Док јавност у Србији ишчекује да види хоће ли такозвани Бриселски дијалог резултирати признањем или „нормализацијом” односа са сепаратистима са КиМ, између чега суштински и нема разлике, дотле се ти односи на територији целе Србије подижу на ниво државних. Неизоставно се указује пуно поштовање надлежности такозване „републике Косово” над делом албанског народа али и свих других прогнаних са Косова и Метохије, који данас живе на територији централне Србије.
Током година након окупације на Косову и Метохији, политика „сарадње” између самопроглашене “државе” и централне Србије, сводила на трговинске односе са компанијама у власништву албанских сепаратиста. Ту је нејасно зашто су пословни партнери из остатка Србије, иако су били у много повољнијем положају, морали толико снисходљиво да се односе према албанским фирмама које су своју најповољнију трговину ионако могле да остваре са фирмама из Србије. У почетку су на амбалажама српских производа на албански језик превођени само слогани и натписи са информацијама о производу, а од 2008. године се почело са доштампавањем додатних информација попут „увозника за Косово”.
Истина је да се проток робе остатка Србије са Косовом и Метохијом регулисао на специфичан начин врло сличан сарадњи са државом над којом неко други има надлежност, изузев севера покрајине где се ни то није морло поштовати све до 2014. године. Међутим, то никако није било због сепаратиста који су томе тежили већ због чињенице да се од лета 1999. године покрајина налази под контролом Уједињених нација према Резолуцији 1244. А то је документ који потврђује реално стање, да је КиМ саставни део републике Србије, и зато је требало тежити да се поштује управо тај споразум а не наметнути сепаратистички услови. За разумевање оваквог понашања довољна су два појма – новац и политика.
Управо тиме се може објаснити и чињеница да се Далибор Јевтић, почетком овог месеца, обрео у Смедереву у својству „министра за заједнице и повратак” при сепаратистичкој „влади републике Косово”. Медији се нису трудили да сакрију званичну ноту посете, напротив, у највећем броју извештаја наведен је управо као „званичник” сепаратистичке владе чији је потпредседник.
Њега је званично примила градоначелница тог града Јасна Аврамовић, која је иначе на том положају од 2004. изузев када је од 2008. до 2012. обављала функцију заменика градоначелника. У јуну 2013. Аврамовићева је званично напустила Покрет за Смедерево (ПЗС), који је водила неколико година и са свим одборницима тог Покрета у градској скупштини, прешла у Српску напредну странку. Тада је постављена је за повереницу Градског одбора СНС у Смедереву.
Против ње се води дугогодишњи судски процес у коме је оптужена да је као лекар „у више наврата примала мито од пацијената” али и фалсификовала документа ради прибављања инвалидских пензија својих „клијената”, и то као начелница инфективног одељења смедеревске болнице. Због тога је осуђена на 15 месеци затвора али је Апелациони суд поништио пресуду и вратио на поновно суђење да би и одлука Суда била поновљена. Током 2005. године провела је месец дана у притвору али о издржавању казне од 15 месеци по правоснажној пресуди у поновљеном процесу, од када је постала члан СНС-а, нема података. Такође, довођена је у везу и са масовним штрајком у смедеревским школама и другим „неправилностима” у овом граду.
Тужно је констатовати да је домаћој јавности представљен као значајан догађај сусрет између ње и такозваног „министра” у илегалној влади на територије исте државе али, с обзиром на политичко – економску рачуницу којом опстају на власти, то је потпуно разумљиво, чак и природно, у свом том накарадном окружењу.
Иако је истакнуто да је до састанка, на који је позван и известан број прогнаних са Косова и Метохије, дошло „у циљу поспешивања повратка расељених на Косово” у порукама се могло осетити нешто сасвим супротно од тога.
„…Нама је првенствено циљ повратак сваке српске породице на Косово, на томе ћемо инсистирати и на томе радимо. Тај повратак мора да буде добровољан али је једна од могућности и интеграција у срединама у којима они данас живе уколико то они желе и ту ћемо радити са градовима и општинама у централној Србији како би смо то питање решавали…”
Слободно се може рећи да је управо „интеграција расељених у срединама у којима живе” након прогона, ипак циљ пре свега. Не самог Јевтића који је извршилац налога, већ косовских сепаратиста и њихових западних ментора чији је заједнички циљ трајно отргнути колевку српске државности и духовности из матице. Ово је већ одавно најављено али као слоган који се могао чути на скуповима и протестима Шиптара где се све чешће узвикује “Схqипëриа Етхнике”, односно да територије под њиховом контролом буду „без примеса” других народа.
