Резултате председничких избора Александар Вучић чека као судњи дан. Са пуним правом. Јер је пет година његовог боравка на апослутној, личној владавини, уназадило Србију за најмање пола века. Неко мора да плати за то. Оправдано је што он страхује, али, оправдано је и да сутра на улицама буде више стотина хиљада опљачканих, преварених и понижених. Остајмо овде -нека он иде. Његов пад је сигуран, али грађани Србије морају да наставе да живе ослобођени диктатора и његовог картела
Актуелни избори за председника Републике Србије, као да су пресликани из септембарских избора 2000. године, кад их је изгубио тадашњи диктатор Слободан Милошевић. И тада, као и данас, опозиција није имала приступ државним медијима, а била је и свакодневно сатанизована на најпрљавији начин. Али, упркос таквом медијском мраку, то време је ипак постојао један знатан број слободних медија, који су се успешно одупирало режимској пропаганди и бестијалним лажима. Били су то Студио Б, Радио Б92, Време, Наша Борба, Српска реч…Данас је слика знатно гора и поразнија него у то време. Осим Магазина Таблоид, телевизије Н1, интернет телевизије Балкан Инфо и дневног листа “Данас”, нема других медија где је могуће проговорити јавно како би се истина о Вучићевој диктатури чула.
Александар Вучић је у ратној влади Слободана Милошевића 1999. године, био његов министар за информисање и то време ће остати упамћено као најцрњи дани у историји српских медија. За његовог мандата новинари су пребијани и прогањани по његовом наређењу, убијен је уредник “Телеграфа” и “Европљанина”, Славко Ћурувија, полиција је улазила у редакције и закључавала их а више пута је било покушаја гашење Студија Б и Радија Б92. Дневни лист “Данас” је уз јаке полицијске снаге катанцем и ланцем затворио помоћник Александра Вучића, такође по његовом изричитом наређењу.
У време кад је изгубио изборе, Слободан Милошевић је био изолован као вирус од стране целокупне међународне заједнице, а од дипломатског кора у Београду, једино је амбасадор Северне Кореје био расположен са њим да разговара. То исто се данас дешава и Александру Вучићу, коме је наметнут “санитарни коридор” од стране спољнополитичких служби, како западних тако и источних земаља. Евидентно је да су од њега опрали руке и у Вашингтону и у Москви и да због тога од њега беже, колико их ноге носе, и у берлину и у Бриселу. Последњи сусрет у Београду са Федериком Могерини протекао је у мучној атмосфери. Наиме, она га је јавно, на конференцији за новинаре, финим речима опоменула да не лаже, рекавши му индиректно да она зна како је њен “дочек” (вишеминутно звиждање радикала на њен говор у Скупштини Србије) он лично организовао.
Милошевић је Србију увео у рат без иједног савезника. Ни Русија није била гласна против бомбардовања Србије од стране 19 земаља НАТО пакта, јер је Милошевић са својом сулудом супругом био велики присталица рушења тадашњег председника Бориса Јељцина са власти и довођења левих и десних екстремиста, попут Зјуганова и Жириновског.
У време када је изгубио изборе, Милошевићева политика је изопштила Србију из међународне заједнице и свих њених механизама. У сред Европе, он је учинио да читав један народ и његова држава буду претворени у изоловани логор. Данас, 2017. године, Александар Вучић оставља Србију у најгорем дужничком ропству у њеној историји, са распродатим или потпуно уништеним привредним ресурсима, државним предузећима поклоњеним криминалцима и тајкунима, у бесцење продатим рудницима, пољопривредним комбинатима, ораницама, шумама, изворима питке воде…
У тренутку док траје његова кампања за председника државе, Вучић на сав глас оптужује грађане Србије да су лењи, неспособни и заостали. Чак и децу од 15 година јавно позива да раде бесплатно (“да обуку радни комбинезон”) за стране и домаће експлоататоре, којима је он лично одобрио новац из буџета, да се још више обогате, отимајући од најсиромашнијег народа на европском континенту.
И све то у Србији, у којој је његова владавина довела до тога да просечна пензија буде мања од 200 евра, а задуживање застрашујуће (само у овој години ће Србија бит задужена за још 7 милијарди евра!).
Списак Вучићевих пријатеља је такође застрашујући. Од свих државника овога света, њему су некако најблискији албански премијер Еди Рама, члан “троглавог” председништва Босне и Херцеговине, Бакир Изетбеговић, бивши градоначелник Сребренице, Ћамил Дураковић, а своју фасцинацију појединим албанским вођама са Косова и Метохије (попут Хашима Тачија), прикрива тешком муком.
