БРИСЕЛ- Највеће противљење проширењу Европске уније је у Немачкој и у Француској, док је у Аустрији, Италији и на Кипру у паду.
На изјаву премијера Александра Вучића да су грађани Србије „уморни од стрпљења”, представници европских земаља не одговарају да су њихови грађани уморни од проширења.
Штавише, управо су челници оних земаља које спадају међу чланице ЕУ чије је јавно мњење најмање наклоњено пријему нових чланица у Унију – Аустрије и Италије – иницирали недавну бриселску конференцију „Пријатељи Србије”, с циљем убрзања европског пута Србије и окупили представнике свих 28 земаља ЕУ.
Само 25 одсто Аустријанаца, према истраживању Евробарометра, који мери расположење у свим државама чланицама, рађеном у пролеће 2014, сматра да у ЕУ треба примати нове чланице. С друге стране, 33 одсто Италијана је за процес проширења. Додуше, Аустрија, Италија и Кипар су једине земље у којима је од јесени 2013. до пролећа прошле године противљење значајније опало. На пример, у Италији је противљење било чак 59 одсто, а лане је опало на 44 одсто.
Према истраживању Евробарометра, у односу на јесен претпрошле године, лане је забележен благи пад противљења даљем ширењу ЕУ, а подршка је иста – 37 одсто. Иако се противљење смањило и износи 49 одсто, оно је и даље веће од подршке.
Истовремено, највеће противљење проширењу забележено је у Немачкој и Француској.
Како објаснити ову противречност – да популарност проширењу међу Европљанима није богзна каква, а да се њихови политичари, који морају да воде рачуна о подршци бирача, ипак залажу за даљу интеграцију у ЕУ? Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, каже да управо политичари увек морају да сагледају ширу слику и да покажу зрелост. „Не могу се сви политички потези стално поводити за јавним мњењем”, истиче Јоксимовићева, додајући да ни у Србији много шта не би било изводљиво уколико би се само гледало шта мисли јавно мњење.
И тамошњи политичари, наравно, врло воде рачуна о томе какве поруке шаљу. Сетимо се само поруке Жан Клод Јункера, председника Европске комисије, када је при преузимању мандата рекао да се следећи круг проширења неће десити у следећих пет година. Јоксимовићева наглашава да је то била порука намењена домаћем јавном мњењу, а да је као својеврсни баланс уследио бриселски самит, да се све учини да земље западног Балкана буду спремне за будуће проширење.
Став ЕК да у наредних пет година неће бити пријема нових чланица заправо одговара расположењу грађана ЕУ према проширењу, будући да се удео грађана у ЕУ који су против проширења повећао. Рецимо, у 2006. години износио је 42 одсто.
У Стратегији проширења, из октобра прошле године, Брисел је навео три стратешке тачке проширења: прво, чини Европу сигурнијим местом, друго, помаже квалитету живота и треће – већа Европа, јача Европа.
Иако европски политичари воде рачуна и о томе како ће проћи на следећим изборима, ипак треба рећи, како указује наша саговорница, да проширење није приоритетно питање око којег ће се њихови грађани изјашњавати.
Огромна је разлика између земаља које су део еврозоне, које су већински (56 одсто) против даљег проширења, што је, додуше, пад у односу на 2013, када је 60 одсто испитаника из држава еврозоне било против проширења.
Замор од проширења највећи је код најстаријих чланица Уније. Тамо је страх најизраженији, с обзиром на економску снагу земаља које би да се придруже и, самим тим, највећи број миграната који као циљну тачку управо имају те земље. Неке околности не иду им наруку – економска криза која се десила Грчкој, али и, потенцијално, веома економски ослабљени регион западног Балкана.
Грађани ЕУ то подједнако препознају као неку врсту опасности за будуће функционисање ЕУ. Наравно да то препознају и политичари, али, с друге стране, схватају да је брига о безбедносном пројекту ЕУ, како каже Јоксимовићева, јача и важнија од свега.
То је, на известан начин, недавно у Београду потврдио и Карл Билт, бивши шведски премијер и шеф дипломатије, када је изјавио да у Европској унији никада није постојао изражен ентузијазам за пријем нових чланова, али да се никада није догодило да стабилна европска демократија која куца на врата за пријем буде одбијена.
У земљама ЕУ које нису део еврозоне већина се залаже за проширење ЕУ (у 2014. 47 одсто је било за, а 37 против, док је у 2013. 49 одсто било за, а 39 одсто против).
Заправо, нове чланице ЕУ показују више ентузијазма за даља проширења. Румуни, Литванци и Хрвати највише се залажу за даље ширење ЕУ. Тим поводом, Јоксимовић објашњава да је то тако зато што су те земље прошле кроз читав процес, знају где су раније биле и какве су погодности пуноправног чланства, па виде колико је важан процес проширења за сваку државу чланицу, али и за ЕУ као целину.
Политика
Kakav truo propagandistički tekst. Pa zar neko može da pomisli da nas srbe neko u Evropi želi. Mi smo za njih mali rusi i neprijatelji,. Ko se seća kakve su bizarne tekstove pisali o nama tokom 90- ih. I dan danas im se omakne pa se onda šatro izvinjavaju. Oni su naši neprijatelji, pomirimo se sa tim.To se najbolje vidi po pružanju podrške šiptarima i svakom ko je protiv nas.
NEMAM RECI KOLIKO SAM VAM ZAHVALAN HVALA JOS JEDNOM
EUropo, samo nastavi da nas nećeš, NEĆEMO NI MI TEBE!!!