Јевтић је ово недвосмислено потврдио у Смедереву наводећи да ће бити обезбеђен кров над главом онима који желе да се врате у условима за живот где им баш ништа није гарантовано али то исто обезбедити и избеглима на тлу остатка Србије који не желе да се врате. Јасно је шта ће већина изабрати ако у томе има материјалну подршку.
Село Љубожда је одличан пример како ће се на томе радити. Свих 13 повратника још увек живи под једним кровом, у немогућим и нехуманим условима где више њих спава у једној просторији а свакодневно су изложени шиканирању, провокацијама, псовкама, претњама, уместо у контејнере свакодневно им у дворишта бацају ђубре… О свему овоме нема ни речи у домаћим медијима. Па чак ни на локалном радију „Браво” за који, тек да поменемо, управо Далибор Јевтић обезбеђује значајна материјална средства за рад а оснивача тог локалног медија на српском, Драгана Репановића, запошљава у свом „министарству”.
Јасно је да се заједнички ради, односно толерише, покушај да се и ови повратници одврате од своје намере иако је реч о тек неколико старијих особа које само желе да крај живота дочекају на својим имањима. Сви видови подршке које је Јевтић најавио спадају у време будуће. Дакле, ни један од проблема који се испречио повратницима, до данас напросто није решен.
Градоначелница Смедерева је током састанка навела да ће се „заједничким снагама” (дакле локална самоуправа са „министарством” косовских сепаратиста) учинити максимални напори да се свима који желе повратак то и омогући, али је још једном потврдила да ће „свима који у Смедереву остану” обезбедити нормални услови за живот.
Аврамовићева је искористила прилику да се „захвалила министру Јевтићу” (признајући његову „државничку” функцију) на упорности коју показује у овом ни мало лаком и значајном процесу” . Колика је та упорност у овом истински значајном процесу, потврђују резултати који су иза њега настали за протекле четири године рада. Како је сам раније изјавио новинару Гласа Америке, на Косову и Метохији трајни повратак забележен је код 1% расељених који су то уопште покушали, не код укупног броја прогнаних.
Но, изгледа да он и те како добро обавља посао барем онај за који је заиста плаћен. Уместо било какве критике, па и смене до које би морало да дође услед овако поражавајућег резултата, квази-министарству на чијем је он челу сепаратистичка илегална влада је према нацрту буџету за наредну годину, доделила готово 7 милиона евра што је дупло више него што је то био случај у години на измаку.
Према званичном саопштењу „министар за заједнице и повратак Далибор Јевтић рекао је да је Нацртом буџета за 2018 годину за потребе тог „министарства” намењено укупно 6.900.000 евра и да је од овог износа за капиталне инвестиције, то јест за пројекте за расељена лица, издвојено укупно 1.000.000 евра, за разне пројекте за повратнике (првенствено за изградње кућа), издвојено укупно 2.400.000 евра, а да је остатак износа од 3.500.000 евра намењено за инфраструктуру и за разне друге потребе”. Заиста, када су „разне друге потребе” претежније од стварања основних услова за повратак, ту се о циљевима нема шта коментарисати. Можда баш та неодређена намена новца може да објасни срдачност градоначелнице у којој је протекла посета овог квази-министра граду Смедереву и њеној нади, или можда сазнању, да ће баш тај град послужити за покриће „других потреба” кроз милионске износе у еврима.
У сваком случају Српска напредна странка сада може да се похвали унапређењу сарадње, за шта сада имају и конкретне материјалне доказе, да не кажемо „добра”, од како је уз њену помоћ на место премијера сецесиониста са КиМ дошао ратни злочинац Рамуш Харадинај кога је то, Александар Вучић, јавно називао кољачем српске деце.
Неколико дана касније, на предлог Далибора Јевтића, сепаратистичка „влада” у Приштини је донела одлуку о формирању „међуминистарске комисије за повратак и питања заједница”. Објашњавајући „предности” ове комисије, Јевтић је посебно истакао чињеницу „да ће међуминистарска Комисија имати обавезу да се бави процентуалном заступљеношћу у инстуцијама у складу са Уставом и законима Косова”. Конкретно ово значи да ће од њеног рада корист имати једино такозвана „република Косово” јер ће старањем Срба о поштовању „устава Косова” и њиховом доследном учешћу у квази-институцијама, та творевина заокружити свој легитимитет што никада не би успела када би Срби те „институције” бојкотвали, што су у више наврата и представнци Европске уније и САД наглашавали. Том приликом Јевтић је изрекао и нешто много драматичније.
