ИЗБОРНА ЛИСТА СНС: Инвентар прошлости и пропасти која траје

Александар Вучић је изборну листу кандидата Српске напредне странке саставио искључиво по својој вољи, без консултација с колегама из врха тог политичког картела. Са списка је избацио кадрове Томислава Николића и све сумњиве типове, који нису спремни да беспоговорно извршавају наређења, као и неколико контроверзних бизнисмена, који су понудили мање пара него што је очекивао. Уместо њих, посланичке мандате је доделио коалиционим партнерима, јавним личностима и напредњачким кадровима без интегритета, способних само да слепо следе ћоравог вођу.

Међу кандидатима, за разлику од листе из 2014, нема најистакнутијих припадника фракције оснивача СНС-а Томе Николића. Поред сина Радомира, нестали су генерал Момир Стојановић, јагодински тајкун Миодраг Николић Феман и бивша радикалска хероина Душица Николић. За њима, зна Вучић, нико неће зажалити.

Међутим, многи напредњаци су незадовољни што их је вођа још једном преварио.

– Александар Вучић ми је лично обећао да ћу се наћи на листи посланичких кандидата. Рекао ми је да ћу бити негде око стотог места, али то није битно, пошто ће странка сигурно освојити минимум 120 мандата. С много ласкања, показујући захвалност за све што сам урадио за странку, уверио ме да нема разлога да бринем. Кад сам видео листу, нисам могао да верујем. Нисам наиван човек, бавим се бизнисом 25 година, многи су ме лагали и варали, али никад нико тако брутално и подло. Био сам глуп, уложио сам велике паре у СНС, финансирао безброј акција, а никад ништа нисам тражио. Све то му опраштам, бачен новац сматрам порезом на моју глупост. Али, нећу му опростити дрскост с којом ме лагао, као да сам просјак с улице – тврди за „Таблоид“ један од финансијера СНС-а из Новог Сада.

Он је указао и на чињеницу да се међу првих сто кандидата налази само четворо из Новог Сада.

Није могуће сабрати све паре које је Вучић извукао из Војводине, првенствено из главног града, а заузврат није дао ништа. Неравномерна расподела мандата представницима одређених региона само је један од разлога за незадовољство напредњака. Озбиљнији проблем су изазвали уступци коалиционим партнерима.

С листе је отпала Олгица Батић, која је на челу Демохришћанске странке наследила покојног оца Владана, али сада ће се у Скупштини наћи 40-так посланика партија које све заједно не би успеле да прескоче цензус.

Члановима дворске свите Вучић је списак коалиционих партнера објаснио као ултиматум који није могао да одбије. Американци су, тврдио је, инсистирали да СНС опет омогући Вуку Драшковићу да вештачки одржава СПО на политичкој сцени. Богољуб Карић је, после кратког гицања, подвио реп и поштено платио мандате супруге Миланке и брата Драгомира. Од кадрова Покрета социјалиста нико нема користи, чак ни Александар Вулин, али Вучић му је учинио услугу и одржао илузију да то пинкоидно удружење заиста постоји. Какав-такав допринос може да понуди само ПУПС, али и то је спорно после смрти родоначелника династије Кркобабић. Значај Маријана Ристичевића најбоље је описао Томислав Николић кад је, још у време радикалског стажа, рекао да би „о њега било штета и сабљу окрвавити“. Кад се у тај губитнички конгломерат удроби и мртворођена Странка Ненада Поповића и Коштуничини отпадници окупљени у удружењу грађана Андреје Младеновића које се назива Самостална ДСС, није тешко разумети револт изиграних и по ко зна који пут запостављених напредњачких првобораца.

Ако се може наћи неко логичко оправдање за прављење „широке коалиције“, њега нема кад је у питању стављање неколико јавних личности у врх листе. Управо та имена изазвала су највеће незадовоство у СНС-у.

– Кад је требало да се прави Српска напредна странка, да се финансирају кампање, локални одбори и све могуће активности, Вучић се ослањао на неколико нас, који смо од самог почетка с њим. Познајем људе који су у странку уложили паре, време и енергију, подигли одборе у Суботици, Нишу, Панчеву… Нема их на листи. Њихова места су заузеле јавне личности које ничим нису и неће допринети странци. Коме треба Мирослав Лазански? Чиме је заслужио посланички мандат? С тим што је пре два месеца најавио да „у четвртак“ почиње трећи светски рат? Па, такве будалаштине може да исприча и Владимир Ђукановић. Вучић је с овом егзибицијом означио почетак распада СНС-а. Не знам како ће реаговати чланство, али сигуран сам да ће многи финансијери, без обзира на притиске и уцене, заврнути славину – каже наш саговорник из СНС-а.

