Јуриј ГАВРИЛЕЧКО (Украјина) | 11.12.2011

4. децембра су у Русији одржани избори за  Државну думу и неке органе локалне власти. Већ следећег дана после саопштења прелиминарних резултата гласања у Москви и Санкт-Петербургу одржани су митинзи оних који се нису сложили са резултатима избора. Нећу да говорим да, на пример, подаци о  излазности 146% у Ростовској области или о  130% у Вороњежкој, који  су широко демонстрирани по федералним каналима, нису могли, а да не изазову протест. Хоћу да подвучем нешто друго. Истог тренутка је Запад за дестабилизацију ситуације у Русији искористио све до тада „сачињено“, и то баш уочи почетка рата у Сирији и следеће опозиције са Ираном. „Извоз хаоса“, као што је познато, добро испада земљама у којима је тло добро припремљено. А сада се то тло још и јако ђубри.

САД: провокација „демократије“

Амерички сенатор Џон Маккејн није пропустио могућност да се обрати Путину речима: „Драги Владе, приближава вам се арапско пролеће“. На исти начин је реаговао и представник Стејт Департамента САД Марк Тонер: „Стотине људи су ухапшене, међу њима и познати блогер Алексеј Наваљни, који је још увек у затвору. Као што знате, ми смо и до сада изражавали забринутост због односа према онима који су затварани у време мирних демонстрација,  на којима су они остваривали своје право на протест… Ми ћемо, наравно, и убудуће подржавати право сваког грађанина на мирни протест, подвлачим – мирни, у читавом свету. Па и у Русији“.[1]

„Ситниш“ је приложила и Хилари Клинтон која је изјавила да ће Стејт департман САД потрошити још девет милиона долара на „подржавање демократије у Русији“. Чудно да при том не жели да се побрине и о четири хиљаде ухапшених у САД активиста покрета «OccupyWall-Street!».Али, о томе – мало доцније.

Мрежне револуције у Русији – глава прва

Од избора није прошла ни недеља, а врло солидне аналитичке публикације су започеле са објављивањем материјала о сличности организованог дела протеста са „арапским пролећем“. Тако, у материјалу „Експерта“[2] директно се говори да се у иступањима Руса запажа „потпуно иста технологија мрежног маркетинга, какав смо већ видели у Египту, Сирији и другим земљама“.

Мој колега Александар Роџерс је направио „експрес-мониторинг“ са позивима да се „изађе на протест“. Резултати најбоље говоре. Ујутро, 7. децембра, само је „Јандексов“ претраживач пребројао преко 2,1 милион „протестних“ позива. И то врло често је један исти позив понављан на стотинама страница са интервалом делића секунде. Односно, на њему је радила уиграна екипа професионалаца – очигледно корпорација у којој је постојао систем планирања, координације и,  природно, одговарајуће финансирање.

Постоји још један знак технологичности и „плишавости/наранџастости“ догађаја који су у Русији испровоцирани – то су беле трачице, којима се људи позивају да изађу на митинг. У Украјини су тракебиле наранџасте, у Ирану и Либији зелене, а у Русији желе да оне буду беле.

Реванш „беле гарде“ или „Скроз-провидна револуција“

То, што се предлаже да се следећа „револуција у боји“ прикаже да буде бела је симболично. И мада, иако као да у идеји постоји и лични „аутор креације“, ипак у вези са њеним потпуно руским пореклом постоје озбиљне сумње. Тако, председник управе IMHOVI Арсен Ревазов[3]изјављује да је смислио „креативно решење“ које, како он сматра, дозвољава да се ефикасно изрази мишљење о томе ко се то не слаже са резултатима избора у Државну думу. „Када (и ако) неколико милиона људи у Москви на руке стави беле трачице, повежу их на кола, закаче за ташне, еполете,etc,једноставно  неће имати шта да се убацује, дошаптава, измишља и све у свему – да се фалсификује, – прича Ревазов на својој страници Фејсбука. – Сви ће одмах да схвате и свима ће све да буде јасно. Пашће и снег. И цео  ће град бити бео. Грађани ће повезати беле трачице. Прво њих 10%, па 30, па 50, а затим и свих 70%. Али већ после 30 нико се више неће плашити… Бела револуција. Снежна. Чиста. Песнички. Треба да траје до марта. А после – како Бог да! Сигуран сам да уколико неколико милиона људи повеже беле трачице (макар то биле и салвете) све ће се променити и поћи  ка правој страни – брзо и без насиља.“

