У интервјуу за портал Правда.ру председник Међународног центра за геополитичке анализе, др. Леонид Ивашов отворено говори о актуелном стању и војној доктрини Руске Федерације.

У завршном делу војне доктрине из 2010. наводи се да се њене одредбе могу подесити у складу са променљивом природом војних опасности и претњи. Ко је и шта је сада претња за Русију?

Војна доктрина није ни наређење, нити директива. То је само акциони план, скуп погледа на војну безбедност једне државе. Наравно, поглед се може променити према ситуацији и војно-политичким променама. Доктрина се потом користи као основ за стварање правила о употреби оружаних снага, одговарајућих налога, директива и тако даље. Доктрина која је усвојена 2010. године, била је заснована на више или мање мирним условима за Русију, у војно-политичко и војно-стратешком смислу. Војно и политичко руководство Русије је веровало да су наши односи са Западом углавном пријатељски, били смо забринути само за ширење НАТО-а. Тај аспект је тада благо одређен, а доктрина 2010. је била јасно дефанзивне природе.

Она садржи чисто одбрамбени став, али ако се нешто деси изненада, ми смо спремни. Наши нуклеарни капацитети служе као гаранција безбедности Русије. То је омогућило да се униште конвенционалне снаге и спроведу реформе које Сердјуков (бивши министар одбране Русије) водио, уништавајући војску и морнарицу Русије као војне организационе системе. Све је гарантовано чињеницом да имамо нуклеарно оружје, које је примарни фактор нуклеарног застрашивања. Међутим, то одвраћање не гарантује безбедност, јер не видимо ситуацију у којој би притиснули дугме за осветнички напад.

Американци су радикално променили и своју војну стратегију и нуклеарну доктрину у раним 2000-им. Они гурају нуклеарно оружје у други план. Они нису унапредили ниједну једину балистичку ракету, нити праве нове. Они стварају нове ударне снаге које ће одлучити исход будућих битака. Они су 18. децембра 2003. године потписали директиву о концепту брзог глобалног удара. По њој, они ће напасти лансирањем хиљада пројектила високе прецизности из различитих стратешких праваца.

У првом нападу, они планирају да онеспособе наше подморничке балистичке ракете и чак ракете у силосима. У овој ситуацији, ако Русија узврати ударац, они ће користити ракетни систем одбране, чија главна компонента није европска ракетна одбрана, већ њена поморкса компонента. САД имају 93 брода опремљених Егис системима, оним системом који је 2008. оборио један амерички ‘мртав’ сателит у орбити, на надморској висини од 247км.

Американци тако планирају да униште наше преостале балистичке ракете у узлазној фази њиховог лета. За те сврхе, Американци стварају ову ракетну одбрану. Након тога, Егис систем би онемогућио бојеве главе пројектила који су лансирани. Американци раде, дају све од себе да девалвирају руски нуклеарни потенцијал. Они у томе могу и успети.

Ако се то деси, ми ћемо видети потпуно другачије понашање Сједињених Држава. После неутралисања стратешких нуклеарних снага Русије, Американци би могли изјавити да не признају ни Северни морски пут, ни гребене Мендељејев и Ломоносов као руске воде. САД ће тада рећи да је то њихово или међународно, а за Американце, као што знамо, ‘међународно’ означава ‘америчко’. Можемо се суочити са оваквом ситуацијом, и шта ће Русија урадити? Лансирати нуклеарне балистичке ракете? Не, наравно да не.

Војна доктрина описује још једну прилично незавидну ситуацији, коју ја зовем потезом очајника. Она каже да ћемо, ако ненуклеарне силе покрену агресију против Русије, угрозе њену егзистенцију и територијални интегритет, превентивно користити нуклеарно оружје. Звучи исправно, али хајде да видимо: против којих наших суседа можемо користити тактичко нуклеарно оружје?Против НАТО-а? Они су сви под америчким нуклеарним кишобраном. Јапан је такође под овим кишобраном…

Показује се да само Монголија и Финска могу бити земље против којих можемо користити нуклеарно оружје, ако нас угрожавају. Ситуација се драстично променила, а ми стојимо на ивици рата. И то не хладног, већ врућег рата. Дакле, данас су Русији брзо потребни напори да поново изгради одбрамбену способност оружаних снага и промени војну доктрину.

Руски стил развоја је спор – корак напред, корак или два уназад. Уосталом, свемирске снаге су постојале и у време Совјетског Савеза. Међутим, онда смо мислили да немамо непријатеље у свемиру, а трупе су расформиране. Данас поново радимо на ледини. Према плану потенцијалног непријатеља, наши навигациони и извиђачки сателити који обезбеђују коришћење наших крстарећих и балистичких ракета, биће први на удару.

Прва фаза могућег напада ће циљати наше свемирске јединице, да би нас ‘ослепели’. То би онемогућило авијацију да достигне циљеве без ГЛОНАСС система. Данас, Русија предузима мере да исправи ову грешку и то је добро.

Руска стратешка авијација дугог домета слави 100 година од оснивања. Каква је њена улога данас?

Нормална држава ствара сложен систем наоружања. Ми још увек живимо на остацима Устиновог система, који подразумева да се сви међусобно повезани проблеми, решавају договором. Када смо градили тријаду морских, земних и ваздушних компоненти, било је много спорова, али место за авијацију дугог домета је пронађено. Оно је јединствено, јер су подземне ракете везане за одређену базу. Подморница путује океанима, али је и даље везана за базу, што омогућава праћење акција и кретања.

Авијација је много покретљивија. Она може променити правац и висину. Данас, када су Американци изградили ракетни одбрамбени систем против руских балистичких ракета, авијација треба да дође до изражаја у овој тријади. Да ствар буде гора, коришћење тако кабастих ракета као што су Булава, Топољ и Војвода у ненуклеарној верзији је бесмислено, јер су трошкови огромни, а ефекат може бити минималан.

Ипак, руски стратешки авиони дугог домета могу користити прецизне крстареће ракете у ненуклеарној верзији. Може се чак променити и капацитет бојевих глава. Мислим да неправедно заборављене авионе дугог домета треба хитно оживети. Наши „Бели Лабудови“ могу да лете и на великој удаљености од САД, можда у Латинској Америци. И ето – они би тако имали комплетну територију САД-а на нишану, а то је оно од чега Американци највише страхују. Они улажу много новца у ракетну одбрану, да не би ратовали на својој територији и били би срећни да организују ратове било где, само не код себе. Морамо да нађемо неку снагу да створимо јединицу која би могла, у случају агресије против Русије, да делује на територији САД-а. То би био прави фактор одвраћања. Кажу да Генералштаб Оружаних снага Руске Федерације и руског Министарства одбране већ ради на томе.

Које методе не-нуклеарног застрашивања могу бити најефикасније у овом тренутку?

Они који могу да запрете евентуалном непријатељу на територији САД-а треда да одмах делују. Таква групација треба да се усмери на америчке Федералне резерве. Шалим се, наравно. Ипак, има истине у овој шали, јер финансијски олигарси започињу ратове. Не-нуклеарни фактори застрашивања треба да буду пре свега моћне Владине службе, посебно Министарство спољних послова. Економске институције треба ангажовати да изазову штету употребом економских метода. Ово треба сматрати као борбене мисије. Приликом планирања залиха угљоводоника и других стратешких роба мора се нужно предвидети и могућност ратног стања.

Извор: Евроазија.инфо