Генерал Леонид Ивашов ушао је први са руским трупама Сфора на Космет 1999. године и заузео аеродром Слатина код Приштине. О томе је редовно извештавао Бориса Јељцина, а овдашњој јавности је познат и по сведочењу на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу.
Да ли хладноратовске поделе још увек трају, како изгледа геополитичка карта света и где је на њој Србија, теме су о којима за РТС говори председник Московске академије за геополитичке проблеме генерал Леонид Ивашов.
Како видите будуће односе Русије и Сједињених америчких држава?
Америка је добила новог – старог председника, али безбедносна и унутрашња политика се неће променити јер политику једне земље не одређује само њен председник, већ и токови светске политике. Када је реч о нашим одностима, мислим да ће се битно променити, делом због тога што је председник Путин изабрао један други ветар развоја Руске федерације. Ако су раније приоритети наше политике били базирани на добрим односима са Америком и Европом, сада је најважније стварање Евроазијског савеза, чији ће Русија бити геополитички центар. Промениће се политика истока и мислим да ће ту важну улогу одиграти Шангајска организација за сарадњу, која ће се трансформисати у Евроазијски савез. У њему ће, на моју велику радост, главне улоге играти Русија, Кина и Индија. У тај савез ће ући и Иран, Пакистан, Авганистан и Монголија. Биће то права алтернатива западном свету.
Регион Блиског истока је једно од светских жаришта, шта је по вашем мишљењу најбоље решење за ситуацију у Сирији, с обзиром на опречне ставове Америке и Русије?
Русија је двадесет година слушала политику Америке и играла у том ритму. Данас Русија демонстрира своју самосталност, а Сједињене државе су принуђене да се усаглашавју са политиком Русије, тим пре што тесно сарађујемо са Кином. Русија није допуштала бомбардовање и агресију упућену Сирији, а хуманитарним колонама текло је оружје. У Сирији су се сударили исток и запад, али ја мислим да ће победити идеја истока. Русија је кроз позицију према Сирији започела националну борбу за своју самосталност – и унутрашњу и спољну.
Даље на истоку, у Кини долази до смене генерација партијског и државног руководства. Кинеска економија је друга сила на свету, колико ће она утицати на токове светске политике?
Сматрам да је генерацијска смена руководства у Кини нешто што треба пажљиво да изучимо – спокојна и мирна, то је особеност кинеског система. Мислим да ће се све више развијати односи Русије и Кине, па и у оквирима Шангајске организације. Ту поново помињем Евроазијски савез, као супротност агресивном западном свету, али и регион Арктика богатог природним ресурсима. Њега ћемо освајати и штитити заједно са Кином и Индијом.
Где је Србија у том великом тенису, на терену са светским велесилама?
Најпре желим да говорим о светској тенденцији, глобалној транснационалној сарадњи. Међутим, у томе главну реч води светска финансијска олигархија која свет претпоставља својим личним интересима и америчком долару. Али униполарни свет није могућ. Видимо да се утицај мањих држава смањује и да настају савези. Русија кроз стварање Евроазијског савеза заговара две матрице: једна је православна – словенска, а друга је евроазијска.
У првом случају Балканске земље, пре свих Србија, веома су важне јер су нам духовни, културни и економски савезници. Зато ће пажња Русије према Србији да расте, али очекујем и да ће се Србија одлучити, хоће ли бити у Европској унији, у НАТО-у или ће бити партнер Русије.
Може ли Србија да буде чланица ЕУ и најбољи пријатељ Русије у исто време?
Наши класици попут Станиславског и Достојевског су говорили о свесловенском савезу. Ипак, ту је подвучено да је наша дужност у јединственом духовном и културном пространству и ја то следим. При томе је обавеза сачувати политичку самосталност и независност. Ако Србија уђе у НАТО савез, коме се Русија супротставља, мислим да ће наши односи, и међу народима и међу државним врхом, умногоме постати сложенији. Сви грађани Русије Србе виде као браћу и као пријатеље, а 90 одсто њих НАТО види као ђаволски агресивни пакт. Зато улазак Србије у Европску унију не би покварио наше односе, али би ступање у НАТО значило непријатељски корак.
Давно сте изјавили да је глобална политика НАТО-а и Запада таква да државе Балкана држи разједињеним. Како Вам сада изгледа будућност земаља бивше Југославије и колико сте упућени у Косовско питање?
Ту више никада неће бити никакве економске нити политичке самосталности. Тим процесом руководе Западна Европа и Америка. Цео Балкан је нестабилан, а Турска јача и подржавају је Сједињене државе. За сада перспективу региона не видим у стабилности, што важи нарочито за Србију. Мада, у неким својим анализама, када размишљам и о косовском проблему, често као гарант стабилности у будућности видим државне пројекте Велике Србије, Велике Албаније и Велике Хрватске. То би био темељ стабилности и мира на Балкану.
Како коментаришете смену руског министра одбране Сердјукова и то што је на његово место постављен губернатор московске области Сергеј Шојгу?
Када је 2007. године Путин именовао Сердјукова за министра одбране Русије у војсци је настао хаос. Када га је сменио, то је био празник и ја сам се радовао. Сердјуков је добио оно што је заслужио – затворску казну. Он је нанео неописиво огромну штету Руској федерацији у домену одбране, а својим реформама је добрим делом разрушио темеље војске и одбране. Ту мислим и на војну науку и образовање. Наравно, то није урадио сам, јер је био својеврсни задатак – ослабити своју армију и чак, на неки начин, приближити се НАТО-у. Путин је то сасекао и на његово место дошао је генерал армије и херој Русије Сергеј Шојгу. То је силан човек кога поштују у земљи. Није популаран политичар, али је савршен организатор. Сигуран сам да ће исправити наслеђене грешке.
Нисте први пут у Београду, како вам изгледа данас?
Београд сам упознао још у време Совјетског савеза и тада сам га заволео. Након тога сам у њему био у време кризе и бомбардовања, тада сам веома жалио. Данас осећам да се Београд толико развио и желим му да буде још јачи и лепши.
РТС
