Издајник

„Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено,док се издајник креће слободноунутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се … у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести.Мање се требаплашити убица – издајник је куга!”

Цицерон

Сигуран сам да сте помислили да је испред вас неко од дневних издања данашњих новина. Нажалост ово је само показатељ да је то што нам се догађа данас много пута већ виђено. Оно што је проблем је што, док смо могли, то нисмо схватали озбиљно него смо опет дозволили да се на свом примеру учимо. Имамо ми много проблема стратешких, материјалних, духовних… Сви ти проблеми су саставни део постојања и битисања у овом свету. Сви ти проблеми јесу болест, али се та болест може упоредити са грипом и ако се на време примети и почне са лечењем неће доћи до упале плућа. Па и тада, ако до ње ипак дође, има лека. Лека има увек док је проблем споља, или док је проблем унутра али је строго контролисан. Оно од чега нема лека је проблем који је унутра, али који се увукао дубоко у народ и земљу и неконтролисано се шири. То представља тешку болест, то је куга, а издајници јесу куга сваког народа.

Када размишљате о тој тешкој болести, увек се запитате ко су ти најслабији међу нама које је куга одмах запосела. Покушавате да схватите зашто су баш они ти? Тада их сигурно поредите са онима који су кроз историју били захваћени истом болешћу, тражећи сличност са таквима, да би утврдили разлог њихове болести. Немогуће је онда не сетити се Видкуна Абрахама Лаурица Јонсона. Човека који је свесрдно помогао окупацију своје земље од стране нацистичке Немачке, користећи прилику да се прогласи премијером, а свој Народни савез једином легалном политичком странком. Ако га нисте препознали рећи ћу вам да га сигурно знате по томе што је његово презиме синоним за издајнике – наравно реч је о човеку кога познајете по презимену Квислинг. Ово име сем тога што је синоним за издајнике означава и колаборационисте, симболично означава било какву сарадњу која штети сопственом народу или средини којој се припада. Дивно би било да смо у Србији успели да заборавимо ово презиме, али нажалост то је још увек немогуће. Нажалост у Србији још увек има много оних које је куга издајства обузела. Неки пут, гледајући их како се боре против интереса сопствене нације, чини се да је бити „квислинг“ за њих нека престижна награда.

ИМАДЕ ВАС МНОГО…
Имаде вас много – та ко би вас могô
Избројати,
Свијех знати?!
Имаде вас много богатих госпара,
Са сребром и златом, милионим’ пара.
Двори вам се вељи у висину дижу,
Али никад, знајте, до неба не стижу, –
У небу је вјечност, у њима је није,
Вријеме ће да их све с прашином скрије.

Имаде вас много сивих соколова!
Ријечи су вам јаче од бурних валова,
Ал’ соколи никад не пузе, не гмиле
Ни онда кад на њих јурну грома силе,
А ви знате, знате, ој “соколи с ријечи”,
Пузити кô црви, сред прашине лећи,
Оставити браћу нек их душман таре,
Само да стечете “обећане даре”…

Имаде вас много са благијем ликом,
Е би рекли: о злу не мислите ником,
Е би рекли: да сте с неба анђô прави,
Што истину љуби, који бога слави,
Ал’ у души вашој ништа друго није
До црног демона, – ту се злобно крије.

Имаде вас много… Каквијех вас нема?!
Али вас је мало
Којима је стало
До народа свога
Тужна, паћенога.
Мало вас је, мало са поштења да се,
Са врлина ваших имена вам гласе;
Мало вас је, мало на бранику права,
Мало вас је глава, –
Мало вас је, мало са срцем у груди,
Мало вас је – људи!

Алекса Шантић (1889)

Наравно не желим да користим тешке и увредљиве формулације да би тиме неког именовао а још мање увредио. Можда тај неко и није издајник, можда се он никад и није осећао Србином па самим тим никог није ни издао. Можда нама неко само делује као православни верник а он то никад није био па му не смета скрнављење града шетњама сотониних следбеника. Сагледавши ствари тако, тешко је доделити јасну улогу издајника. Много је за сада једноставније доделити им улоге лажова јер је то евидентно из њихових изјава. То је непобитан закључак, који произилази из увида у историјат њихових изговорених речи и поређења са оним што сад раде и говоре. А онда само треба да запитамо свој разум, да нам он на основу знања и искуства каже шта човек може да очекује од лажова. Да ли је човек који лаже неко на кога треба да се ослонимо и на његовим лажима градимо будућност, не улазећи у то да ли је при томе још и издајник? Сигурно нећемо рачунати ни на шта што није здраво – а нездраве су идеје како издајника тако и лажова. У оба случаја у питању је неизлечива болест. Морамо да покушамо своју будућност да градимо на вредностима које су нам оставили часни преци, на оним вредностима које су нас увек држале стабилно изнад поквареног света. Морамо остати потомци оних који су ходили Светосавским путем. Нисмо ваљда сви постали црви.

ЦРВ

Ходи, Српче, ближе мени,

 Ход’, соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.

Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак –
Соколски ми стој!

Алекса Шантић 1890

Знао је добро Алекса Шантић, а знамо и ми, да црв није нешто што Србин може прихватити да буде. Соко је оно што Србина инспирише: винути се храбро и поносно пратећи свој пут поштења, вере и части једини је пут којим Србин ходи. Није важно каква су времена, није важно колико је тешко, ништа не може зауставити Србина да се вине као Соко. То што се неко разболео и због својих слабости посустао не сме зауставити чврст и одлучан ход Србинов. Не смеју се, због хришћанске жеље да се помогне слабима, спутати мисли и успорити ход. Србин мора наставити путем својих предека, путем којим га душа води. Јединим могућим путем ка срећи, части и слободи. И док непоколебљиво ходи тим путем, дубоко урезано у срцу и мислима својим Србин носи речи нашег Петра Петровића Његоша:

 „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довјека“ 

Ненад Благојевић, Фонд Стартешке Културе