Избор беле боје као симбола „снежне револуције“ очигледно указује на то да или је аутор идеје био врло лош ђак у руској школи и није се упознао ни са бајкама, ни са класичном књижевношћу, ни са историјом своје земље, или он уопште није ни био ученик руске школе. Зато што: Снежна краљица је била побеђена, онај који је волео „да буде цео у белом, и да шета Рио де Жанеиром“, Остап Бендер, замало да није завршио преклан од стране свог најближег саборца у партији, Кисе Воробјанинова, апокрет белих у Русији успео је да изгуби грађански рат од црвеног покрета при чему, што је симболично – да изгуби, ослањајући се на подршку представника оних истих западних кругова, који сада активно раде на дестабилизацији ситуације у Русији. Тако да, највероватније је да је та боја за револуцију изабрана баш на Западу због врло познате особине злочинаца да се враћају на место злочина.

Реванш покрета белих у Русији је немогућ. Уосталом и „цара“ одговарајућег (читај: прозападног) кога би Русија прихватила нема ни на видику. А што се тиче мирне револуције под паролом „Нешто ћемо и урадити, а даље – како Бог да“ – свакако би и анархисти били шокирани таквом глупошћу. Међутим, ако се присетимо да се сличним позивима прави калдрма за спољно управљање Русијом, онда – могло би се рећи да постоји одређена логика.

Асиметричан одговор: Русија би могла да финансира акцију „Заузми Вол-стрит!“

„…Погледао сам прву реакцију наших америчких партнера. Прво што је урадила државна секретарка – окарактерисала је и оценила изборе и рекла да су они непоштени и неправедни, мада још није била добила чак ни материјал посматрача БДИПЧ. Дала је тон неким нашим људима у самој земљи, дала је сигнал. Они су тај сигнал чули и уз подршку Стејт департмента САД почели активан рад. Још једном понављам: сви који раде у оквиру закона морају имати могућност да остваре своја права. Али органи правде такође морају да извршавају своју улогу, ослањајући се на широку подршку јавности…“ констатовао је председник Владе РФ В.В.Путин, који је говорио 8.12. на заседању Координационог савета Сверуског народног фронта.[4]

А, говорећи уопште, таква реакција би могла и да се допуни протестном и нестандардном комбинацијом, на коју САД сасвим сигурно не би могле да одговоре.

Рационална варијанта асиметричног одговора од стране Русије била би изјава званичног представника Русије о издвајању неколико десетина милиона долара за „развој демократије у САД“, конкретно – за подршку демократској иницијативи активистима покрета «Occupy Wall-Street!».И још би било најбоље да се то учини јавно – већ на првом следећем међународном форуму или самиту.

Предности таквог асиметричног одговора су очигледне. Прво, руска подршка „демократији у САД“ би се де-факто и де-јуре проглашавала за унутрашњу ствар Русије. Друго, званично објављивање финансијске подршке Русије институцијама демократије у Сједињеним Америчким Државама  уједначило би могуће контра-мере према Русији, на пример, у облику блокаде руских рачуна у страним банкама, који су отворени за подршку онима који у Њујорку протестују.

Неоспоран добитак од овакве изјаве би било и преношење вектора пажње у ону област, у којој би и САД и Русија нашле у изједначеној позицији – на пољу неизвесности у новим за себе односима. Политичка опозиција у таквим условима би много мање зависила од претходне историје односа и била би ослобођена од постојећих стереотипова.

У сваком случају је очигледно: пристајати на елементарне, одавно познате, испробане временом и са мирисом нафталина провокације Запада – не сме се! Русија не сме да увуче себе у такав, нов, информациони рат, где ће је натерати да игра по туђим правилима. Јер управо сада Русија може да потпуно промени ту злосрећну тенденцију, као и да искористи новонасталу ситуацију да би обновила своју елиту и да би своју политику довела у стање које више одговара изазовима и претњама који се оцртавају на видику.

Русија се у својој историји поново нашла у „тачки  бифуркације“. То није никаква „предреволуционарна ситуација“, то је време избора курса за будућност. Време се одавно броји, али је обртање стрелица на сату историје сада убрзано. Да би се оне обишле треба мислити и радити нестандардно, терајући противника да игра на пољу на коме је он по снази једнак теби, или је отворено слабији. Свет поново гледа у Русију.