Да се није замерио новој америчкој администрацији на челу са Доналдом Трампом и руском председнику Владимиру Путину, Александар Вучић би сасвим сигурно, уз помоћ одлазеће немачке канцеларке Ангеле Меркел и европских комесара, лажирао и ове изборе и прогласио би себе за председника уз њихов благослов. И честитка из Брисела би му стигла барем два сата раније пре затварања биралишта! Овако, ситуација по њега је више него драматична. Водећи државници света знају ко је и какав је одлазећи српски диктатор. Његов досије којим се служе дипломатске службе, председници и шефови влада, најјцрњи је могући и раван је досијеима највећих мафијаша света. У међувремену, Трампова влада у Вашингтону, врши оспежну истрагу око тога колико је новца Вучић отео из буџета Републике Србије и ставио га на располагање Хилари Клинтон и њеном изборном штабу, те са колико је новца подмићивао поједине конгресмене Демократске странке.
Треба подсетити читаоце и на чињеницу да је Вучић из буџета Србије, такође финансирао кампању за Резолуцију у Сребреници, коју је на британску иницијативу требало да изгласају у Уједињеним нацијама, чиме би, по први пут у историји ове организације, читав један народ био проглашен геноцидним! Само срећним стицајем околности, захваљујући тадашњем представнику Руске федерације у Уједињеним нацијама, сада већ покојном Виталију Чуркину и његовом вету, до овога није дошло. Да се Вучић питао, Србија би данас била поново под санкцијама ове организације. Истина, она и јесте под сваком врстом међународног изопштења, и то искључиво његовом заслугом.
У предизборној кампањи за председника коју он води, упадљив је да се ниједан страни амбасадор није ни примакао њему и његовим поданицима, нити његовим медијима. Чланови страног дипломатског кора у Београду, згађени су чињеницом да службују у држави којом влада диктатор уз помоћ десет телевизијских канала и исто толико новина.
Александар Вучић плаћа само 40 новинара и 20 такозваних аналитичара, полуписмених полуинтелигената, попут извесног Драгомира Драже Анђелковића или Дејана Вука Станковића и њима сличних, да га хвале и да уздижу његова “велика дела” и наводне економске и политичке “подвиге”. За ту работу, сва медијска врата у Србији су им отворена. Кад га овај морални талог окуражи, онда и сам седне пред камере, где се, очигледно најбоље осећа. Онда се те његове вишесатне трауме окрећу на свим телевизијским каналима, а транскрипти онога што је бунцао, сутрадан се налазе у свој дневној штампи.
Управо тако је и Слободан Милошевић радио, преко својих медијских послушника. Но, за разлику од патолошки опширног лажова какав је Вучић, Милошевић је лагао кратко и јасно. Такође, ваља се сетити да је у тренутку пораза иза Слободана Милошевића стајала моћна армија Савезне републике Југославије, која је била прекаљена у борби са НАТО пактом, а такође и моћна полиција која му је била апсолутно одана. Ипак, и поред тога, пао је, тако рећи, “у првој рунди”.
Александар Вучић је ваљда једини диктатор у савременој историји који је понизио и војску и полицију и довео их до просјачког штапа. Какво је расположење грађана Србије, неће му помоћи ни војска ни полиција. Од полиције му је остао само Небојша Стефановић-Слина и полудела старлета, секретарка Управе криминалистичке полиције Дијана Хркаловић, и државне секретарке у Министарству унутрашњих послова, Јана Љубичић и Биљана Поповић Ивковић.
О стању у војсци, тешко је наћи адекватну реч, јер је у распадајућем стању, упркос Вучићевим пропагандим позирањима испред разних “Лазара” и “Милоша”, челичних возила са митраљезима, повољним за распаљивање по огорченој маси грађана. За пет година владавине, Вучић је показао да му је од ових епских имена, Мурат најдражи.
Исто као и Слободан Милошевић, у време предизборне кампање, и Вучић избегава да изађе на телевизијски мегдан својим политичким противницима, јер ниједан ни други нису имали никакву другу стратегију осим жарке жеље за личном владавином, мимо институција система. Милошевић је одбио да на РТС-у изнесе свој програм, па је термин уступио опозицији. Вучић ништа не препушта опозицији, ниједан секунд времена, али зато 24 сата дневно, без престанка, трају његови “изливи из мозга”, најгнусније одвратности, лажи, конструкције и читава лепеза најгорих увреда на рачун милиона грађана Србије и свакога ко му се замерио.
На изборима 2000. године, Слободан Милошевић је поразио Слободана Милошевића. На априлским изборима 2017. године, Александра Вучића ће поразити Александар Вучић. Тачније речено, тај пораз се већ десио, како год да се избори заврше.
Видљиви су сви знаци последњег стадијума његовог владарског лудила. Његов дневни билтен “Информер”, који свакодневно штампа највулгарније и најодвратније лажи, служи се најпримитивнијим језиком, а са насловне стране овог одвратног смећа цури шлајм његовог болесног провокатора Драгана Ј. Вучићевића, човека који би свакако, да постоји мера принудног лечење, већ одавно био хоспитализован у адекватној установу са дебелим решеткама и још дебљим зидовима.