За ове изборе Вучић је својим сарадницима, а и широј јавности, приредио три занимљива кадровска решења. На посланичку листу је ставио оперску певачицу Јадранку Јовановић, возача Душана Борковића и селектора тениске репрезентације Богдана Обрадовића.

Примадона Јадранка прославила се улогом Кармен, наступала је у Милану, Риму, Рију, само није у Јагодини. Врхунац у каријери остварила је уз Пласида Доминга, а у политици уз Јанеза Дрновшека. Из непознатих разлога, ДОС-ова власт јој 2001. није допустила да постане професор на Музичкој академији у Београду. Револтирана, подржала је радикале. Аутор овог текста упознао је у априлу 2002, на дан кад је Влајко Стојиљковић извршио самоубиство. Александар Вучић је, по жељи бившег шефа Милошевићеве полиције, добио титулу званичног постхумног портпарола. У улози коју највише воли – задушне бабе – Вучић је у стану приредио мучну комеморацију на коју је позвао 30-так сарадника и новинара. Наравно, у друштву горопадних радикала, жељних крваве освете, Јовановићева се истицала лепотом и отменошћу. Из кратког разговора закључио сам да о политици зна колико Палма и ја о опери, а Вучић о моралу. Ипак, актуелни господар Србије поставио је у врх посланичке листе, тако да ће сигурно добити прилику да улепша парламент.

Док је био радикал, Вучић је, гађајући Драгана Тодоровића, сочно и упорно вређао шофере. Тада је тврдио да сви шофери имају коефицијент интелигенције једнак броју точкова на возилу. Изгледа да је Душан Борковић то доказао. Двоструки европски шампион у аутомобилизму скренуо је на странпутицу и пристао да, ко зна зашто, учествује у напредњачком уништавању Србије.

Није пристојно ругати се нечијој интелигенцији, али тешко је задржати лепе манире кад се помиње тениски тренер Богдан Обрадовић, геније који је за милион евра купио стан од 200 квадрата у Вучићевој макети „Београда на води“. Кад се за то сазнало, Обрадовић је тврдио да стан није купио за себе него за „пријатеља, српског бизнисмена из иностранства“. Ускоро ће се наћи у посланичким клупама, окружен с једнако паметним колегама.

Уз мецосопрана и двојицу спортиста, многи су се неоправдано изненадили имену Љиљане Хабјановић-Ђуровић на листи СНС-а. Новинарски таленат Хабјановићка је доказала почетком деведесетих у култном магазину „Дуга“. Заблистала је истраживачким текстовима којима је демонтирала пирамидалну превару Дафине Милановић. Онда је упознала Миру Марковић. Блискост с тадашњом газдарицом Србије изазвала је две промене. Прва се видела у Хабјановићкином писању.

„Живот Мире Марковић обележила је Антигона. Колико је само дана провела читајући причу о њеној трагичној везаности за порекло и породицу. Колико ноћи мислећи о њој као симболу мере у којој појединац може да одлучује о свом животу. Била је тада романтична и нежна девојка. (…) О Мирином и Слободановом животу одлучиће један јануарски сусрет, који би се могао назвати случајним, да случај постоји. Био је снег, било је хладно, дувала је пожаревачка кошава. Она је ишла носећи као тешки терет своју тројку из историје, међу свим петицама. Очјана, журила је у библиотеку да узме Антигону. А прочитала је већ толико пута и знала готово целу напамет. Он је пратио до библиотеке. Стајали су на ветру, промрзли, тако дирљиво млади и тако чаробно отворени једно за друго. Она обузета догађајима на готово метафизички начин, што је заувек остало део њене природе. А он је слушао пажљиво и стрпљиво, и са разумевањем. Већ тада, као лака сенка окрзнула је сумња да то можда и није потпуно разумевање. Да је то само љубав“ – писала је Хабјановићка у новинама које је уређивао Миломир Марић, а у којима је Мира Марковић објављивала колумну.

Медијски кич пратила је и приватним, кроз патолошку идентификацију с објектом обожавања. Миру Марковић сам упознао на рођенданској прослави њеног ЈУЛ-а у вили у Улици Ђуре Ђаковића. Стајала је с Љиљом Хабјановић. Као у нискобуџетним хорор-комедијама, обе су биле одевене у црно, с истим фризурама, ташнама, осмесима… Једнојајчане близнакиње. Блискост је пукла чим је Мира пала с власти. Љиља је напрасно заборавила на ЈУЛ, напустила новинарство, открила хришћанство и Свету Петку, о којој је почела да пише једнако надахнуто као некада о Мири. Ипак, неко време на ЈУЛ је подсећао судски поступак коме је подвргнут њен супруг Милован Ђуровић.

