Из Бугарске на рад у Шумадију

Нема везе што смо у Европској унији, нама је исти ђаво – каже Димитар Маринчев из села Мало Конаре код Пловдива, вадећи кромпир крај Мораве

Мрчајевци – У хектарској њиви Живојина Видојевића (81) у Катрзи родило је пет вагона кромпира и то је, по прилици, најбоља парцела Шумадије у сушној години. Тако вели и Димитар Маринчев (36), глава надничарске дружине из Европске уније.

– Ово је сигурно водећа њива у овом делу Србије. У бољој нисмо били ове јесени – каже Маринчев за „Политику”.

Затекли смо га прекјуче поподне у овом кромпиришту уз обалу Западне Мораве, у селу које се међи са Мрчајевцима. Нема времена да скида рукавице и брише орошено чело, и не дангуби док разговарамо. Подиже напуњене канте и, уз реч, истовара у тракторску приколицу која увек бежи неки метар испред.

Спремно дочекује питање: Како је у ЕУ?

– Нема везе што смо у Европској унији, нама је исти ђаво. Код куће нема посла. И да има, цене су немачке а плате бугарске. Да ми је добро, не бих долазио у Мрчајевце да вадим кромпир – прича Бугарин на веома добром српском.

Овамо, у надницу, први пут је дошао још за време санкција, 1995. године, чим је постао пунолетан и добио пасош у Пловдиву.

– Од тада сваке године, ево 18 лета, долазим у Србију на рад. Пет година вадио сам кромпир на њивама „Соланума” из Гуче, па за Ђекића, ишао сам и у Сјеницу, на Пештер.

Види се да познаје све кромпираше у чачанском крају, и одржава те пословне везе. Вели да се у његовој постојбини ништа није променило набоље од 2007. године кад је Бугарска постала чланица ЕУ, а он припадник велике европске породице народа. Димитар је остао што је и био: грађевински мајстор без запослења, са само хектаром земље у родном крају.

– Село ми је у равници, рађају паприка и парадајз, али немам коме да продам, или немам рачуницу да гајим. Кад у пролеће посејем лубенице, на лето довезу из Грчке и Турске у Пловдив и продају за пет динара.

Мало Конаре је у Пазарџијској области, 28 километара од Пловдива у јужној Бугарској, и Димитар је прекаљени путовођа за своје земљаке надничаре. Ова екипа, који смо затекли у Катрзи, има десет глава на челу са њим. Ту су му супруга, син, зет, шурак, рођаци…

– Спавамо годинама код истих људи, у Заблаћу, на другој обали Западне Мораве, и радимо свуда где нас позову. Тако тридесет, четрдесет дана, док не почну кише. Летос је притегла суша, па није ни било посла.

Кад почну кише, Бугари ће кући, у завичај. Овде раде десет сати на дан за 15 евра, три оброка, цигарете и пиво, и осим што плате коначиште, уштеде све друго.

– Ускоро ћемо у Монте Карло. Тако ја зовем своје село, некако ми дође лепше.

Бугарин није пропустио прилику да у кромпиришту загрли Радована Богосављевића (53) из Мрчајеваца.

– То ми је газда, као браћа смо. Бугари и Срби су исти народ, само у две државе – тврди надничар из Пазарџика.

Управо је Богосављевић ове године обрадио ову њиву, узевши је у закуп од остарелог власника Видојевића. Јутром путује у Заблаће да би довезао бугарске раднике.

– Посејао сам сорте „карера” и „кондор” веома рано, 15. марта, и отуда је принос овако добар јер је избегнута суша. Заливао сам га три пута из базена ту у близини, третирао седам пута, све сам. Дошло је време да се вади, наших радника нити има нити хоће у њиву, па сам узео надничаре из Европске уније – прича Богосављевић.

У оваквој години принос од 50.000 килограма је врхунски, али закупцу ни то не би значило ништа да се цене нису промениле.

– Пре неколико месеци цена је била само 15 динара, што је испод рачунице, али сад је 35 динара, и то је сасвим добро. Ипак, одлучио сам да га не продајем одмах, задржаћу га у магацину неко време.

Оставили смо тежаке, целог дана повијене у пасу, да пребирају по захвалној поморавској земљи, и маштају о повратку у своје Мало Конаре, са уштеђевином од неколико стотина евра у џепу. Путују сви заједно, комбијем, бензин од Заблаћа до њиховог села кошта их 120 евра.

– Чим дођем у Бугарску отворићу Интернет да видим шта сте написали, а видећемо се и догодине – рече нам Димитар Маринчев уз поздрав. 

Политика