Вучић преко свих медија, блати своје политичке противника, али, некако му је најслађе кад његов епигон, Драган Ј. Вучићевић на насловној страни каже да “…Вук Јеремић одустаје од кандидатуре”, или, на пример, да “…Информер открива: пет злочина пиштољем Саше Јанковића”!
У кампањи Слободана Милошевића, 2000. године, Радио телевизија Србије јавила је у првим минутима “Дневника” како се опозиција наоружава са циљем да сруши “легално изабрану власт” (која је покрала тадашње и оне претходне изборе). У овогодишњој председничкој кампањи, Александар Вучић је више пута поменуо како се опозиција спрема на сукобе и ванредне ситуације, али да он неће дозволити да се тако нешто деси. Психолози би ово лако објаснили: у његовом “кривом огледалу”, све што ради, он приписује другима.
До којих граница иде Вучићев страх од другог круга, види се и по томе што га и његов “стратешки партнер” Ивица Дачић, у својим наступима храбри оваквим речима и мислима: “…Ево, сетите се, да је Слободан Милошевић ипак отишао у други круг, ко зна како би се опозиција провела!”. Али, Вучићев страх од другог круга је оправдан. Он у њему неће ни учествовати (осим као драстично не покраде гласове) него неки други кандидати. Јеремић и Јанковић, на пример.
Дана 13. марта ове године, без неког нарочитог повода, хитно је сазвана седница Савета за националну безбедност, наводно, поводом “ситуације на Косову и Метохији”. међутим, у званичном саопштењу датом након седнице, без неког одређеног смисла, истакнуто је и ово: “…Политика председника и Владе Републике Србије у протеклих пет година имала је за циљ да осигура мир и стабилност, као основне предуслове даљег напретка и развоја наше земље. Председник Републике је донео одлуку да сазове седницу Савета за националну безбедност, како би се у новонасталим околностима размотриле све опције, да се ове вредности на најбољи могући начин сачувају”.
Од чега и од кога то Вучић треба да се чува? Које то “тековине” његовог мандата треба сачувати? Зашто су генерали ћутали на седници Савета за националну безбедност а говорио онај који иначе говори са свих телевизија? Какви су то људи који су дозволили да их један билмез, без икакве подршке у свету, држи као таоце и користи их као претњу опозицији, која једва нос може да помоли у јавности, јер је Србија под напредњачком окупацијом?
Свакодневне информације опозиционих кандидата са терена и, пре свега, слободна Интернет мрежа, где грађани размењују своја искуства, говоре да ни у једној од градских средина у Србији Вучић нема ни близу довољне подршке да би ове изборе добио. Његових двадесетак белих аутобуса са знаком АВ на њима, све су празнији, а његов “тим” који је путовао на митинге, прилично се осуо, разочарао и разбежао.
Политички праотац Александра Вучића, Војислав Шешељ, очито добро информисан да се његово “чедо” налази у тешком психичком стању изазваном паничним страхом од губитка избора, морао је да интервенише па је изјавио: “…Кад постанем председник, захтеваћу од Вучића да остане председник владе”. Истовремено, прорадили су и напредњачки батинаши, па из више градова у Србији стижу информације о нападима на активисте изборних штабова Вука Јеремића и Саше Јанковића, али и провокацијама усмерених на друге кандидате.
Коначно, ваља рећи да ће на дан коначних резултата, Вучић све учинити да прогласи победу већ у првом кругу. Како му то неће поћи за руком, такође треба очекивати да режира некакву представу, у којој ће покушати да злоупотреби Републичку изборну комисију и полицију. Био би то пут у хаос који он толико жели, јер му другог излаза нема.
Као и Слободан Милошевић, и Вучић је уверен да ће његову власт без поговора бранити “министарства силе”, војска и полиција, па и пратећи батинашки одреди Српске напредне странке. Он, по свему судећи, није извукао поуку из октобра 2000. године, кад је Милошевићев режим окренуо леђа Милошевићу. кад је Милошевић остао огољен, сам и без икога, онакав какав је и био. Осион, дрзак и пун себе.
Није тешко замислити Вучића, умишљеног, охолог, али огољеног, без игде икога. Срушеног. Много теже је замислити како ће његови кумови, пријатељи, повереници и остала мафија, реаговати на његов пад. како ће спашавати опљачкано. Ко ће коме прићи, ко ће са ким бежати, ко ће остати овде и тврдити да је све била последица погрешне процене…
Чекајући “дан беса” у Србији
Председничку кампању, Александар Вучић, директно финансира на незаконит, дакле, криминалан начин, из џепова свих грађана Србије, тачније, новцем из јавних предузећа, владиних агенција, општинских буџета (тако где је СНС на власти). Бесплатно су му на услузи сви расположиви државни ресурси. Што се медија тиче, осим државне телевизије, која га мимо законом прописане минутажа промовише 24 сата дневно, има и неограничен број термина на свим приватним телевизијама које му стоје на услузи, а на штету његових противкандидата.
