Министри финансија евро-зоне су после састанка у Бриселу уверавали новинаре да је све ОК – јер италијанско “не” на референдуму и пад владе премијера Ренција, наводно, “нису уопште угрозили стабилност евра”.
Оптимистички тон први је овоме дао немачки министар Волфганг Шојбле који је искључио могућност нове кризе евро-зоне, а затим је и Холанђанин Јероен Дијслблоем, председник евро-групе, по обичају поновио оно што Шојбле каже. – Ако је реч о реакцији тржишта, ситуација је таква да нису потребне хитне мере – изјавио је Дијселблоем.
Напуштање евра
Ипак сви знају да то није тачно и да је италијанско “не” било заправо “не” Европској унији и њеној неолибералној политици, а да је приближило Италију изласку из евро-зоне, а ту зону погурало ка коначном распаду. Немачка, међутим, жели да одложи тај сценарио бар до својих парламентарних избора идуће године.
Угледни француски економиста и универзитетски професор Жак Сапир оценио је јуче да је сада јасно да неће бити банкарске реформе у Италији и да ће се инвеститори повлачити из Италије којој ће једино преостати да моли Немачку да покрене политику масовних инвестиција и тако спасе италијанску економију. “Ако се Берлин буде оглушио на те позиве, што је вероватно, преостаће једино излазак из евро-зоне”, каже Сапиро наглашавајући да је то један од могућих сценарија.
Најурили Берлусконија
Европска централна банка (ЕЦБ) уклонила је фактички 12. новембра 2011. године са власти премијера Берлусконија, запретивши да неће више подржавати Италију на међународним тржиштима уколико се влада не промени и уколико нови премијер не прихвати “политику реформи”. После тога, као у протекторату, именовани су премијери Монти, Лета и на крају Ренци. Резултат: настављена је рецесија, незапосленост, смањење плата. Италијани нису бирали свог премијера већ пет година на демократским изборима. Евро-зони сада преостаје да се суочи са ценом своје недемократске политике уперене против интереса грађана.
Вратили би лиру
Професор Сапиро додаје да би затим као “епидемија”, излазак из евро-зоне могао да пређе у Француску и Шпанију. Само Немачка не би имала користи од “краја евра” јер би се њен суфицит (вишак од извоза) – истопио, пошто је европска монетарна политика до сада углавном била у складу са интересима Берлина. Враћање на националне монете омогућило би и другим земљама да буду извозно конкурентне. Зато је све више индустријалаца у Италији који отворено прижељкују враћање на лиру, подсећајући да од увођења евра, Италија није забележила значајнији економски раст.
Италијанско “не” значи још један у серији пораза евро-зоне у тој земљи.
Н. Јокић – Вести
