Иван Максимовић: Вођина последња авантура и покровитељство Немачке

Вучић најављује “унутрашњ дијалог” по питању Косова и Метохије уз „ослобађање од митског приступа”. На том путу „нормализација односа са Косовом” је основни услов, одмах је истакла Ангела Меркел.

• Првих неколико недеља Вучићевог председниковања,обележио је сусрет са „председником Косова”Хашимом Тачијем, ратним злочинцем. Одмах након тога, немачки медији су почели да се утркују у “решавању” косовско-метохијског питања, а Европска унија, која је уложила до сада 33 милијарде долара за подизање албанске државе на Косову и Метохији, почиње да бежи од овог нерешивог проблема. Србији преостаје да се суочи са Вучићевим завршним велеиздајничким потезом.

Током инаугурационог говора Александар Вучић је, са позиције Председника Републике Србије, између осталог најавио покретање „унутрашњег дијалога” по питању Косова и Метохије уз „ослобађање од митског приступа”. Све то ради бржег учлањења Србије у Европску унију. На том путу „нормализација односа са Косовом” је основни услов, одмах је истакла Ангела Меркел. Однос Немачке према Србији је изузетно деликатан али надасве надмен због чега је често кроз историју долазило до најкрвавијих сукоба, наравно, увек на територији Србије. Овај пут сукоб, срећом, није на видику. Таква политичка клима, која ипак позива на пуну опрезност, прожима се са фазом противуставног Бриселског дијалога у којој по истом питању Вучић најављује и унутрашњи дијалог.
Од европских чинилаца, поред бриселске администарције, највећи је директни утицај и интересовање Немачке за догађаје на простору Србије. Тако је деценијама уназад али након Дачићевог парафирања у Бриселу Немачка је посебно „заузела тврд став, тражећи да се сачека до краја године да би се видело да ли је Србија озбиљна у обећању да ће се повући са Косова”. Срамна „надокнада” за прихватање Бриселског диктата, у виду датума за почетак преговора са ЕУ, обећана је септембра 2013. непосредно пред расписивање сепаратистичких избора на целој територији покрајине.Крајем те године дочекали смо и успостављање границе према остатку Србије. Озбиљније од тога није могло. Уследило је гашење српских институција, повлачење елемената државности Србије са КиМ и постепено смењивање надлежношћу сепаратистичких институција.

Прву недељу Вучићевог председниковања, обележио је сусрет са „председником Косова” Хашимом Тачијем, ратним злочинцем. Важнијег питања од решава проблема Косова и Метохије, нема али сада је то сасвим очигледно.

У Србији, прогоном својих критичара и неистомишљеника, Вучић је показао да је спреман на све како би утврдио своју аутократију и да се без велике муке неће одрећи утицаја који има а тек не по оним питањима која су му омогућила да на власт дође и „решавајући” их, на власти остане. А онај ко је спреман да зарад останка на власти учини све, власт не би дао ни за шта. У том смислу најављени „унутрашњи дијалог” о Косову (и Метохији), иако наизглед трезвен, у овој фази преговора није наишао на симпатије јер је схваћен као маска за довршавање посла у коме ћемо „ствари поставити на рационалан ниво, а ако се то не догоди, тај ћемо пораз носити на својим леђима” како сам Вучић рече.

„Мислим да је унутрашњи дијалог у оквиру српске елите и интелигенције, када је реч о Косову и Метохији, више него потребан. Нема говора о томе да је реч о свршеном чину. Немам утисак да би било шта могло бити “сваљено на леђа народа”. Не треба наступати с песимистичких позиција” сматра др Александар Раковић, историчар и виши сарадник Института за новију историју Србије у разговору за Магазин Таблоид док његов колега, историчар др Коста Николић, каже да се требало консултовати много раније, деценијама раније и доносити другачије одлуке.

Професор БУ др Сузана Рајић сматра да ће тај дијалог „појести време”.

„У тањењу живаца можда ће потегнути погрешне кораке супротне стране, које ми можемо да скористимо али морамо бити будни као сова 24 часа и држати очи отворене. Решење је у мудрости и стрпљењу“. Потпуно супротног гледишта једр Добросав Никодиновић који је пре свега посвећен анализи сепаратистичких тежњи исламског становништва Рашке области и њеној историјској и државотворној важности као седишту немањићке Србије, нераскидиво повезане са Косовом и Метохијом.