Вучић је, осетивши да губи ове изборе, прибегао насиљу, па је тако његива страначка војска добила задатак да милом или силом прикупља такозване сигурне гласове. У свим државним установама и јавним предузећима, траје насилно “убеђивање” запослених да дају Вођи сигуран глас, са нагласком да ће изгубити посао ако то не ураде. Пензионерима је још прошле године запретио оцвали режимски агитатор Милан Кркобабић, да ће и оно мало пензије изгубити ако не гласају за Вучића! У локалним самоуправама, на сваком ћошку, напредњачке силеџије прете и “утерују” сигурне гласове, а где треба, понекога и пребију.
Избори су од самог почетка нерегуларни, због Вучићевог дрског кршења важећих закона Републике Србије, али, главни криминал Вучић се тек спрема да почини. Треба само пратити рад и понашање Републичке изборне комисије. Хоће ли се након покушава велике преваре десити !дан беса” у Србији?
Подршка до пропасти
Подивљали Вучић је све ближе свом крају, а од како је почела председничка кампања, из његове странке упорно телефонским позивима узнемиравају грађане “анимирајући” их да изађу на изборе и гласају за њих. Највећу и најдиректнију подршку кандидатури Александра Вучића за председника Србије, пружио је Јохан Герлингер, власник аустријске компаније “Герлингер”, који је са говорнице на митингу у Сремској Митровици позвао све грађане да гласају за вођу напредњака. Компанија “Герлингер” је у јануару 2015. за багателу од државе купио месну индустрију “Митрос” у Сремској Митровици. За некадашњег гиганта плаћено је свега 800.000 евра, али је заузврат “Герлингер” од државе Србије у разним облицима одмах добио субвенције вредности шест милиона евра.
Вучића је у предизборној кампањи подржао и његов несуђени саветник, Франко Фратини, који више не представља ништа ни у Европској унији ни у родној Италији. Уместо тога, он је почасни грађанин Тиране, пријатељ албанских трговаца из Драча и човек који се снажно залагао за стварање “европског ислама”. И није једини происламски активиста који храбри Вучића у његовом сулудом науму да себе постави за српског Цезара. Наиме, ових дана се огласио и промотер великоалбанског пројекта, Зоран Заев, неуспели мандатар за формирање нове македонске владе, који је дословно рекао да би Вучићева победа била “гарант мира на Балкану”.
Вучић, наравно, лаже да га било који озбиљан политички фактор у Европи и ван ње подржава и уважава. Али, то је само део до сада ненаписане књиге о његовим лажима…
…И још 31. Вучићева одвратна лаж
1. Објавићемо списак донатора; 2. Објавићемо уговоре са “Фијатом” и “Етихадом”; 3. До краја марта излазимо са програмом решења за проблеме у фабрици “Јумко”; 4. Укинућемо РТВ претплату; 5. Сменићемо неуспешне и нестручне директоре јавних предузећа; 6. Увешћемо ред у коришћење службених возила; 7. Спустићемо границу афлатоксина у млеку на 0,05%; 8. Довешћемо “Икеу” до пролећа 2014. године; 9. Објавићемо истину о “Политици” и “Вечерњим новостима”;10. Зауставићемо партијско запошљавање; 11. Синиша Мали неће бити кандидат за градоначелника Београда;12. Направићемо најмању Владу, са само 15 министара; 13. Никада нећу сарађивати са УРС-ом; 14. Ни бог ме не може спојити са Дачићем;15. Струја ће бити јефтинија за 20%; 16. Смањићемо задуживања; 17. Нова Влада ће бити састављена од стручњака; 18. Крећемо да градимо хидроелектрану и термоелектрану;19. Смањићемо незапосленост у Србији; 20. У Србији ће се производити “српски мерцедес”; 21. Укинућемо функције државних секретара; 22. Ухапсићемо Дарка Шарића (Шариће се сам предао);23. Изградићемо канал Дунав-Морава-Вардар-Егејско море; 24. Обезбедићемо сто милијарди евра инвестиција; 25. Направићемо фабрику чипова са Емиратима; 26. У Србији ће се правити делови за Боинг и Ербас; 27. Гарантује да се неће смањивати пензије; 28. Обећавам да ћу Србију водити поштено и храбро; 29. Обећавам бољи живот 2014. године; 30. Залагаћу се за слободу изражавања;31. Решићемо 24 спорне приватизације по налогу Европске уније …
Никола Влаховић, Таблоид