ЕВРОПСКА УНИЈА
“Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави?
Погледајте кратак преглед невероватних чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама.
Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава.
Закони ЕУ су изнад закона држава чланица. И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје бројне прописе, тешки су попут једног носорога.
Европска комисија (бирократска влада ЕУ у којој папире пише преко 30. 000 еурократа) може покренути тужбу пред Европским судом против земље чланице за коју сматра да је прекршила неку одредбу европског права. Казне за непослушне државе чланице су астрономске.
Европска је комисија сасвим наднационална и свим европским комесарима изричито је забрањено да слушају било какве савете из земаља из којих потичу. Они морају да раде искључиво у интересу Уније, а не у интересу земље чланице. Само Комисија има право предлагања закона и надзире, усмерава и има власт над читавим законодавним процесом. Подсећамо, увек када извршну власт престане контролисати воља народа – демократија се претвара у диктатуру!
Према томе, ЕУ није парламентарна демократија, него федерална диктатура.
Први председник Европске комисије био је потпоручник у немачкој војсци за време Другог светског рата, члан Националсоцијалистичког Јавног Добра (НСВ) , немачке “добротворне установе” организоване по узору на Нацистичку странку, а која је преузела и многе државне послове, као и члан Националсоцијалистичке коморе правника и судија. Звао се Валтер Холштајн.
Председника Европског већа не бирају народи Европе, то није изборна функција као у демократским државама. Председника Европског већа поставља – Европско веће!
Србија ће, уђе ли којом несрећом у ЕУ, финансирати Уједињено Краљевство с више милиона евра годишње, на начин да ће бити у обавези да у годишњи буџет ЕУ уплаћује део разлике због смањеног приноса Уједињеног Краљевства. На пример, мала Словенија плаћа 14 милиона евра, а сиромашна Румунија чак преко 50 милиона евра за Велику Британију! Тај издатак који ЕУ отима од свих држава чланица назива се УК – корекција. Јесте ли икад чули за то?
Увешће ПДВ и на оно на за шта га још не плаћамо, јер се Европска унија добрим делом финансира од ПДВ – а земаља чланица па ултимативно захтева најмање 5% ПДВ – а (при чему нема ништа против ако он буде још већи).
Дакле, Унија ће увести порез на хлеб и млеко, значи основне намирнице које користимо свакодневно, а смањити на храну за бебе. Значи, смањење пореза на храну коју користимо само првих пар месеци свог живота, а повећање пореза на намернице које користимо цео живот!
Занимљива је и чињеница да обрнуто не важи: Европска унија, наиме, само од нових земаља које јој приступају захтева најмање тих 5% ПДВ – а, али то није обвеза старих седам чланица – оне тај ПДВ не требаја да уведу, ако не желе. Згодно, зар не?
Уђемо ли у Унију, захваљујући европском опорезивању неминовно ће доћи и до других поскупљења. Тако ће плин обавезно поскупети 30 – 100% (највероватније ипак, као и струја и цигарете, само до 50%), кафа 5 – 23% па лож уље и дрво за огрев 15%. Српским грађанима, ако се одлуче да живе у Унији, поскупљења не гину. И то неће бити хир владајуће странке (ма која била на власти), него је напросто реч о усклађивању с европским прописима које се мора спровести, јер се Србија на то обвезала.
Стимулације у оквиру Заједничке пољопривредне политике ЕУ темеље се на два основна принципа: 1. Старије земље чланице добијају више; 2. Богатије земље чланице добијају више. У почетку нова држава чланица прима само мали део пара а до пуног износа може се докопати тек кроз 7 – 10 година. Отприлике, у време када постепеним повећањем стимулација нова земља чланица догура до пуног износа, истиче време почека на право страног куповања пољопривредног земљишта и тада стижу мултинационалне корпорације са својим капиталом који се мери у милијардама евра и купују све.
Странци ће моћи куповати некретнине под истим условима као и грађани Републике Србије (мада грађани Србије то исто право немају и неће имати у неким земљама ЕУ), а кад се доселе овамо, имаће право и гласа на нашим изборима, и ући у систем власти.
Српски радници, моћи ће да се запошљавају у земљама ЕУ под истим привременим ограничењима под којима су то право имали грађани Пољске, Чешке, Словеније и других земаља након протекла два проширења. Али, грађани ЕУ од првог дана српског чланства имаће потпуно иста права при запошљавању у Србији као и Срби. Другим речима, њима одмах све, а ми ћемо се код њих моћи запослити тек за неких седам година! Дакле, ни ту нема правде.
Сви челни и утицајни људи у ЕУ (Хосе Мануел Баросо, Херман ван Ромпеј, Ангела Меркел итд.) редовни су посетиоци састанака Групе Билдерберг, на чију су иницијативу на садашње положаје и постављени.
У телима Уније уобичајено је земљу из које долазите називати не њеним именом, већ ”земљом коју најбоље познајем”.
Укупни годишњи трошак ЕУ износи вртоглавих 1. 147. 885. 101. 616 еура, а само за флоту луксузних службених аутомобила чланова Европског парламента издваја се 5, 25 милиона евра. Како ико може очекивати да ће нешто добити од тако скупе савезне државе? Управо супротно: приступање Унији Србија ће скупо платити.
Ако вам се неки од наведених података чине невероватним сложите коцкице и упознајте право лице Европске уније… Видећете да ни пола нису рекли!”