Иако му је званични назив оман (Inula helenium), у народу је познатији као ивањско или велико зеље, велики корен, обратиш… За старе Грке и Римљане представљао је биљку од посебног значаја и користили су га у медицинске сврхе. Сматрали су га леком за тегобе попут: мучнине, ишијаса, поремећаја менструације, кожних оболења, болести јетре, кашља… У средњем веку се од омана правило вино, које се пило код болова у глави, проблема са плућима, желуцем, чак и против куге.
Вишегодишња биљка разгранатог стабла, расте око 1 м, а красе је велики жути цветови који се појављују од јуна до септембра. Најлековитији део је корен (вади се у касну јесен), док се за неке болести препоручује и лишће ивањског зеља. Корен је споља смеђ, а унутра бео, слабог мириса и горког укуса. Осушен има блажи укус, а мирис подсећа на љубичице. Пошто се извади и очисти од земље и прљавштине, расече се по дужини на пола или на колутове ако је баш велики, затим се суши у хладу, у једном слоју. Мањи колутови могу да се нанижу на конац, окаче у хлад и суше.
У јесењим данима корен има највећу концентрацију инулина (око 45 процената), природног пробиотског састојка важног за здравље органа за варење. Садржи и огромне количине етеричног уља, алантолну киселину, мешавину оманских камфора попут хеленина, азулена, пектина, воска, горких материја, као и смоласте састојке. Све то утиче на његову лековитост и не чуди што су га антички народи сматрали универзалним леком.
Народни лекари су користили ову биљку и против туберкулозе, јер спречава размножавање бацила, чак може и потпуно да их уништи. Осим тога, савршен је чистач код катаралног бронхитиса са сталним кашљем, ослобађа тврдокорну слуз, спречава голицање у грлу и душнику. Чисти и побољшава крвоток, поправља крвну слику код анемију. Поспешује излучивање жучи и урина, ослобађа организам од надимања, убрзава метаболизам, помаже код дијабетеса и жутице. У виду чајних облога помаже код кожних проблема и свраба.
БОЉИ ИМУНИТЕТ И КРВНА СЛИКА
Чај који помаже код анемије, подиже имунитет и елиминише слуз у дисајним органима се припрема на следећи начин: пола кашичице ситно исецканог свежег или осушеног корена прелијте са 2,5 дл кључале воде и пијте полако. Током дана би требало узети 2 до 3 шоље свеже спремљеног чаја, по могућству незаслађеног или евентуално уз мало меда.
Против великог кашља и упале плућа препоручује се чајна мешавина од једнаких делова корена омана, баштенског тимијана, листа коприве и плућњака. Делотворност се појачава када се дода кашичица меда. Уколико се дуже пије, ублажава болове у бешици, подстиче метаболизам, помаже код жутице. Незаслађен се препоручује дијабетичарима. За бољи апетит, уз чај се препоручује жвакање свежег и добро очишћеног корена, пре сваког оброка.
ВИНО
Припрема се тако што се 40 г свежег и добро опраног корена омана исече на колутиће и прелије са 50 мл винског алкохола (80-постотног), добијеног дестилацијом. Остави се да одстоји покривен 24 часа. Затим се у тај раствор сипа литар квалитетног белог вина и остави да стоји 3, 4 дана на сунцу или у близини грејног тела (ако се прави у јесен и зиму). Након тога се садржај промућка, па процеди кроз ланену крпу.
Овако спремљено оманово вино пије се пре главног оброка, по једна ракијска чашица. Помаже код различитих проблема са желуцем и јача организам после операције или дуже болести.
З. О. Ј.
Новости