„…Оно што је некада фалило, имплементација, је нешто чиме ћемо се ми бавити, јер без спровођења одлука које будемо доносили нећемо бити у прилици да променимо ствари на боље, тако да ћемо пре сазивања првог састанка обавити све потребне процедуре и консултације како би смо на самом састанку оно што будемо усвојили били у прилици да касније инплементирамо” објаснио је Јевтић чиме је открио да у ствари резултата у повратку до сада није ни могло да буде а да је то „министарство ” било само параван за Међународно заједницу и домаћу јавност који су требали да поверују или прикажу да се нешто ипак ради на томе. Чињеница је да ни једна досадашња одлука није могла да буде спроведена јер нису постојали механизми за њихову имплементацију. Простим језиком речено, повратак Срба на своја имања нико није желео али се о томе заједнички ћутало.
Истовремено, Федерика Могерини је у Бриселу „поздравила ангажовање Србије у дијалогу са Приштином, напомињући да је почела нова фаза са директним учешћем двојице председника, уз промену формата, агенде и брзине састанака”!
Она је подсетила да је и раније било састанака на нивоу председника, и истакла да „верује у квалитативни скок следеће године и достизање нормализације односа”.
Нема сумње да постоји одлична координација између страна у овом, одавно већ не сукобу када се о представницима власти ради. Сви они теже једном циљу чијем остварењу доприноси званична посета тзв. „министра републике Косово” Далибора Јевтића српском граду и пријем код повереника Српске напредне странке у Смедереву. Суштинској независности Косова и Метохије и његовом отцепљењу од остатка Србије.
Но, ако се изградња „међудржавних” односа могла сакрити у Јевтићевом случају, будући да га медији еуфемистички називају „српским министром”, иако је он Србин квази-министар у илегалном систему сепаратиста, прикривање посете Албанаца који су у његовом рангу није било могуће. Управо зато се домаћи медији, „као по команди” што би народ рекао, нису ниједном једином речју оглашавали последњих дана о догађају у Бујановцу.
За то време, према наводима медија на албанском, дошло је до званичне посете такозваног „министра правосуђа” албанских сепаратиста, Абеларда Тахирија, граду „од посебног значаја за Косово”, Бујановцу. Посету је наводно иницирао председник општине Бујановац, Шаип Камбери а разговарало се о „разним животним питањима и политичком развоју”. Она не само да је била „државничка” већ је сличне премашила по активностима којима је била испуњена али је и потврдила јаче ангажовању општинама насељеним Албанцима ван територије покрајине. Да упростимо, према оним деловима Србије на којима се простире територија замишљене (?) Велике Албаније.
Камбери је на конференцији за новинаре рекао да је добио подршку од тзв. „министра” Тахирија за наставак и напредак (ионако) сталне комуникације између сепаратиста са Косова и Метохије и овог подручја.
„Успоставићемо нову линију сарадње током мог мандата” потврдио је Абелард Тахири, пренели су медији на албанском.
Пуна симболике била је и посета албанској породици Бурима и Фитнете Гаши у њиховом дому коју је Тахири описао као посебно емотивни тренутак боравка у Бујановцу, где је наишао на топлу атмосферу.
Десило се да је током те посете председник Албанско националног већа Јонуз Муслиу, који је раније био и политички представник некадашње терористичке „Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца” имао здравствених проблема и налазио се у болници. Тахири је искористио прилику и обишао га о чему је Муслиу писао на свом Фејсбук налогу.
Такође на Фејсбуку и Абелард Тахири је писао о посети Бујановцу рекавши да је од становника ове три општине затражио да не одалазе и не напуштају своја места и изразио посвећеност сепаратистичке „владе” у Приштини помоћи локалним институцијама и становницима ове области „активним и конкретним приступом и мерљивим корацима, у областима који се односе на добробит грађана”. Најавио је и да ће затражити да од тзв. „владе Републике Косово да додели 40 хиљада евра за реновирање школе у Бујановцу, са предлогом да се та средства обезбеде из буџета министарства које ја водим” јер се током посете уверио у тешке услове у којима ученици похађају наставу. Он је додао да им је потребна подршка косовских квази-институција те да се обавезе морају повећати. Све ово јер су овогодишњи подаци показали да се у школама на територији ове три општине уписало 100 ђака мање него претходних година. О паралели у исказаној бризи између ове и појаве нестанка читавих српских села и градова, не може се ни говорити.
Овакав однос Албанаца са југа Србије и оних са Косова и Метохије свакако није нов али је ново то да се ово чини на тако отворен начин и на нивоу „државних” институција косовских сепаратиста а да на све то Влада Србије окреће главу и отворено одобрава, те несанкционисањем својих службеника из редова Албанаца и активно помаже раздирање сопствене државности. Била је то прва посета „министра тзв владе” Рамуша Харадинаја Прешевској долини али, поред Јевтићеве, друга неком граду на територији Србије за мање од недељу дана.
