НА италијанским парламентарним изборима победила је антиполитика, у току је формирање прве популистичке европске владе нових снага, које су у својим програмима грађанима понудиле раскид са бриселском политиком чији резултати за обичног Италијана из дана у дан постају све неподношљивији: мање плате за све више рада, рапидни пораст пореза и одсуство перспективе због социјалног лифта који је одавно заглављен. Наравно, у току је и демонтажа социјалне државе, тако да се данас у Италији лечи и школује само онај ко такав луксуз себи може да приушти, односно да плати.

Уједно, вероватно смо дошли и до краја бајке о свету без граница, с обзиром на то да је племенити пројекат мултикултурног друштва дефинитивно пропао због неуких и сиромашних народних маса, које су на изборима гласале за оне који се противе мултиетничкој идили. Наиме, 700.000 миграната које је Италија до сада прихватила, не само што одбија да се интегрише, већ и агресивно намеће свој начин живота, што уз рапидни пораст криминала доводи до опште несигурности.

Стога је разумљиво да је један од главних адута у предизборној кампањи тзв. популиста, окупљених око Лиге за Север и Покрета пет звездица, била најава депортовања свих миграната који не испуњавају критеријуме за добијање политичког азила. За њихово збрињавање, у ситуацији када је једна трећина Италијана екстремно сиромашна, држава дневно троши 24,5 милиона евра.

Иначе, током предизборне кампање снаге система нису бирале средства да оцрне своје политичке противнике из антисистемског блока, укључујући ту и лансирање кампање о новој фашизацији Италије, у коју се директно укључила и бриселска еврократска елита. Наиме, европски комесар Пјер Московиси упутио је још крајем јануара апел да “Европа мора на време да спречи изборни тријумф фашистичких снага у Италији”. Уследили су вишемесечни немири и прави герилски рат који се водио на италијанским улицама и трговима између фашиста и антифашиста. Међутим, свима је било јасно да спонтани народни бунт против фашизма није ништа друго до насилни покушај да се спрече предизборни митинзи политичких неистомишљеника. Односно, судећи по истраживањима јавног мњења, сигурни изборни тријумф “нове политике” која је априори проглашена за фашизам.

Ниједна италијанска телевизија није приказала драматични видео-снимак који се појавио на “Јутјубу” на којем се јасно види права природа антифашистичке борбе: разјарена руља, наоружана металним шипкама и “картонским бомбама” филованим ексерима и уситњеним стаклом, зверски напада и млати ненаоружане полицајце. Иначе, занимљив детаљ је социјална припадност италијанских антифашиста: углавном се ради о татиним и маминим синовима, који као знак распознавања носе златни “ролекс” сат и са презиром гледају на глупу светину која се усудила на побуну против статус кво ситуације, која привилегованој богатој мањини гарантује све веће богаћење, а сиромашној већини, нажалост, само нове муке.

Иначе, са новим антифашизмом нешто очигледно не штима. Наиме, застрашивање, вређање и дискредитовање политичких противника, од којих се овога пута није презало у италијанском изборном рингишпилу, неодољиво подсећа на паролу “ко није са нама, тај је против нас” и директно асоцира на нека друга времена, а пре свега на власника њеног копирајта, Бенита Мусолинија.

Рим поново тражи место међу великима