Имамо суфицит вођа а дефицит правила. Време је да престане потрага за „изгубљеним временом“, вођама и месијама, екстазом која се завршава агонијом
Ништа тако не делује на повећање адреналина у друштву као најава избора у Србији. Стално отворена стратегијска питања узрок су дисконтинуитета, а не континуитета. Еуфорија, експлозија страсти и политичка искључивост онемогућавају аргументовану расправу о стратегији развоја и будућности нације. Због тога скоро увек пост фестум сазнајемо шта смо стварно изабрали и која је цена нашег избора. Ретко је који народ платио тако високу цену својих стратегијских заблуда и стално се суочава са драматичним изборима који доводе у питање опстанак нације.
Утемељивачи српске државе, Немањићи, суочили су се с првим великим избором: коме ће се приволети царству (Риму или Цариграду), одакле ће вући легитимитет (чију ће круну носити) и коју варијанту хришћанства исповедати. Свети Сава добија аутокефалност и државну самосталност желећи да Србија буде мост између истока и запада. Тај „мост“ често је рушен, а конфликти између истока и запада пустошили су нашу државу и разарали нашу нацију.
Други је био косовски избор – нашавши се на удару Оријента, разједињени и без помоћи Запада, Срби су глорификовали „царство небеско” и потпуно занемарили „царство земаљско“. Без обзира на сву узвишеност изабраних циљева, ирационалност у политици се увек скупо плаћа.
Трећи стратешки избор везан је за однос две српске династије, Обреновића и Карађорђевића и конфликт између германофила и русофила. Бугари, Грци и Румуни су после повлачења Османлија за владаре прихватили немачке принчеве, ми смо изнедрили народне династије, са бројним конфликтима, кумоубиствима и крвавим превратима.
Следећи велики избор је калварија Првог светског рата и кључна дилема: српство или југословенство, која није решена ни данас. Огромне жртве, гробови од Кајмакчалана до Триглава, „тамница народа“, како су је доживљавала ослобођена браћа, завршава у расулу 1941. Владајућа елита, нарочито Срби, немају јасну стратегију: германофили су за Тројни пакт, а англофили врше државни удар. Немачку одмазду, разарање и комадање земље елита посматра из сигурности егзила. На рушевинама државе почиње отпор окупацији са фокусом на главни избор: комунизам или капитализам (грађанско друштво). Тај конфликт и данас тиња у српском друштву.
Потврда те идеолошке конфузије показује се и деведесетих година 20. века, када се, рушењем Берлинског зида, сви народи под доминацијом СССР-а убрзано враћају у грађанско друштво, капитализам и под политичко окриље Запада. Срби, нажалост, покушавају да одбране државу која се руши, систем који се распада, уздајући се у савезништво са комунистичким структурама у Русији и улазе у конфликт са Западом. Трагедија грађанског рата, разарање, санкције, бомбардовање Србије, масован егзодус Срба према матици и проглашење независности Косова су резултат тог избора. Уз то, остала су отворена сва кључна питања: територијални обухват, систем вредности (грађанско или партијско друштво), стратешка савезништва и недовршен друштвени и државни систем. Срби су доживели историјску гротеску да је наша садашња држава последица не наше воље, већ одлуке „братских“ народа да се отцепе.
У досадашњим историјским изборима увек су доминирале глобалне теме: Исток или Запад, југословенство или српство, комунизам или капитализам, ЕУ или Русија… Можда је коначно стигло време да те „велике“ теме, које покреће политичка елита, на наредним изборима буду замењене темама које су важне за обичне грађане. Носећа порука требало би да буде изградња јефтине, просвећене, функционалне грађанске државе са ефикасном администрацијом, некорумпираним судством, стручним здравством и квалитетним образовањем.
Тек у таквом амбијенту економија може бити ефикасна. Без такве платформе субвенције служе за финансирање личне и политичке моћи. Ови избори тичу се свих нас, боримо се за институције и процедуре. Гледајмо шта политичари раде, а не шта говоре. Време је да престане потрага за „изгубљеним временом“, вођама и месијама, екстазом која се завршава агонијом. Доминација институционалног над персоналним је карактеристика уређених и просперитетних друштава. Срби имају суфицит вођа а дефицит правила и процедура у досадашњој историји. Хајде да пробамо обрнуто!
Миодраг Зец, Нин
Миодраг Зец је редовни професор економије на Филозофском факултету у Београду. Аутор је шест књига, 35 прилога у зборницима са домаћих и међународних скупова и више од 150 чланака у научним часописима
