Издаја Србије – док се ствари не назову правим именом, нема спаса

Поезија Јована Грчића Миленка, нашег ствараоца из XIX века, свакако је недовољно заступљена. Овде ће бити речи о делу под насловом “Невера Вук” са поднасловом ,,Фантазија у очи Видов – дана“.

Једна од поука је да је владавина еуфемизама пут у пропаст, те да све, док се ствари и појаве правилно не назову својим именом, ту бољитка нема.

Кад је вила крвника препознала и изрекла ко је (Вук), спас је дошао.

И овде су музе надахнуле песника да препозна важност исправног именовања ствари.

Ми, нажалост, ни то нисмо научили, па тако и оне злосрећне тобожње “преговоре“ зовемо само допола како треба. Исправно је оно – “пре“ али завршетак – “говори“ је погрешан; исправан би био – “даја“. А ако бисмо, кад погледамо како заиста стоје ствари, где смо били 2000. а где смо данас, узели да је цео израз погрешан, и да би требало да стоји „издаја“, те да водитељи, спикери, новинари, уместо о преговорима говоре и пишу о издаји, онако како јесте, верујем да би ствари стајале унеколико другачије.

Да се вратимо нашем Грчићу Миленку, романтичару који је стварао у доба реализма.

Песник поему започиње црнилом, опустошеним крајоликом, сиво и суморно. У том му се јављају исте такве мисли и жалосни призори (,слике’).

Тама симболизује изгубљеност, немање снаге, клонулост. Али песник и у општој безнадежности у који је утонуо њему видљив свет, држи у себи животну искру:

***
,,Густа је тама поноћи неме,
И опет кроз њу око ми сева..:“
***

У општем сивилу и безнадежности његово око је живо и као у старим еповима, опстаје да да наду и осветли пут свим великим духовима и будућум јунацима, а то су сви они који знају да није готово, који не дају да буде готово док год су околности неповољне, који су свесни да је недостојно и опасно дозволити да те тама безнађа прогута и угуши.
***
,,Косово видим – гробље крваво –
Ох, гробље свето јунака дивна,
Што га са’рани, злобним опелом
Неверног брата десница кивна“
***

Ј. Г. Миленко

Косово као камен темељац, српског духа, онај заметак око кога се плете, ниже и мота историја, веровања, менталитет, особеност, специфичност српског православља (светосавље, завети). Истовремено, Косово је и мерило вредности, снаге и врлине; ту се одувек преламало ,,ко је вера а ко је невера“, раздвајало зло од добра, поштење и бешчашће, злоба и завист, неисквареност и чистоћа.

У веровању нашег народа (,,Косово је грдно судилиште“) управо је то место на коме падају маске. У старом веровању народа Анголе постоји само један сигуран начин провере пријатеља:

( ❝ Пријатеља ћеш најбоље проверити
тако што ћеш: поћи са њим на пут;
Или се мораш растати од њега,
отпутовати и оставити га у твојој кући.
Ако се тада докаже достојан поверења
онда се стварно можеш поуздати
У његово пријатељство.❝ )

Код нас је, несумњиво, најсигурнији начин провере увек био и остао – Косово.

У песми се мешају осећања и песникова уобразиља, и он у магновењу говори:

***
,,Животу мртвац још да се нада!“
***

Изрекавши тако да, чак и кад тело физички копни, нада мора да опстане. И да се све затре – нада и свест да је наше, тврда вера да је српско мора преживети и надживети.

Грчић у привиђењу види битку, херојске мачеве, који звецкају и прете, и од тог призора се буди стара јуначка крв. Надахнут том новом снагом, песник се, разбуђен, окреће око себе и позива потонуле и уснуле сународнике, са неверицом посматра њихову равнодушност, јер они не виде и не схватају оно што је песнику дато:

***
,,Јел’ мени самом да видим дато?
О, глете браћо! Та ено, глете!“
***

У следећој сцени Грчићу се јављају три виле. Првој на челу пише: ЈУНАШТВО, другој СЛОГА, а трећој САМОСВЕСТ.

То су особине неопходне за успех заједнице и у миру и у рату.

Имамо три виле, три особине, свето тројство и Србе као народ који се крсти са три прста. Овим поступком песник је српски народ и Косово увезао за небо. Виле, сребрне звезде, потресене, клече и моле се за спас Срба. Тај фантастичан тренутак прекида ,,авет прозрачна стаса“ која ,,јури пољу равном“ са ,,ватреном десницом“ која јој осветљава пут.

Задржаћемо се на опису авети ,,прозрачна стаса“. Зашто песник није авет насликао као аждају, духа, вампира и слично? Одлика прозрачних ствари је да се оне не могу видети; види се кроз њих. Прозрачна авет је притворна, не можемо је познати ни видети њену праву ћуд ни намере, јер гледајући њу, ми је не видимо, већ видимо ствари око ње.Као што се стакло не види, али се кроз прозор види дрвеће и небо, али од чега је стакло састављено ми гледањем кроз прозор не можемо да сазнамо.

Дакле, авет је неко ко је налик околини, ко се можда и претвара да је наш; ми не можемо да знамо да није.

У следећој сцени авет прилази ,;Слоги“ , ,,Јунаштву“ и ,,Самосвести“ и огњеном руком спаљује Слоги крила, да би неслога зацарила.

Небом се разлегао јаук и јецај. Виле нагађају ко је невидљиви душманин – и тиме смо заокружили анализу и враћамо се на почетак поеме – јер је невидљиви непријатељ многоструко опаснији од видљивог; док нагађају да ли је вампир или Сатана, авет кидише; тек је Самосвест из прве погодила:

***
,,Ја га боље знам
Па ћу зато црње име
Ево да му дам –
Неверна му десна букти
То је – злобни Вук!“
***

И тог трена, кад га је “Свест“’ назвала правим именом, прозревши кроз копрену авети одакле опасност долази,

,,душманин клону земљи, поражен.“

Овде је јасно да је песник мислио на Вука Бранковића као симбол издајника, а не на вука као шумску звер.

Привиђење је прошло, фантазија се распршила, и песник се, узбурканог срца, обревши се опет међу људима, пита:

***
,,Па живи л’ збиља тај грешник црни?
Да л’ Србу и сад пропасти спрема?…
Неслоге док је – Вук дотле живи,
А Вук док живи – ускрса нема!….“
***

Да ли има данас некога да отворено Вуку каже да је вук, и да видимо да је вук и да знамо зашто је дошао, или зашто је доведен ту где је? То је питање.

Виле, поготово оне из песничке фантазије XIX века, су непоткупљива бића.

Данас је, нажалост, Вук доминантан тип међу Србима.

Вук коме се не сме рећи да је то што јесте.

Где су виле, где песници…?

А где је реч? Она искрена, чиста и истинита реч, свеједно да ли је: ,,Ти си Вук!“ или ,,Цар је го!“
Зар нема…

Јован Грчић Миленкo (1846 – 1875)