Експерт из области Уставног права који је Магазину Таблоид био саговорник на ову тему каже да „министар у званичну посету, и разговоре са органима локалне самоуправе, не може да иде без договора и одобрења државних органа. Уколико иде приватно, свака озбиљна држава га прати и уколико има друге конотације за које постоје докази, може да буде ухапшен или протеран. Ово се свакако може сматрати међудржавним односима јер ако једна држава не признаје другу, неће ни дозволити улазак њеном министру на своју територију. Ако се представља министром непризнате државе, протерује се и о томе се не полемише. Ако шта чини против те државе, бива ухапшен. Званична посета је нарушавање суверенитета државе. Из овога произилази логичан закључак да је Влада Србије њих признала као државу а додатно је отежавајућа околност препуштање југа Србија албанским сепаратистима”.
Колико је тај део Србије препуштен, укратко, са великим страхом да уопште било шта о томе кажу, говоре житељи Медвеђе. Према њиховим сазнањима готово сво земљиште у овој општини које се налазило у приватном власништву овдашњих Срба продато је а велики удео у посредовању имали су управо припадници МУП-а, како кажу – крупни играчи.
Покушавајући да спречи процес један њихов суграђанин је сва сазнања проследио Влади у Београду али је на крају он био тај који је преживео тортуру. Након вишечасовног психичког малтретирања у његовој кући одузета му је сва опрема и дигитални уређаји са којих су избрисане информације а на „папире” које је проследио Београду, стављена је ознака „строго поверљиво”. Но, и без те ознаке верују да он не би смео да говори јер му је одмах након тога уништен приватни посао а он сам изложен даљим претњама и застрашивању, тврде ништа мање уплашени мештани који имају жељу да говоре али је ипак страх оно што преовладава.
Како наводе 2015. године је у њиховом крају, са својим људима, боравио Зоран Милојевић Зеља иначе власник бензинске пумпе у Лепосавићу, некадашњи саветник у Канцеларији за Косово и Метохију док је на њеном челу био Александар Вулин, и који се често нађе у друштву српских политичара па и Александра Вучића чије поверење нарочито ужива иако је његов званичан положај потпуно недефинисан. Занимљиво је да је телевизија Н1 приказала снимак из 2015. године на коме, а баш у време када је обилазио и Медвеђу, после објављених резултата да су напредњаци освојили месну заједницу Мајур (Шабац), окупљени у страначким просторијама клицали су управо Зељи.
„Свашта је овде било” каже за Магазин Таблоид један од житеља који је свему био сведок. „Тражили смо пријем код Томе и Вучића али ништа од тога није било, када смо написмено излагали шта се овде дешава Вучић је све то враћао Зељи. Страшно. Ништа нисмо могли против њих” укратко кажу отворено дајући до знања да о томе не желе (не смеју) да говоре.
Највећи проблем у Медвеђи створиле су, како кажу, фиктивне адресе.
„…Шиптари се интензивно пријављују од 2007. године а то финансира албанска дијаспора која је до сада уложила 10 милиона евра само у „посао” са фиктивним адресама. Отворено сарађују са водећим људима из полиције у Медвеђи и Лесковцу. Намера је да створе источно Косово како би имали основа да траже и припајање те три општине Косову и Метохији. Око 7000 Шиптара са Косова и Албаније је пријавило своја пребивалишта у овој општини а Срба им око 3500. Према проценама Међународне радне групе из 2015. године, овде живи 527 Албанаца, а право гласа у нашој општини има између 7 и 8 хиљада њих! Појаве се на дан избора, изаберу свог председника и оду. Тако је 2002. године изгубљен Бујановац” каже наш саговорник.
Све ово дешава се, како видимо, не само са знањем већ и са и те како активном подршком српских власти и водећих људи из безбедносних служби који умеју да потегну и „везе из подземља”. Другим речима, не презају ни од чега да забију колац у сопствене точкове, а и како би када им је то најисплативије.
Док се широм Србије организују округли столови поводом унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, српска територија се додатно препушта у руке албанским сепаратистима а њихове квази-институције уздижу, не на ниво државничких већ апсолутних суверена, будући да је из званичних сусрета изопштено свако присуство домаћих органа власти. Чини се да ће јавност бити прилично изненађена резултатима које очекује, како је Вучић најавио, током марта. Страшно је што се у оваквим околностима и не чини толико нереално да главни град Србије, бар оне ван београдског пашалука, па макар и фиктивно постане Приштина а Срби најамници и у улози некада популарних продаваца семенки…
Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице)
Таблоид
