УЛАЗАК у Европу му дође као лак, свеж, кеш кредит: уживате пет минута, а после дођу муке и патње…
Овако нашу жељу да се придружимо ЕУ коментарише академик Иван Јевтић, композитор, професор по позиву на Мегатренд универзитету, чија дела стижу у концертне дворане широм света, а прате их аплаузи и највише оцене.
Пре неки дан у Београду, на завршном концерту Чело феста, изведен је његов Дивертименто за два чела и камерни оркестар. Пре тога су на концерту у Сава центру, посвећеном делу Момчила Настасијевића, репризно, после 24 године, изведене и његове “Задужбине Косова”… Сваки пут доживео је овације, као знак да његова музика живи. А то је, каже академик Јевтић, за композитора најважније.
Радио је широм света, живео у Бразилу, Паризу… Али Србија му је увек стајала као идеја водиља.
* Како вам изгледа наша конфузија – дилеме Косово или Европа, сиромаштво…
– Гледам недавно рекламу једне банке – нуде свеж, лак кеш кредит, и кажем себи – боже, људима који то узимају добро је пет минута, а после наступа катастрофа. Исто је и са нашом земљом. Неко те уништава кроз цео 20. век – 1915. сравни Београд са земљом, па 1941. и 1944. године, па 1999, и ми опет од тих истих чекамо лаки кеш кредит. Да живимо од данас до сутра. Такав живот је и ствар менталитета условљеног многим ратовима и разарањима, а имамо и читаве генерације које су васпитаване у Титовој самоуправљачкој Југославији. Титов режим је једини режим који је успео да искорумпира целу нацију. Тада смо од поклоњених америчких милијарди живели као од лаких кеш кредита: паре су нам, из политичких разлога, даване и на поклон да бисмо правили брешу између Запада и СССР. Тако смо стекли навику да нам неко нешто даје, а ми да не радимо и да чекамо, чекамо… А треба хитно заврнути рукаве!
ПОМОЋ ЗА ШУМАНОВИЋЕВУ ГАЛЕРИЈУ * Веома сте се заузели за галерију и кућу Саве Шумановића…
– Када сам пре четири године отишао у Галерију Саве Шумановића имао сам шта да видим – слике натрпане једна на другу, пропадају…
У неадекватном депоу смештено преко 300 његових слика. Жена, директор, која води Галерију, госпођа Весна Буројевић, ту ради из љубави и пијетета према Сави…
А он је, по мени, наш највећи сликар, човек и мученик кога су зверски убиле усташе 1942. године. После тога сам тамо повео мог друга, академика, архитекту Брану Митровића, који је рекао да би се то за врло мало пара дало уредити. Иницијативу сам проследио мом одељењу Академије, а Извршни одбор је то усвојио и проследило Влади Војводине и Матици српској. Таква је процедура. И сада ево лепих вести: Савина галерија у Шиду је добила статус институције од националног значаја, сада је Министарство културе одобрило и новац за реконструкцију Савине родне куће у Шиду, а надам се, ускоро, и за изградњу нове, светле и једноставне галерије.
* Управо ових дана обележавају се годишњице борбе против фашизма. Србија је у оба светска рата била на страни савезника. Зашто то свет заборавља?
– Тачно је да смо се у оба светска рата борили на страни Алијансе, а сада је Европа примила све у своју заједницу, осим Србије… Словачку, која је била Хитлеров сателит, Мађарску која је имала једног Хортија, Хрватску која је изнедрила Павелића, Румунију којом је владао Антонеску, Бугарску… Једино је у Другом светском рату Србија изгубила милион и по људи. Али, само Србија не ваља!? Ту мора да постоји нека грешка.
* Ко превиђа те заслуге и кажњава Србију?
– Имали смо пакт са Немачком и по томе и извесну независност пре 27. марта 1941. Затим се догодио државни удар. Чак је и Хитлер рекао да су Енглези платили да се направи пуч 27. марта. Казао је – веровао сам Србима, сада су ме за срце ујели, и за то ће да плате… И тако до данас… А велики француски генерал Галоа је једном приликом, апропо Срба, рекао: Немци су увек кроз историју знали да награде своје савезнике и казне оне који су били на другој страни! Закључите сами…
* Али, ми смо спремни да платимо сваку цену само да би нас Европа прихватила… Каква су ваша искуства са Европом?
– Србија је увек била и остаће у Европи, а њен маћехински однос према нама је неразумљив и неоправдан! Ја знам какав је однос свуда у свету према људима са ових простора. Искусио сам то лично, на својој кожи. Након што је 1990. моје дело “Према Византији” – концерт за виолу и гудаче – било премијерно изведено у познатој париској сали “Плејел”, где ме је слушало 2.000 људи, и било испраћено овацијама, моја музика је склоњена у страну, као да не постојим…
* Ко вас је склонио?
– Тадашња, и садашња, културна диктатура, наметнути естетски принципи такозване савремене музике… Група људи-композитора која је инаугурисала задати стил, или како треба писати савремену музику. Ако сте радили другачије, ако сте изражавали ваше личне идеје и ставове, а не како они мисле да треба, нисте имали поруџбина, концерата. Пребродио сам и преживео све замке диктата и данас се моја музика ипак слуша, и у свету и у Француској! То се може поредити са данашњом политиком где нам светски политичари кажу – ако не радите како ми желимо, никада нећете ући у Европу. Морали бисмо да издржимо и уложимо велике радне напоре како бисмо одржали наш културни идентитет и остварили континуитет. Друга могућност је да се преко “Фарми” и разних других ријалитија утопимо и да нас за 30-40 година нигде више и не буде.
