До избора је остало мање од две недеље, а бројни скандали већ их довољно компромитују.

Први скандал догодио се када је Министарство државне управе објавило да у Србији има 7.000.095 бирача. То је тек око 120.000 људи мање од званичног броја становника Србије, забележеног на попису 2011. године (7.120.666). Пошто је по њему у Србији око 400.000 малолетних лица без права гласа, поставило се питање – откуда се појавио „вишак“ од 280.000 душа.

Министарство је одговорило да је реч о „грешци службеника“, који је, наводно, у бираче урачунао и Албанце на Косову (где Србија, 2011. године, није могла да уприличи попис). Републичка изборна комисија је, са своје стране, изашла с „коначном“ цифром од 6.737.808 бирача.

Та бројка већ делује као знатно ближа броју пунолетних грађана Србије. Али, она је и даље превисока.Наиме, процењује се да бар милион људи са званичног бирачког списка више не живи у Србији, него да се иселило у иностранство.

Моји сестра и зет су отишли у Канаду 1994. године, а и даље уредно, за сваки од избора у протекле 22 године, добијају позивне листиће за гласање. И увек када се гласање заврши, запитам се да ли су, можда, бројеви испред њихових имена заокружени, а они „гласали“ за неког од кандидата.

И заиста, чињеница да се на бирачким списковима и даље налази неких милион „мртвих душа“ – гласача који већ деценијама нису у Србији, нити су уопште у прилици да овде гласају – довољно говори о неспособности наше државне управе, или пак о злој намери њених политичких наредбодаваца.

Други озбиљан скандал била је изјава Министра полиције „да ће формирати посебне тимове полиције у цивилу, чији ће једини задатак бити сузбијање изборне крађе“. „Можда им чак неће личити на полицајце“, рекао је Стефановић, „али када им буду ставили лисице на руке и те како ће да им личе на полицајце“.

Признајем да у први мах нисам могао да схватим коме то тачно Стефановићеви потајници треба да ставе лисице на руке? Члановима Изборне комисије? Али, како ће се неовлашћени цивили уопште наћи на изборном месту, када Комисија буде бројала гласове? Но, онда сам се досетио да Стефановићеви полицајци првенствено треба да спрече куповину гласова од стране опозиције. То је оно: ево ти већ заокружен листић, ти га убаци, а нама донеси свој празан, па ћеш добити 10 евра.

Али, да ли било ко може да поверује да су Стефановићеви полицијски „тимови“ склопљени зато да би се предупредили акције „убеђивања гласача“ које спроводе, на пример, екипе Звонка Веселиновића, или пак каквог другог вехементног „СНС-предузетника“? Не. Они служе само зато да застраше конкуренцију. И тако, када Стефановићеви полицајци у цивилу, на пример, буду ухапсили СНС нападаче на активисте ДССкоји су у Крушевцу, 7. априла 2016, лепили плакате, онда ће Стефановићева полиција бити истински „неутрална“. Али, ко у Србији данас још верује да је то могуће?

Посебан скандал јесте појава и званична регистрација до сада непознатих „посматрача избора“, који, наједном, наводно, откривају да је „немогуће утврдити изборне неправилности“, због чега су, јел` тако, ови избори заправо океј.

На пример, ниоткуда се појавила извесна организација која се зове „Црта“ (Центар за истраживање, транспарентност и одговорност), а која је саопштила – а режимски медији уредно пренели и понављали:

да је странка која је „најчешће била на удару негативне кампање – СНС“ (?!);
да је „говор мржње присутан највише у кампањи СРС и Коалиције Двери–ДСС“ (?!);
да, „иако постоје широм распрострањени наводи о случајевима куповине ‘сигурних гласова’ – односно случајева давања новца и пакета хране бирачима у замену за ‘сигуран глас’, притисака, физичког насиља или застрашивања од стране различитих политичких партија – наши посматрачи у овом периоду нису прикупили довољно доказа да бисмо са сигурношћу могли да тврдимо да су ови инциденти распрострањени и организовани у мери у којој се о њима говори“.

Е па лепо. За предстојеће изборе све је супер, хојла-хојла! Нема реалних разлога за сумњу да постоје било какве нерегуларности. Избори су слободни и поштени – ура за СНС и владу!

Следећи скандал, који се режимски медији праве да не примећују, јесте изненадна пролиферација посве анонимних или потпуно бизарних листа које, незнано како, (али очигледно лако), успевају да прикупе наводно 10.000 судски оверених потписа, те да се тако нађу на изборном листићу.

И док „Доста је било“, Саше Радуловића – листа која је у режимском Информеру, уз ДС, свакако најнападанија (јер је озбиљно на ивици цензуса), од РИК-а добија „остав“, те мора да дорађује своју изборну апликацију – дотле анонимне или бизарне листе, попут Изборне листе Дијалог – млади са ставом – Станко Дебељаковић, или Изборне листе Српско руски покрет – Слободан Димитријевић, или Изборне листе Републиканска странка – Republicánus párt – Никола Сандуловић, или Изборне листе Руска странка – Слободан Николић, или пак Изборна листа Група грађана за препород Србије – проф. др Слободан Комазец, без много муке успевају да сакупе 10.000 судски оверених потписа и да доспеју на гласачки листић.

Наравно, не мислим да можемо знати – као што неки коментатори тврде – да су потписе за наречене листе обезбедили напредњаци, како би, испод линије ценза, потопили своје много озбиљније супарнике (ДСС–Двери, или ДЈБ). Али, оно што је јасно, јесте да би признање већини од ових листа статуса националне мањине (наводно руске[1] или тобоже мађарске[2]) било равно претварању избора у циркус. На изборима 2012, са НОПО-м, то се можда и могло схватити као штос који је требало да покаже ирационалност система.Ово сада, пак, најезда је политичких скакаваца који желе себи да обезбеде скупштинску синекуру (јер свако посланичко место доноси странци око 300.000 динара месечно).

Најзад, мучан утисак у овој предизборној кампањи оставља стварање Премијеровог култа личности. Он је, не само уверљиво најхваљенији политичар у вестима главних телевизија, већ су и објаве попут: „Србија има срећу што има Вучића, вансеријског талента за унутрашњу и међународну политику“ (Марко Ђурић), или пак Вучићеви ктиторско-ким-ил-сунговски портрети, са све светитељкама и новонајављеним/отвореним производним погонима, можда најбоља слика регресије у којој се нашло српско друштво под владавином напредњака.

Иако листа изборног брукања још није завршена, овде ћу ипак стати. Чини ми се да ће ови избори, највероватније, бити испод нивоа који је неопходан да се достигне ранг елементарне „изборне демократије“. То је, наравно, жалосно – поготову што је прошло чак 26 година од обнављања вишестраначја у Србији. Али, Србија данас није слободна земља. Она је под тешким игом картела домаћих политичара и тајкуна, као и политичара/тајкуна из САД и ЕУ.

Ипак, надам се да ће српски бирачи бити довољно разумни и искусни како би избегли неке од класичних изборних замки и манипулација. Замки (полу)ауторитарног режима коме се убрзано измиче тло под ногама и коме ове, или наредних годину-две, следи крај.

[1] Изборна листа Српско руски покрет – Слободан Димитријевић и Изборна листа Руска странка – Слободан Николић.

[2] Изборна листа Републиканска странка – Republicánus párt – Никола Сандуловић.

Слободан Антонић, Фонд Стратешке Културе