Ђуровић је био оптужен да је од 1998. до октобра 2000, док је био директор дирекције за финансије Југословенске левице, фиктивним уговорима са жиро рачуна „Дунав осигурања“ уплатио својој фирми „Алфа 23“ 36,5 милиона динара, да би касније тај новац пребацио на рачун ЈУЛ-а. Такође, окривљен је и за закључивање фиктивних уговора којима је оштетио ЖТП Београд за милион динара, Београд-електро за 420.000 динара, Енергопројект-архитектуру за 200.000 и Савезну установу за одржавање унутрашњих пловних путева за 460.000 динара, као и да је на штету Републичког завода за здраствено осигурање ЈУЛ-у уплатио више од 2,7 милиона динара. Окружни суд у Београду 2005. осудио га је на 9 година робије, али Врховни суд Србије је у октобру 2008. укинуо пресуду и вратио предмет на поновно суђење, од којег није било ништа.

Док је суђење трајало, Ђуровић није губио време. Успешно је развијао посао са својим осигуравајућим друштвем „Глобос“ и, ништа мање значајно, удружио се с Александром Вучићем. Док је издавао дневне новине „Правда“, Вучић је за председника Скупштине акционара поставио Ђуровића. Доласком на власт, именовао га је за председника Надзорног одбора Удружења осигуравача, чији члан је и Андреј Вучић.

Без обзира на спорну политичку и пословну прошлост и садашњост, као образован, изузетно пристојан и коректан господин, Милован Ђуровић не заслужује да се налази у Вучићевом окружењу. Ипак, да срамота буде већа, сада ће његова супруга Љиљана добити посланички мандат Српске напредне странке, наследнице ЈУЛ-а у уништавању Србије.

У том послу Вучићу ће помоћи и Марко Благојевић, који је у јуну 2014, као нестраначка личност, постављен на место директора Канцеларије за обнову и помоћ поплављеним подручјима, а годину дана касније за директора Канцеларије за управљање јавним улагањима. Док је био члан Грађанског савеза Србије, портпарол Студентског парламента, предводник студентског протеста 1996/97 и, нарочито, док је водио Цесид, Благојевић је био омиљени објекат за Вучићево истресање хомофобије. Бесан због Цесидових изборних анализа и предвиђања, Вучић је сто пута вређао „смрдљивог педерчића“. Међутим, било је довољно да се једном сретну, загрле и пољубе близу усана, или већ како год, па да плане страсно партнерство, чији плод је Благојевићево место на посланичкој листи СНС-а.

Да листа буде колоритнија, Вучић је опет у њу уденуо своју секретарицу Весну Марковић, иконописца. Ту је и Александра Ђуровић, која је на политичку сцену ступила већ са 18 година, кад је промовисана у портпарола Српске радикалне странке. Вредна и амбициозна, упоредо с том функцијом, тада је била и шеф фан-клуба Весне Змијанац, која јој је позајмљивала позлаћене хаљине скупље него одећа свих чланова Централне отаџбинске управе. У стилу Весниног хита „Давала, не давала умрећеш свеједно“, Александра је успела да освоји поверење вође, неколико посланичких мандата и имиџ посланице која је на путовања потрошила највише пара из скупштинске касе.

И напредњачки коалициони партнери доказали су да имају коње за трку. ПУПС је кандидовао генерал-пуковника Константина Арсеновића, познатог по бројним одликовањима и одличној махагони фарби за косу. Нова Србија је обезбедила место вечитом Мирославу Маркићевићу, Дубравки Филиповски и младом тајкуну Младену Грујићу, о чијем пословању је писао и „Таблоид“. На листи је било безецовано место и за Велимира Илића, али он је у последњи час абдицирао.

За три године коалиционе сарадње СНС је прогутала НС, узела је многе одборе и готово све квалитетније кадрове у унутрашњости. Вељи Илићу је остала шачица сарадника и нада да ће се опет углавити на чело неког министарства. Прерачунао се. Непосредно пре објављивања списка кандидата, Вучић га је обавестио да не рачуна на њега за састав будуће владе. Да не би губио време у Скупштини, Веља се нагодио да добије Вучићеву подршку на локалним изборима и да, за крај политичке каријере, постане градоначелник Чачка. Вучић је, наводно, тај уступак наплатио с два милиона евра.