* Написали сте композицију “Задужбине Косова”. Сада се тражи да Косово, на коме су Пећка патријаршија, Високи Дечани, Богородица Љевишка, буде назависно…
– У овом тренутку постоје и опстају у једној фантомској држави која се одвојила од Србије. Али, неће тако бити заувек. Верујем да ће променом светске политичке констелације, једног дана, све бити другачије, а Косово поново у границама Србије. Наравно, подразумева се да ниједна наша влада никада не сме пристати на неки писмени доказ да је признала Косово, а, такође, да дотле, чекајући, не изумремо као нација. Постепено губљење ове свете земље траје већ 80-90 година, а ми смо сведоци нечега што се дешавало и о чему нисмо водили рачуна. Тако се догађа са кућом о којој домаћин није бринуо.
* Многи саветују да нашу малу лађу вежемо за велики руски брод…
УНЕСКО ПРЕ МИНИСТАРСТВА * Као човеку из културе, да ли вам је некад неко из власти понудио неку функцију, можда и министарску?
– Није, а не бих ни прихватио. Моја професија је писање музике. Говорим језиком музике, но, такође, врло добро говорим и пет страних језика, а и грађанин сам света.
У том смислу не бих се либио да будем представник наше земље у некој светској културној организацији, као што је, на пример, Унеско. А Француска и Париз су моја друга кућа…
– Када у Србији поменете Русе, сви окрећу главу. С друге стране, од оних који су нас бомбардовали ми стално нешто тражимо и очекујемо. Руси нас нису уништавали него помагали, а ми окрећемо главу. Сви добро знамо да Русија није ушла у рат 1917. сви Срби би остали заглављени у блату Валоне. А онда су рекли Французима – улазимо у рат, а ви превезите Србе на Крф. Ако то не урадите, излазимо из рата, па видите шта ћете. И Французи, брже-боље, пребацише Србе. А где је Други светски рат? Колико је руских војника положило животе за ослобођење наше земље од немачких окупатора? А да ли су нас Руси бомбардовали 1999? Не заборавимо никада сени оних који су положили своје животе, јер у противном нећемо моћи никада да кренемо напред!
* Први сте академик који је покренуо питање “Фарме” и штете коју наносе такви програми..
– У САНУ сам покренуо два питања – прво је било проблем Галерије Саве Шумановића у Шиду и сада проблем ријалити програма. Једном сам погледао неколико минута “Фарме” и нисам могао да верујем шта сам видео. Најгоре псовке, најпогрднији изрази, тај језик… Знао сам да ја то никада више нећу гледати, али сам помислио – боже, шта овај народ гледа, шта гледа наша омладина… То је духовно уништење.
* Као да из света узимамо оно најгоре…
– Понекад се и мора, јер прва ствар коју амбасадор Америке уради, било где да дође, јесте да инсталира холивидске филмове. Тако је овде, тако је и у Француској. Но, нас је само седам милиона, и за врло кратко време могуће је рапидно руинирати и морал и духовност! И следи нестанак…
* И докле се стигло с вашом иницијативом?
– У демократском друштву ништа не може силом, само по закону. Тако сада моју идеју треба да прихвати моје одељење САНУ, да се то проследи на усвајање другим одељењима, а затим треба дати све то Извршном одбору САНУ, а овај да упути предлог Влади Србије, која би законом то питање требало да реши. Не би те програме требало забранити, али би их требало скрајнути и омогућити да се виде вредни културни садржаји.
* Ви сте једини академик који је проговорио о овом проблему, а интелектуалци, иначе, радо ћуте о многим проблемима. Зашто је заћутала наша интелектуална елита?
– Таква је духовна клима, свако се сваког боји. А, људи су се и уморили. И ратови су оставили последице. У њима није било солидарности. Када су Хрвати направили државу 1991. године, дали су пасош свим Хрватима који су то желели. Код нас и данас има оних који су дошли у колонама, а без докумената су.
* Упозоравате да су бројна стратишта на којима су убијани Срби заборављена, посебно Јасеновац.
– Тамо су страдале стотине хиљада Срба и ником ништа. Да је Тито 1945. рекао Хрватима – господо, клекните и извините се Србима за Јасеновац, као што је много година касније то учинио Вили Брант за своју немачку нацију – све би било другачије.
* Зато се наши председници извињавају.
– Не бих желео о томе да говорим. Сећам се само како је бивши председник Борис Тадић у шетњи са Ивом Јосиповићем Кнез Михаиловом, у књижари њему поклонио књигу “Југоносталгија”, а Јосиповић њему “Вуковар”!? Овде сам без коментара.
* И Јосиповић је композитор, свира и клавир… Да ли је бољи музичар или председник?
– Јосиповић је најбољи композитор међу политичарима и најбољи политичар међу композиторима. А и Тито је свирао клавир, зар не?!
* Доста уметника улази у политику. Ко је ту коме потребан – они странкама или странке њима?
– Ми у САНУ кажемо да постоје људи којима је потребна Академија и они који су потребни Акадамији. Тако је и са партијама. Постоје они којима су потребне странке и други који требају партијама. Људе који у странке не улазе ради користи – треба слушати. Таквих је мало и на њих би заиста требало обратити пажњу у свим сегментима друштва. Треба слушати шта говоре људи добре воље. Оног тренутка када Србин Србину стегне руку и каже – друже мој, направио си нешто дивно, истог момента кренућемо напред и почећемо да се развијамо. Када би се код Срба нашла три човека да су сагласни око неке ствари, где би нам био крај.
Новости
