Први задатак нове владе Србије, ма ко да је формира, треба да буде морална обнова државе. Кампања за власт у Београду, какву грађани виђају последњих дана, обесмислила је до гађења оношто се назива свешћу грађана. Шта је држава која промовише лаж као будућност? Чини се да медијска мимикрија дневнополитичке лажи доживљава врхунац управо у проевропској Србији.
Политичка странка, која је више од деценије промовисала приближавање, узгред буди речено тек – бирократско, Европској Унији, у предизборној кампањи тврди да онај „ко има земљу има и будућност“. Притом, челници те владајуће странке уопште неће организовати исте те изборе на целој територији своје земље.
Они су потпуно заборавили да су баш на Ђурђевдан, али 2008. године, њени челници у жару тадашње предизборне борбе, обећали довођење једног великог светског произвођача аутомобила у Ниш. Говорило се о „мерцедесу“, односно о концерну „Дајмлер“, па о „фолксвагену“.
Тадашњи потпредседник владе, дан касније, 7. маја 2008. године, обећао је долазак и трећег гиганта аутомобилске индустрије и производњу од чак милион возила годишње у Србији. Убрзо потом, стизала су и обећања о производњи најпре 200.000, па одмах потом и целих 300.000 аутомобила у „фијатовој“ фабрици у Крагујевцу.
Одакле политичке вође у Србији црпе храброст и право на голу политичку лаж? Зар је она најјачи инструмент политике српских странака, нарочито владајућих? Како то да у проевропској Србији скоро нико политичаре не пита о лажним обећањима, судбинских димензија, која су давали у прошлости? Како то да партократори захтевају „укидање“ партитократије?
Један од одговора крије се у власничкој структури медија, иако је европска Србија земља која се радо кити европским слободама. Српски медији су под контролом. Али, њих не контролише држава, него приватни или приватизовани центри моћи.
Недавно преминула председница Савета за борбу против корупције, Верица Бараћ, дуго је упозоравала да је РТС, дефинисан као јавни сервис европске Србије, у ствари тек „сервис политичких структура и продукција блиско повезаних с врховима владајућих странака“. Говорила је и да један домаћи и један грчки бизнисмен противзаконито поседују по два ТВ канала с националном фреквенцијом.
Верица Бараћ је упозоравала и да тајкуни, заједно с политичарима, поседују најутицајније дневне листове, као што су Вечерње новости или Прес. Упозоравала је и да се буџети државних институција, такође потпуно противзаконито, користе за финансирање личних промоција функционера и њихових партија.
Ова вредна жена утврдила је и да челници државе од медија наручују прескупа лажна истраживања, која служе за страначке промоције и да је лажна претплата министарстава на услуге новинских агенција само вид утицаја на медије. И оно најважније, што сви знају и о чему сви ћуте: да тржиште реклама у медијима чврсто контролишу агенције у власништву Драгана Ђиласа и Срђана Шапера из влдајуће ДС.
Шта више, те агенције се, према извештају Верице Бараћ, користе за финансијско дисциплиновање медија, а приходи су им „драматично увећани“ откако су 2008. године проевропске снаге учврстиле и прошириле власт у целој Србији.
Уместо слободе и европских вредности, грађани Србије данас конзумирају тек медијску политичку лаж у име слободе и европских вредности. Сећате ли се обећања Млађана Динкића од 19. марта 2008. године? „Ако на изборима победи листа ‘За европску Србију’, Србија ће постати чланица ЕУ до краја мандата следеће владе“, изјавио је тада Динкић. Шта, не верујете? А верујете ли да влада проевропске Србије још није разматрала извештај покојне Верице Бараћ о медијима?
Глас Русије