„…Унутрашњи дијалог је апсолутно штетан, ствара се психологија равноправних држава тзв. Косова и Србије, могућност директног утицаја и мешања ЕУ правним заплитањем и замајавањем, проширивањем права Шиптара. Омогућава директни притисак да се промени Устав Србије и брише Косово из Устава” упозорава он.

У међувремену се и “Дојче Веле” отворено запитао није ли најава унутрашњег дијалога заправо припрема за „признање независности Косова”? Ту Наим Лео Бешири износи занимљиво запажање и каже да „сва истраживања показују да преко 85 одсто грађана (Србије) не подржава било коју форму независности Косова. Поједини аналитичари кажу да би се тај став могао променити једном добром медијском кампањом и ја мислим да је ово почетак те кампање”.

„Београдски фонд за политичку изузетност” (БФПЕ) Соње Лихт, једног од најагилнијих заступника албанског сецесионизма, изузетно привржене влади Александра Вучића, јануара ове године започео је имплементацију пројекта „Србија и Косово: (ка) промени свести и подизању поверења кроз иновације”. Органиозатори тврде: “…Овај пројекат, можда и најамбициознији од свих у којима је БФПЕ учествовао а који се тичу динамике односа Србије и Косова, трајаће до 2019. године”.

“О промени свести само несувисли човек који појма нема о проблему, може да говори” сматра др Сузана Рајић. „Не можемо мењати свест тако што ћемо лагати себе шта је било, где смо били, ко смо били а шта смо сада. То вам се враћа као мртвац који се поново буди. Можете мењати свест али поступно, истином, трезвено кроз сваки корак своје прошлости сусрећући се и са непријатним чињеницама и „одсецати” их за шта је потребно имати и стомак. А то мењати свест па лагати, правити од Срба монструме, измишљати историју… то је обмана, квази-историја а она не може да доведе до помирења. Не може се говорити о нашим грешкама као о нечему издвојеном од свих осталих збивања” објашњава Рајићева.

БФПЕ управо на сарадњи са немачким фактором полаже много, умножава своје активности и априла 2014. отвора Форум Србија – Немачка за чим је „потреба настала јер се Срби и Немци се уопште не познају, иако сматрају да су једни другима веома блиски, зато што их је историја неколико пута судбоносно спојила(?!)“. Циљ Удружења је “развој и унапређење српско-немачких односа у областима политике, привреде, културе, образовања и науке” а почасни чланови Форума су: Ружица Ђинђић, Вилхелм Штаудахер(некадашњи шеф Уреда Савезног председништва СР Немачке) и Александар Вучић.

Очекивано, „унапређење односа” се показало приликом доласка бившег немачког канцелара Герхарда Шредера у Београд, на Вучићев позив, управо на дан почетка бомбардовања за које се лично залагао, као голо подаништво одговорнима за масовне злочине над Србима током НАТО агресије. Тада се стандардна екипа БФПЕ у еуфоричном расположењу, које је и Шредера запрепастило, састала и фотографисала са њим.

Шредер са представницима Форума у Београду / Извор: БФПЕ

Још активнији је немачки Форум ЗФД ( Цивилна мировна служба) који такође ради на плану „помирења” са Албанцима са КиМ, што је још један од пројеката промене свести народа у централној Србији. Сарадници су потпуно исти као и на Форуму Соње Лихт а од својих достигнућа истичу Фестивал “Мирдита – Добар дан” којим се на прилично агресиван начин намећу представници сепаратиста као „државници” са Косова. Ових дана се велика прашина дигла и око пропагандних филмова о Косову и Метохији, којима се сва кривица за рат на Косову пребацује на државу Србију а управо је ЗФД водећи продуцент. Актери ових пројеката су такође промотери анти-српских идеја што иритира домаћу јавност због чега нису могли да направе већи продор „у свест” Срба али не треба занемарити чињеницу да је један од аутора и промотера, најавио „активнију промоцију филмова од септембра”. Сасвим случајно и ово се уклапа са термином почетка најављеног унутрашњег дијалога.

Иначе, 2015. године у организацији овог Форума на трибини у Београду “О рату свих ратова” учествовао је Стипе Месић који је хвалио победу хрватског народа над фашизмом и жалио због немогућности заједничке прославе те победе бивших ЈУ држава због „историјског ревизионизма”…

Ових дана „процурела” је вест да ће и „војску Косова” обучавати хрватски генерали одговорни за геноцид над Србима, Анте Готовина и Младен Маркач. Овде конкретних видљивих знакова повезаности са немачком администрацијом нема, осим ако се обрати пажња на писање немачких медија о ситуацији на Косову и Метохији. Ту се може уочити известан тренд у настојањима да на странама отворено супротстављеним српској, углавном буду доведени националисти.

