Избори 2014: да ли је време за гласање или за таласање?

Прљава и мучна предизборна кампања која је ове године на политичку сцену извела оно најгоре што Србија има, добра је била само за старе пљачкаше којима је понуђена прилика да још једном уграбе власт. Поново су на сцени Борис Тадић, Драган Шутановац, Млађан Динкић, Душан Петровић, Ненад Чанак и многи други, којима је место у одговарајућим казнено поправним установама, а не у трци “за бољу и поштенију Србију”.

Уместо тога, њих греје нада да ће опет бити министри и апостоли који одлучују о судбини овога народа. Ванредни парламентарни избори 2014. године коштаће Србију око 15 милиона евра. Републичка изборна комисија (РИК) тврди да ће то бити “само” 10 милиона евра. РИК је слагао. То није тешко утврдити. Али, шта је пет милиона евра у поређењу са лажним милијардама долара које несмењиви српски властодршци нуде као коначно спасење? Да ли је време за гласање или за таласање?

Ванредни парламентарни избори 2014. године, остаће запамћени по већ виђеној промоцији бешчашћа, простачким скуповима и бестидним лажима. Сви они који себе и даље виде као богомдане властодршце, машу милијардама евра и долара, које немају нити их могу обезбедити. Мада је народ јасно да се од нуле не може ништа направити, самозваној политичкој елити не смета да и даље лаже и обећава куле и градове.

Србија се већ дуго година налази на самом дну, у сваком смислу. Захваљујући неморалној, па често и криминалној политици коју су годинама водиле њене политичке коалиције, Србија нема ниједног савезника у свету.

Те коалиције и несмењиви политичари, самозване вође, очеви и мајке нације, изоловали су Србију од остатка света као што је нико у њеној историји није изоловао. Та дружина бежи од Русије као ђаво од крста. А, од њих бежи цео Запад. Од Брисела до Вашингтона, нико не жели ни да зна за њих. Србију препуну криминала, корупције, страначких банди и моралног блата које је дубље него игде у свету, неће нико. Руске инвестиције им никако не одговарају, јер су строго наменске. Западни кредити су већ толико велики да их је у овој генерацији немогуће отплатити. Арапске милијарде су добре као пропаганда.

Од Србије беже и Срби. На стотине хиљада људи у најбољој снази, међу њима и елита оних најобразованијих, отишло је у иностранство за време тринаестогодишњег “демократског просперитета”.

Српским политичарима, политика је и професија и судбина. Већина њих који данас продају маглу и прашину у свим медијима, живи од преваре скоро четврт века. У међувремену, обрнули су у својим џеповима по више стотина милиона евра, неки чак и милијарде, али се никада нико од њих није сетио да макар једну посланичку плату поклони гладнима у Србији, нити је ико од њих рекао: од данас ће бити појачана исхрана у народним кухињама, од сутра ће бити проширен број места за смештај бескућника, или, од првог ће бити повећана социјална помоћ за сиротињу…

Милијарде им испадају из уста, али те паре никако да дођу до гладних.

Четрнаеста је година како траје демократска пљачка. Васкрсавају чак и они који су упокојени! Појављују се и политички вампири, попут Бориса Тадића, Драгана Шутановца, Душана Петровића, Ненада Чанка и сличних, којима ни глогов колац народног беса 2012. године није могао ништа. Шта вампири могу да ураде оном ко их пробуди из мртвих осим да му посисају крв? У овом случају, могу да опет завуку обе руке у буџет.

Тадићева “Нова Демократска странка”, скрпљена пре неколико недеља, већ има милионски буџет. Одакле милиони мртво рођеној странци чији је председник извесни Иван Карић, човек који има тридесетак година и који је до сада водио маргиналну организацију “зелених” за пропагирање еколошке заштите? Јавност још није сазнала ко је коме ту председник? Тадић Карићу или обрнуто?