Овако скројен списак показује да је Вучић убеђен да ће остварити уверљиву победу на изборима и освојити још четири године за черупање Србије. Зато на њој нема Вулина, Јадранке Јоксимовић, Небојше Стефановића и осталих напредњачких актуелних и будућих министара. Нема ни Зорана Ваздуплохова Бабића, досадашњег шефа Посланичке групе.

Кандидат број 3 је Маја Гојковић, за коју добро обавештени напредњаци тврде да неће бити опет изабрана за председника Скупштине. Функцију, коју је две године злупотребљавала за лечење властитих комплекса ниже вредности, вероватно ће убудуће обављати „фаркаждински свињар“, односно „зрењанински Исус“ Горан Кнежевић.

Независно од Вучићеве кадровске комбинаторике, он је већ на старту изборног процеса доказао да га не занимају закони државе коју води. Српска напредна странка је експресно, за два сата, прикупила више од 16.000 потписа, како би прва предала кандидатуру и добила број 1. Акција је организована у недељу, 6. марта, пре него што је Републичка изборна комисија припремила и поделила изборну документацију, односно обрасце за скупљање потписа. Кад се у кампању укључе Вучићеви медијски и батинашки одреди, изборни процес изгубиће и привид демократичности и законитости.

У таквим условима логично је очекивати победу Вучића и пораз Србије. Но, ако до тога и дође, сасвим је извесно да се назире крај Вучићеве политичке каријере. Пре њега овим народом су владали озбиљнији и паметнији диктатори, а ниједан није опстао колико је желео. Неће ни он.

Антрфиле

Пајтић и Вучић против Шутановца

Демократска странка ништа није научила из последње две изборне катастрофе. Уместо да на листу посланичких кандидата стави нова, некомпромитована лица, Бојан Пајтић је гласачима понудио доказано неуспешне и потрошене политиканте, који су и најзаслужнији за пропаст ДС.

На жутој листи најзначајнија промена је постављање Драгана Шутановца на 28. место, које, судећи по тренутним проценама, неће бити довољно за улазак у парламент. Револтиран, Шутановац је одмах на Твитеру оптужио страначког шефа да је лажов и преварант. Иако је касније демантовао ауторство над тим оценама, није утишао спекулације које упућују да је његова деградација резултат договора Вучића и Пајтића.

Захваљују статусу „америчког човека“, Шутановац није судски процесуиран за бројне спорне ствари, које му свакодневно приписују медији под режимском контролом. Опсесивни Вучић ипак је нашао начина да му доака. Наводно, притиснуо је Пајтића да Шутановца стави ниже на листу, како би га избацио из Скупштине и одузео му могућност да седнице користи за жестоку критику власти. У том пакету, без мандата ће остати и други Вучићев острашћени противник, проф. др Владимир Павићевић, који је вољом свог страначког шефа Зорана Живковића потонуо још ниже на листи коалиције коју предводи ДС.

Антрфиле

И Бакарец постао фукара

Кад се појавио у Коштуничином јату, Небојша Бакарец је привукао пажњу јавности мудрим ставовима, самоувереним понашањем и, мало је рећи, необичним стилом и поступцима. Позирајући го, с мачем у руци, показао је бројне тетоваже. Поред егзибиционизма, истакао се и јединственом врстом хуманости. Да би помогао оболелом дечаку, донирао је кожу с ногу.

И по паду Војислава Коштунице с власти, као одборник у Градској скупштини Београда, Бакарец је остао доследан. Сукобљавајући се с напредњацима, за говорницу је излазио с мојом књигом „Вучић – политичка фукара“, коју је промовисао као обавезну лектиру за сваког ко се бави политиком. Међутим, временом се идентификовао с главним јунаком „Фукаре“, напустио је ДСС и прешао у карикатуралну фракцију Анреје Младеновића, заговарајући ментално поремећени став да данас „одбрана Вучића представља одбрану државе Србије“.

Антрфиле

На листама браћа, синови, ћерке…

Међу посланичким кандидатима Социјалистичке партије Србије налазе се сви стари кадрови, плус нека нова имена. Најзвучнији руки је пензионисани адвокат Тома Фила, који нема шансе да добије мантат, али ту је, да помогне колико може. У сличној позицији налази се и Срђан Драгојевић, најуспешнији српски филмски режисер, који је пласиран далеко иза браће Тончев и несташног Владимира Заграђанина, главног јунака афере „кофер“.

Војислав Шешељ на овим изборима није кандидовао супругу Јадранку, али јесте сина Александра. На радикалској листи налази се и Тара Красић, ћерка Зорана Красића.

Предраг Поповић

КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702

Фото: Твитер,Србија данас