Тако „Шпигл” показује дубоке симпатије за Аљбина Куртија приказујући га као човека који ће „очистити Косово од криминала” док је коалиција ПАН коју предводи Рамуш Харадинај означена као „криминална, коруптивна алијанса” чији су лидери поред Харадинаја још и Кадри Весељи, и Фатмир Љимај а описани као ратни злочинци, што јесте тачно.

Међутим, Шпиглу не смета то што је и Курти био припадник УЧК, додуше у њеном „политичком представништву” јер ипак је био учесник протеста против Милошевићевог режима. Описују га као насилног у супротстављању УНМИК-у и другим међународним мисијама, али га и оправдавају јер су „протести били усмерени против корупције” у чему су у малверзацији са елитом косовских Албанаца били умешани и представници тих мисија, пише утицајни немачки лист који консултује активисте истих организација који и у централној Србији раде на промени свести.

Директор Косовске фондације за отворено друштво, Љуан Шлаку, каже да је “страх од владе коју би формирала странка ‘Самоопредељење’ неоправдан, јер би унутрашња политичка демократизација била добра” преноси Шпигл који свој текст завршава изливима симпатије за Куртија наводећи да је ожењен Норвежанком, због чега су му чак и Албанци претили те да „не држи до своје земље”.

Генерално, про-владини немачки медија о Косову и Метохији пишу као о месту где се опасни националисти враћају на власт због чега Европска унија губи на популарности иако је до сада уложила 33 милијарде долара у „развој Косова”.

„…Изгледа да Западни Балкан не може да се смири новцем, то показује јачање национализма и окретање религији. Људима је потребна визија будућности, истински интерес. А где ЕУ губи своју привлачност ту настаје опасан јаз: Балкан поново постаје буре барута које може да експлодира у сваком тренутку” истиче немачки лист „Хојте”.

Да је то далеко од реалности показује писање НДР-а о продужетку немачког војног присуства на КиМ према коме јетренутно стационирано 470 војника од некадашњих 1.300. Нова одлука Берлина не дозвољава да их буде више од 800 али није извесно хоће ли их толико бити јер их једосадашње присуство коштало 42 милиона евра по години продужетка. Очигледно да Бундестаг не препознаје стање као „буре барута”.

Фаворит Шпигла за новог премијера сепаратиста јесте Курти, „нада младих на Косову”, који ће протерати све српске институције „како не би дошло до ‘распрачавања земље’ као што се десило у БиХ” са Републиком Српском.

Заправо је вероватно ово разлог због кога Берлин прижељкује Куртија. Вође коалиције ПАН, легалних политичких покрета, бављењем политиком стичу имунитет и заштиту за бављење мафијашким пословима чијих кланова су истовремено и босови, због чега је монопол над свим дешавањима у рукама неколико људи, што потврђујеизвештај немачке обавештајне службе (БНД) закључен 22. марта 2005. године а објављен на Викиликсу.⇗

Сви они су већ доказали, спремност за сарадњу са Србима чиме продужавају статус кво који држи Запад у неизвесности али и јако пуно кошта. У немачким медијима се све чешће могу наћи натписи о тзв „ОВК”, попут оног у листу „Тагесшау”, као криминалној скупини убица, трговцима органима киднапованих Срба и Албанаца, о њиховим нападима на српску полицију и безочним убиствима… зато се Курти чини као решење које ће брзо пресећи такво стање што Западу да што ближе дође циљу.

Са друге стране ЕУ је у Србију „уложила” неупоредиво мање и то увек тако да се тај новац разним процесима враћа Европској унији а оно што не може претворено је у цементирање опет њених циљева. На пример, велики број расељених са КиМ је добио трајно решење стамбеног питања што другу генерацију прогнаних већ спречава да се врате на своја имања која су узурпирана, куће порушене а посао је немогуће наћи због чега ни останак није одржив па се о њему више и не размишља. Ипак, највише новца ЕУ је уложила управо у такозвано цивилно друштво, кроз оне организације и медије чији се рад поклапа са њеним интересима и промоцијом европског „система вредности”.