Сви они, без изузетка, заједно са данас водећим политичарима у Србији, заговарају улазак у Европску унију са којом се нико није усрећио. Пропали су Грчка, Италија, Португалија, Ирска, Словенија…Чак ни Немачка, која је данас највећа економска сила ове заједнице, није задовољна монетарном унијом и већина њених грађана би као платежно средство радо вратила марку уместо евра. Да није огромног руског тржишта на које Немачка извози највећи део своје индустријске производње, и одакле добија највише енергената, питање је да ли би у оваквој Европској унији и она могла да опстане.
Упркос свему, политички хохштаплери у Србији имају своју рачуницу. Што дуже буде трајала прича о европским интеграцијама (као да је у питању библијски други Христов силазак), дуже ће трајати и њихова задовољства. Јер, кад би се неким невероватним чудом нашли у тој заједници, многи од њих би одмах отишли у затвор а њихова скупоцена задовољства била би им одузета. Јер, у већини институционално сређених држава, политика није бизнис нити се њихови политичари возе у најскупљим аутомобилима, него се многи од њих до посла возе метроом, својим приватним и углавном скромним возилима, па чак и бициклом.

Поређења ради, према последњим подацима, само једно српско министарство, у овом случају министарство здравља, има 230 аутомобила на 312 запослених! 

Водеће личности српске политике данас се возе само у блиндираним суперлуксузним лимузинама и џиповима, а њихово обезбеђење је бројније и од обезбеђења на које има право председник САД. Армијом “физичког” обезбеђења збринути су и њихови помоћници, секретари и секретарице, породице, љубавнице, заштићени сведоци…Сви они уживају посебан третман и незамисливе привилегије, које ни у једној цивилизованој држави света не би имали.

Истовремено, пола Србије данас истински гладује. Деца, незапослени, пензионери, сви они имају један оброк дневно, па је за њих велика срећа ако га уопште имају.

Неморална, нељудска, непоштена и однарођена клика која учествује у ванредним парламентарним изборима 2014. године, као да живи на некој другој планети. Вишеструки министар који је више од десет година харао српским финансијама, који је државу више пута довео до банкрота, који је позивао на штедњу и на рационалан живот “како би сви имали”, овај пут је смислио да позове народ да троши! Да “не стежу каиш”! И критикује све оне који позивају на “стезање каиша”. Да је њему неко стегао каиш испод врата, макар једном за десет година, никада више не би изговорио такву реченицу. Али, не! Њему су опет отворена врата да “узме учешћа у власти”.

Бестидна кампања лажне српске политичке елите покушала је да стигне и међу Србе на Косову. И није успела. Овај део српског народа, вишеструко преварен и практично продат албанској влади у Приштини (како би имала провидно покриће за своју лицемерну причу о “мултикултурном Косову”), није се овај пут ухватио у мрежу превараната. Освестили су се кад им је у сред предизборне кампање, Електропривреда Србије (ЕПС) почела са искључивањем струје (највише потрошачима на северу Косова који нису измирили дуговања). Дошло је дотле да је ЕПС тражио помоћ косовске (албанске) полиције! Чак је и лист на албанском “Зери” (које ли ироније!), сажаљевао српску сиротињу због малтретирања коме су изложени, подсећајући да ЕПС снабдева струјом север Косова од пре пет година када је Косовска енергетска корпорација (КЕК) скинула то подручје са своје мреже.
Тако је оно што се невешто крије, постало јавно: правни систем тзв. Републике Косово проширен је на целу територију Косова и Метохије, установљена је чврста граница са Србијом и уведена косовска царина, а ликвидиране су и државне институције Србије у свим српским општинама.

Ако је криминална диктатура јавних (уствари, страначких) предузећа у Србији таква да и намучене Србе на Косову прогањају уз помоћ албанске полиције, онда је време за озбиљно разматрање само једне тачке дневног реда: да ли је ово постала приватна држава неколицине бандита који се само формално баве политиком, да ли је у питању протекторат који им је дат на управљање од стране неких западних окупатора, или је ово прадедовина свих Срба?
Свако треба да се уплаши одговора на ова питања, јер све води у правцу једне дилеме: или они, или ми. А, то се не решава “медијацијом” нити мировним преговорима. 

Коначно, велика мартовска превара 2014. године неће донети никакво добро ни онима који су организовали изборе са намером, како рекоше, “да провере вољу грађана”, јер је стање у народу такво да је боље да ништа не проверају. Ту ванредну, парламентарну “вољу народа” искусио је Слободан Милошевић, а после њега и Борис Тадић, који се залагао за ванредне уизборе “јер су пред Србијом бројни задаци и изазови”.

Звучи тако отрцано, али је истинито: кад се српској политичкој аждаји откине једна глава, њој нарасту још три! Док неко огњем и мачем не покоси тај коров, он ће стално ницати.

Никола Влаховић

Таблоид