Из чамаца на весла потапали аустроугарске топовњаче

НЕКЕ од највећих битака Првог рата у Србији одвијале су се на Дунаву и Сави, али српски морнар нема споменик поред река у свом граду који је бранио. Нема ни музеја који би подсећао на јунаштво. Мало ко зна за пуковника Милана Ј. Радојевића, команданта одбране Аде Циганлије 1914. године и првог (именованог) команданта Српске речне флотиле.

Ове чињенице мотивисале су адмирала Бошка Антића, некада првог човека Школе националне одбране наше војске, да напише књигу „Српски аргонаути“. Он каже да историја ратовања до тада није забележила овакву храброст морнара.

Потпуковник Милан Ј. Радојевић био је официр који је организовао српски отпор на рекама 1914. године, када Србија није имала баш ништа да се супротстави надмоћној аустроугарској морнарици. Он је командовао српском Речном ратном флотилом и у најжешћим сукобима у јесен 1915. године.

Од српских добровољаца, четника, аласа, пензионера и мајстора за израду бродова, пешадијски потпуковник Милан Радојевић је на Чукарици 1914. године створио Штаб јединице за одбрану Србије на рекама. Највећи успех им је био када су октобра 1914. из чамаца на весла положили мине од којих је потонуо највећи аустријски монитор – оклопну топовњачу „Темеш“.

Антић додаје да су након тога савезници послали српској војсци морнаричке топове калибра 120 и 150 мм, затим морске мине, торпедно наоружање, рефлекторе. Стигли су и први савезнички морнарички одреди на Дунав и Саву. Почетком 1915. године у команду наше војске у Београд стиже британски вицеадмирал Ернест Трубриџ, који преузима заповедање савезничким борбеним системом на рекама.

– У међувремену, док су „савезници“ организовали слање стручне помоћи Србима, у бродоградилишту на Чукарици је оправљен и наоружан заробљени аустроугарски брод „Форте“ – наставља Антић. – У пролеће 1915. године саграђен је нови тип малог ратног брода, са оклопом и наоружањем, по замисли Ђоке Поповића и Милојка Ванића и име му је било „Јадар“. Поринут је 6. августа, што је узето као дан наше Речне флотиле.
У јесен је завршен, оклопљен и наоружан и ратни брод „Далмација“. Људи потпуковника Радојевића нису седели и чекали савезнике, већ су испловљавали у сусрет моћнијама.

– Наоружани митраљезима, српски бродови су патролирали на Сави и Дунаву – вели Антић. – Често су ишли и у извиђање уз Дунав, па је капетан Милан Мишић са бродом „Тимок“ продро у Нови Сад, обавио извиђање и изазвао панику у пристаништу. Стигао је у Београд пробијених груди.

Мекензен је октобра 1915. године кренуо на Београд са осам монитора, 11 патролних моторних чамаца, два армирана брода. Његова флотила је имала и 21 понтонски мост, 16 скела, 13 моторних чамаца… Из Висле му је пристигло још 14 моторних чамаца. У рејону Аде Циганлије на Сави настала је кланица.

– Српски бродови су пружали непријатељу жесток отпор – наставља Антић. – У непуна три дана, од 6. до 8.октобра, по дотад незабележеној ватри непријатељског оружја, српски чамци су продирали и у позадину непријатеља и спречавали довожење појачања. Наша флотила је поред тога одржавала и поново успостављала телефонске везе са десном обалом Саве, превозила браниоцима острва појачања у људству, враћала рањенике…
Непријатељ је 6. октобра у бици потопио наше чамце „Победа“ и „Свети Ђорђе“. Нешто касније је потопљена и „Слобода“. У 4.00 часа 8. октобра српској флотили је наређено повлачење. До Албаније и Крфа…

– Са преживелима из јединице Радојевић се, у зиму 1915. године, нашао у Медовском заливу у Албанији, где је 15. децембра формирана Бродарска команда – објашњава наш саговорник. – Тамо су пронашли два потопљена брода које су оспособили и са њима превозили болесне, жене и децу који су преко албанске голготе стизали до савезничких лађа. Потом су са острва Видо превозили мртве до „плаве гробнице“. На Крфу им је држава купила расходовану грчку торпиљерку. Дали су јој име „Србија“ и од 7. марта 1916. године развозили су српске војнике и официре по расутим српским логорима на острву.

Када су српске трупе напустиле Крф и пошле на Солунски фронт, Бродарска команда са посадом „Србије“ кренула је за Солун. Савезници нису веровали да Срби „са река“ могу из Јонског мора, Коринтским заливом преко Егеја засутог минама. Успели су и од 13. маја 1916. године Србија је у Солунском заливу имала своју лађу и Бродарску команду.
– Године 1918. морнари су кренули са пешадијом у пробој Солунског фронта и преко Бугарске су стигли у Београд – каже адмирал Бошко Антић. – Претходно су у Брзој Паланци одсукали потопљени чамац и поправили га. Допловили су на Чукарицу 29. новембра 1918. године. Радојевић, који је читав рат провео у једном чину, смењен је марта следеће године са чела Бродарске команде јер је негодовао због одлука да српском морнарицом командују они против којих су се морнари борили.

ЛЕГЕНДА О ШЕФКЕТУ

МЕЂУ добровољцима у Речној ратној флотили био је и Шефкет (у неким изворима зове се Шефхет) Халиловић, турски војник заробљен код Куманова. Лечен је у Београду и ту је остао. Чим су поведене прве борбе за савску обалу Шефкет је био добровољац и ту је опет био рањен. Тек што је мало залечен, ступио је у Сремски добровољачки одред, а чим је формирана српска Речна ратна флотила на Чукарици, постао је митраљезац на бродовима. Касније, Шефкет је командовао бродом „Победа“. Поново је рањен код Земуна.

У зору 7. октобра 1915. године брод му је потопљен, а Шефкет је скинуо митраљез и са посадом кренуо у јуриш, долазећи Немцима са леђа – са реке. Ту је погинуо.

АРТИЉЕРИЈА

АУСТРОУГАРСКУ морнарицу жестоко је са копна нападала наша артиљерија. Два дана по избијању рата српски топови потопили су 18 најмодернијих аустроугарских бродова у Оршави код Ђердапа. У октобру је код Шапца тешко хаварисан и монитор „Лајта“. Аустроугарски пароброд „Белград“, пун муниције, марта 1915. наша артиљерија је дигла у ваздух код Ритопека. Са Келемегдана је 15. маја запаљен и један патролни брод…

Драган Вујичић, Новости