“Људи се осећају изданим, остављеним на милост и немилост самопроглашеном Косову. Стрепе од гашења српских институција, које су ипак неки гарант економске и институционалне сигурности. Све договорено се примењује по принципу силе, па свако спроводи шта му и кад му одговара. Једино су све баналнији разлози по коме косовски цариници могу да вас врате, а што су им омогућили баш ти споразуми”, каже Бранислав Марковић, мештанин Грачанице.
Додаје да су становници централног Косова уплашени, да нема никаквог бољитка, а да су бар од међународне заједнице очекивали да се залаже да се Србима поштују права бар по косовском уставу.
Прекрајање граница
– Поучени лошим вишедеценијским искуством Србима на Косову јасно је само једно – Срба ће бити на Косову докле год је и српске државе на Косову. Бриселски споразум је прекрајање граница Србије, а формирање Заједнице српских општина почетак краја постојања српске историје, културе, државности и постојања српског народа на КиМ – закључује Марковић.
– Али, њих брига. Све је више напада на српске породице. У размаку од 10 дана, усред дана, у Грачаници су се дешавали покушаји отмице, застрашивање српских девојчица, насилничко разбојништво, упади у породичну кућу. Како бисте се ви осећали – пита Марковић.
Саговорник “Вести” истиче да је српско становништво десетковано и да у Грачаници “свако ко има шансе нешто да прода, то и учини”.
– Много је лакше живети без посла на слободи, него незапослен у “косовском гету”. За многе ове ствари кривим и локално руководство које је имало подршку и Београда и Приштине, али је намерно, незналачки или због неспособности одиграло улогу која је довела до тога да се људи селе. Никада, чак ни у време мартовског погрома, људи нису размишљали да оду из Грачанице. Само из моје улице су отишле заувек три младе породице – појашњава Марковић, истичући да је све то одраз игнорисања српског проблема на КиМ и владајућих локалних структура које не умеју да се ухвате у коштац са њим. У Грачаници, додаје, “стручни кадар се бира првенствено по партијској линији, а не по знању и способности, а то на Косову много више него у било ком делу Србије узима посебан данак”:
– Овде се дешава тихи егзодус, док на пољопривредном земљишту Албанци праве цела насеља. На неким следећим изборима, а наредни су већ крајем године, нећемо имати проблем у одабиру српског кандидата, већ ће то бити борба да не победи Албанац и дође на чело најзначајније српске општине јужно од Ибра. Међународна заједница је усвојила право Срба на очување демографског баланса, али то је исто мртво слово на папиру.
На корак од пропасти
Једино што се у Метохији променило од почетка разговора у Бриселу јесте да је Кфор уклонио пунктове, па се људи слободније крећу. Али, то није утицало на безбедност, јер договори Београда и Приштине нису зауставили нападе и пљачке Срба. Данас, четири године од потписивања главног споразума о нормализацији односа, присталице Рамуша Харадинаја се шетају кроз наше место, добацују, вређају и провоцирају. Истовремено, нема Срба полицајаца, нема Срба у косовским институцијама, ко да нас заштити ако се нешто деси? Наша заједнице је изолована као што је и била, истиче Дарко Димитријевић, новинар Радио Гораждевца.
У озбиљној мањини
– Предвиђено је да у Заједницу српских општина буду укључене општине са српском већином. Ми не знамо како ће бити укључена места у Метохији. Овде смо у озбиљној мањини – каже Дарко Димитријевић.
У пракси, каже, све што се дешава у Бриселу – “хиљадама миља је далеко од Метохије”.
– Ипак, Срби осећају последице по џепу. Шта се тачно договоре сазнамо тек када наиђемо на проблем, а онда смо у безизлазној ситуацији. На пример, један број Срба регистровао је возила на статусно неутралне КС таблице. Београд нам каже “испреговарали смо да и даље важе”, али када тражимо продужење регистрације код косовских институција, они нам кажу да морамо да узмемо РКС, односно Република Косово. То све дебело плаћамо – појашњава Димитријевић.
Док су медији извештавали о поновном успостављању сигнала српске мобилне телефоније у енклавама на Косову, Гораждевац и Осојане, додаје, нису добили чак ни нове репетиторе. Гораждевац има око 900 становника, а од 200 младих њих 90 одсто не ради. На све то, додаје наш саговорник, стални су проблеми са узурпацијом имовине.
– Где нас води бриселски дијалог? На ивицу провалије! А да ли ћемо у њу да упаднемо, зависи од Београда и Приштине – закључује Димитријевић.
Животарење у оковима
Није нам ни боље ни безбедније, а за перспективу? Да је има, не би људи одлазили. Наша очекивања су пала у воду, чак смо првих десет година изолације имали своје кафиће, кафану, омладински центар, ново игралиште за нашу децу. А колико је сада наш живот у илегали, доказује чињеница да се у једној соби, у приватној кући, уместо у кафићу окупљају увече младићи и гледају ТВ. То је сав провод у једном граду – прича Оливера Радић, професорка из Ораховца.
Дајући личну оцену последица договора у Бриселу, подвлачи да све више комшија ставља куће на продају.
– Српски део града се празни, етничка структура се мења. Летос је отишло 20 младих људи, међу њима три породице са децом. То је за нас велики губитак. Силазимо слободно до продавница у доњем, албанском делу града, али каква је то слобода?
Иза кулиса споразума Београда и Приштине (1): Народ нокаутиран у бриселском рингу
После свега, каже, на свој град гледа као на “болесника који умире, јер нико неће да му пружи лек”.
– Да бисмо се слободно кретали морамо да будемо и држављани и Србије и Косова, не могу да се превезем колима до Београда, а да се не осећам као дилер дроге: носим дупла документа, дупле таблице, па се бринем шта ћу кад да покажем.
Сутра – Иза кулиса споразума Београда и Приштине (3): Плодови косовске саге
Ј. Л. Петковић – Вести