Могуће је да се тиме може протумачити и напрасна посвећеност „Блица”, иначе у власништву немачке компаније „Рингиер Аксел Спрингер”, који је покренуо серијал текстова о Косову и Метохији и то под насловом „оканимо се заблуда и митова” цитирајући Расима Љајића. Наиме, одрицање од Косовског мита постало је пратећа компонента Бриселског дијалога чија идеја буде унижена сваки пут када се направи неки „компромис” на штету српске државности. Њега се латио Дачић након парафирања када је одговорио на оптужбе за издају. У неколико наврата учинио је то и Вучић додајући још и да је идеја о Небеској Србији бајка, а то поновио и у оквиру свог инаугурационог говора за место председника Србије за које се заклео над Уставом и Мирослављевим јеванђељем.

Водећи се идејом Србије без Косовског мита и Блиц је на Косово и Метохију послао свог новинара Ранка Пивљанинакако би у серијалу о томе „шта ће бити са Косовом и Метохијом – и када?(!)” могао да се „чује св(р)ачији глас”. Интервју са Неџмедином Спахиуом (коме и лист „Политика” даје много простора иако отворено заступа сепаратизам) показао је на који начин се овом проблему приступа. Пивљанин представља Спахиуа као доктора политичких наука који „косовски проблем промишља хладне главе и без иделошких ограничења” како би читаоци били припремљени за „реалан поглед” на косовски проблем. „Неограниченост” Неџмедина Спахиуа се огледа у томе да сеон, као доктор егзактних наука, сећа да су га у шестом разреду основне школе учили да је Мурата убио Милош Копилићи а када је питао наставника о чему се ради он му је одговорио како „Срби отимају њихову историју”. Он се данас залаже да „на Косову планови и програми за историју и књижевност буду прилагођени стању и садашњим интересима душтва”. Пивљанин враћа у садашњост Спахиуа и пита инсинуирајући „је ли Косово држава?” да би прихватио потврдан одговор и наставио да се тако понаша.

Спахиу је један од најупорнијих заговорника постојања „косоварске” нације а недавно је промовисана и његова књига о томе, што се коси и са здравим разумом а камоли са „премишљањем хладне главе”.

Пивљанин је иначе заговорник сепаратизма али оног црногорског, истиче да је „Црна Гора била и биће држава” али не може да прежали што није имао право да тамо гласа и што мора да се пријави када у родни Тиват дође из Београда у коме се ухлебио, добио стан, посао… али и чланство у Српској напредној странци.

Његове колеге кажу да је у овом послу дуго, да је између осталог писао коментаре на ивици ласцивног али, кажу:„…Очигледно је да је у међувремену лудило узело маха. Иритантан је тип, од оних који просто маме да их опаучиш. У редакцијама је добијао батине а док је радио у ‘Гласу јавности’, каблом телефонске слушалице давио га је колега кога да би изнервирао мораш да будеш дебил своје врсте”.

Но, редакција „Блица” се не задовољава само таквим ликовима. У оквиру овог серијала текстова доминантни су ставови који оправдавају и промовишу сецесију са једне а „немогућност” да се проблем реши у српску корист „јер су Албанци одлучни” са друге стране. Ретроактивно се објављују текстови којима се вређа и унижава живот и српски народ на Косову и Метохији приказујући га као скупину полудивљег слоја чији проблеми „почињу са бриселским дијалогом” након што је „успостваљена некаква норма живота у српским срединама”. Наводећи „узајамне” злочине „Блиц” чак десетоструко умањује и прикрива српске жртве и страдање а истиче албанско „према неким изворима”, такође га десетоструко увећавајући. Без сумње – злочин према против хуманости, народа, достојаства, интегритета и државе! Нешто што ни Немци не би могли.

  ПОСЕТИТЕ САЈТ МАГАЗИНА ТАБЛОИД:  

Много је смерница и сувише је сличних ствари у третирању српске територије и народа да би смо сметнули с ума Берлински конгрес и његове домете, мада не мисле сви тако.

На обимнијој анализи проблема инсистира др Коста Николић, који је био ангажован после петооктобарског пуча да напише уџбеник историје за завршне разреде Гимназије. За Магазин Таблоид каже да свакако „постоји историјска вертикала још од стварања Прве и Друге призренске лиге али се ја не бих упуштао у ту историозацију јер се мењају и актери и догађаји. Шиптари су желели да добију државу и близу су таквог решења. Разлика је у томе што они нису одустајали од те своје намере а ми смо нашу политику више пута мењали па ни данас не знамо шта је наша политика. Милошевић је могао да избегне овакав исход упркос намерама великих сила и другим факторима. Погрешне одлуке наших политичара у пресудним тренуцима су кључ, а планови постоје као што свако од нас има разне животне планове. ” констатује Николић закључујући да је прича сувише комплексна и да о томе не може укратко.

