатижељу су посебно провоцирале три чињенице. Најпре маркентиншка најава, објављена у “Политици”, да се Чалићева “сматра пуноправном наследницом славног (немачког историчара) Холма Зундхаусена и његове историјске школе”. А још више податак да је ауторка после отцепљења Хрватске и Словеније пружала консултантске услуге немачкој влади, која је била један од (нај)важнијих актера распада бивше Југославије. И била стручни консултант Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

Стрпљење се исплатило: књига се са закашњењем од три месеца недавно, најзад, појавила у продаји, а што се очекивања тиче утисак је половичан. Истина, књига је у основи уравнотежена, али то се никако не би могло рећи за странице посвећене грађанском рату у Босни и Херцеговини, нити за преседан кога САД и Немачка још од 1999. праве на Косову.

Највише изненађују фактографске омашке готово у свим деловима књиге, недопустиве и за историчаре мање репутације од М-Ж. Чалић.

Рецимо, пише да се Јосип Броз Тито “почетком 1935. вратио у домовину” са обуке у Русији, а он је почетком те године отишао на обуку у Русију, док се у Југославију вратио крајем 1936.

На истој страници (157), чак у истој реченици, Чалићева прави двоструки превид. Каже да је “Комунистичка партија Југославије Тита 1937. именовала за генералног секретара”, а КПЈ то ни теоретски ни практично није могла учинити, јер је генералне секретаре свих својих секција постављала само Коминтерна. А она Тита није поставила за генсека ни 1937. ни наредне, 1938, већ га је тек почетком 1939. изабрала за “човека за везу” са Југославијом. Генерални секретар је постао тек у јесен 1940.

На наредној страници ауторка тврди да је за југословенске комунисте уочи Другог светског рата “југословенство било не само визија, већ и свакодневна пракса”. А једина визија водећих југословенских комуниста тада је била власт и следствено томе слабљење одбрамбених могућности Југославије. О томе речито говори податак да су Тито и његови најближи сарадници и у јесен 1940. и почетком 1941, непосредно пред Хитлерову инвазију на Југославију, позивали своје симпатизере да у југословенској војсци “за најкраће вријеме успоставе своје партијске јединице”, које ће “употребити за своје (партијске) војне циљеве”. Од југословенских власти је захтевано да “Хрвати, Словенци, Црногорци, Албанци итд. не служе војску изван њихова завичаја” и да их пуштају на “редовна одсуства, нарочито за вријеме неодложних пољопривредних радова”.

У једном делу књиге М-Ж. Чалић преузима као непобитну историјску чињеницу податак из Титове ратне и послератне пропаганде да је његова војска 1943. бројала “преко 300.000 људи”. Превиђа или не зна да је Титов главни ратни обавештајац Владимир Велебит крајем марта 1943. члановима Штаба 718. немачке дивизије у Сарајеву званично саопштио да Титова војска “броји 50.000-60.000 бораца”, а да је крајем 1943. сличну цифру изнео и шеф Оперативног одељења Вермахта, генерал Алфред Јодл. Он је на саветовању у Минхену реферисао да Тито има војску од “око деведесет хиљада људи”.

На једној од 490 страница књиге немачка историчарка пише да је “Дража Михаиловић у јуну 1941. написао меморандум жХомогена Србијаж”, а тај документ није написао он већ адвокат Стеван Мољевић, који се с Михаиловићем први пут срео у мају 1942.

ПОЗАЈМЉЕНО ОД ЦИА 

МЕЂУ 1.100 фуснота ауторка се практично не позива ни на један примарни необјављени архивски извор, већ је своје дело направила компилацијом већ објављених извора и понеког податка позајмљеног од ЦИА и архиве Хашког трибунала. У једном случају позива се чак и на оно што пише у једној оптужници, за коју није завршен ни доказни поступак, а камоли изречена пресуда.

Ауторка затим каже да је у Југославији “комунизам победио сопственим снагама”, а и руски и српски и југословенски извори, чак и Титова сабрана дела, показују да је у довођењу Тита на власт у Београду у јесен 1944. учествовало десет пута више Стаљинових него Титових војника!

Чалићева тврди да је Тито крајем септембра 1944. са Виса тајно одлетео у Москву “да би убедио Стаљина да пошаље јединице Црвене армије ради ослобађања Београда”, а он је Стаљина молио за нешто друго. Да му пружи “највећу подршку да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех” – његово довођење на власт у Београду.

Списак елементарних чињеничних грешака је импресиван.

Помињући Друго заседање Титовог провизорног парламента, АВНОЈ-а, у Јајцу новембра 1943, ауторка каже да су се тада “142 делегата из свих крајева земље прогласили за врховну законодавну и извршну власт” у Југославији, а не помиње податак да су они представљали мањину од 161 одсутног већника АВНОЈ-а. Још мање наводи да је проблем кворума разрешен тако што су одсутни проглашени присутнима, па је тако мањина проглашена за већину!

У другој половини књиге ауторка наводи нетачан податак о томе како су се данашњи Бошњаци изјашњавали 1948, на првом послератном попису становништва. Каже да су се могли изјашњавати као “национално неопредељени” или “муслимански Србин”, односно “муслимански Хрват”, а истина је да су се изјашњавали као “Срби – муслимани”, “Хрвати – муслимани” и “неопредељени муслимани”, а македонски муслимани и као “Македонци – муслимани”.

Код пописа из 1971. прави нову омашку. Пише да је југословенским муслиманима тада “било дозвољено да се у целој Југославији изјасне као жМуслимани у етничком смислуж”, а истина је да су се на том попису они могли изјашњавати као “Муслимани – у смислу народности”, а да је две године касније сарајевско “Ослобођење”, званично гласило руководства Босне и Херцеговине, у једној полемици са београдским НИН-ом написало да руководство ове републике “не познаје “Муслимане у смислу народности”. И да је за њих тај назив увредљив.

Ништа мање није безазлена ни тврдња, лансирана без иједног јединог аргумента, да су пред отцепљење Хрватске од Југославије “Срби у Хрватској испољавали захтев за хегемонијом”!

(Наставиће се)

Следећи наставак: Алиби за велику Албанију

Новости