За др Никодимовића нема дилеме о повезаности. „Да. Одлуке Берлинског конгреса прихватила је ЕУ, јер јој животни интерес слободан коридор на Средоземно море преко држава на Бакану. Главна сметња у томе им је Србија јер се простире територијом на најзначајнијем стратешком месту, није исцрпела своја природна минерална богатства, богата је воденим токовима, пречица је од Европе до Блиског истока, има јаког православног заштитника Русију. Ти разлози су нас држали у вишевековном ропству. Тражи се пета колона на Балкану свих профила, националне мањине, невладине организације, глобалисти, све што може да промени дух и свест српског народа, смањење наталитета афирмацијом сексуалних поремећаја, економским изгладњивањем, обавезом продаје земљишта странцима, подршка исламским режимима чији је интерес Балкан…”

Професор српске историје на Београдском универзитету чија је ужа специјалност управо Србија у доба Берлинског конгреса, односно Србија у међународним односима у 19. и почетком 20. века др Сузана Рајић, каже да је разлика у томе што је ово данас обрнут процес, истеривање Србије са Косова и Метохије, тачније враћање Србије на границе Копаоника.

„Оно што је Бизмарк поручивао Кнезу Михаилу и Илији Гарашанину да се поглед држи далеко, да гледају своју унутрашњу политику, да јачају снаге реда у својој земљи и да не праве снове о великој српској држави, то је оно што данас чујемо од Англеле Меркел, као и поводом републике Српске, и ја то видим као потпуно идентично.Србија се враћа на границе договорене на Берлинском конгресу” каже Рајићева али додаје да се не смеју дићи руке од Косова и Метохије и рећи да је то готова ствар и да је сада питање колико времена можемо да купимо и под којим условима.

Сличног мишљења је и др Раковић: „Важно је да Република Србија никада не прихвати сецесију албанске администрације на Косову и Метохији јер би наредне деценије могле да створе оквир када ће бити могућ повратак јужне српске покрајине под надлежност Београда. Тренутни конфликт треба да буде замрзнут. Доћи ће моменат када ће поново бити отворено питање уједињења српских земаља: Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе. Само треба бити стрпљив” верује он.

И Никодиновић сматра да проблем Косова и Метохије не би смели сада да решавамо. „Одлагати сваку активност о томе док се не створе међународни услови да Србија поврати суверенитет на целом територијом. Помагати сваког Србина и сваку институцију у покрајини, оснивати нове институције, интезивирати контакте, то јест односе Срба централне Србије и Срба на Косову и Метохији где не би смео нико да има ни једна проблем егзистенције. Једноставно, Начертаније” поручује Никодиновић.

У исто време УН, које су готово негирале или бар биле неактивне по питању српских жртава, организују округли сто у Женеви захтевајући откривање истине и о њиховом страдању. Забрињавајућа повезаност се може уочити ако знамо да је ондашњи министар иностраних послова СЦГ Горан Свилановић, тадашњем координатору Удружења породица киднапованих и убијених са КиМ Сими Спасићу рекао „да ће се истина о српским жртвама сазнати тек када Косово добије пуну независност”.

На жалост, као што је др Рајић приметила, државност Србије на Косову и Метохији је у повлачењу. Гласови из прошлости, оних који би да поткрешу границе Србије, јачи су нео икада пре. Државне институције, медији, политичке странке и власт не само оружјем него као да ни мислима не раде на очувању граница већ се са њима багателише као да је баш то начин народног просперитета. На сваки начин раскида са Косовоским митом који иако идеја и духовна категорија, представља постоље, престо на коме столује реална српска државност.

„Колико може безбожник да затеже конопац, то ниједно грло да издржи не може” каже Хаџи Миша Лазић за Магазин Таблоид. Његова књига „Свануће и тај дан”⇗, о најважнијим догађајима на КиМ бурних 80-тих и 90-тих чији је учесник био, управо је изашла из штампе. Један је од оснивача Удружења „Божур” за повратак расељених којима је то комунизам забранио 1945., оснивач је и руководилац општине Обилић 1990. године.

Лазић не посматра догађаје кроз призму дневних актуелности већ дубље кроз време и каже „Срећан је народ онај коме су топ и поп заједно, разумете? Ја бих волео да то буде тако и код нас. Ништа није мање важна ни забрана абортуса коју би требало увести. Турака има 70 милиона па су забранили абортус! А код нас се отварају сигурне куће. Коме то треба, па онима који су без Бога, а и Александра Вучића ретко видим да иде у цркву, разумете? Када је човек са Богом, код њега нема места за сатану“.