Изгледа да улазимо у фазу наглог погоршања ситуације у свету

Они који воде игру покушаће да зауставе други талас крзе апсолутно неекономским методама – како због тога, што економских више и немају, тако и због изузетно високе цене у целој игри. Јер, на талону је очување атлантистичке владавине, чији је најважнији делови су контрола светских финансија и политика англосаксонске глобализације

Не постоји ништа, укључујући и нове ратове, чега ће се устрчавати одлазећи хегемон

Положај Русије у овом случају је неупоредиво бољи, него што је то било 2008. године, када је наишао први талас кризе, без обзира колико парадоксално то може изгледати на први поглед

Русија у борби која долази неће изгубити, а Сједињене Државе и Запад ће изгубити управљачку палицу и биће принуђени да постану један од центара моћи у мултиполарном свету – војна и геополитичка снага атлантиста ће бити доведена у питање и они ће фактички одустати од идеје глобализације, кренувши у делимичну аутархију

КРАХ светских тржишта може значити почетак друге и одлучујуће фазе светске кризе која је почела 2008. године.

Ако је то заиста тако, онда улазимо у период колапса постојећег светског финансијског система, а тиме и целог глобалног светског поретка.

Русија у овим околностима нема потребе да се узбуђује – само треба да настави да ради на изградњи новог светског поретка.

Пад цена робе и акција на свим светским тржиштима траје већ неколико дана и изазива природно питање: шта је у питању – једноставан потрес или прелазак у нову фазу кризе?

Након светске кризе 2008. године, ниједан од проблема који су довели до кризе није био решен: пре свега, САД су одбиле да реформишу ММФ, јер би то смањило улогу долара као светске резервне валуте.

Сједињене Државе су покренуле штампарију новца и неколико година пумпале економију јефтиним новцем – после њих, само у мањем обиму, исто су радиле и остале државе Велике седморке.

Кина је расла и вукла за собом светску привреду, али генерално до раста БДП-а развијених земаља и повећања потрошње није дошло. Мехури виртуелних хартија од вредности, чији је обим превазилазио вредност светског БДП-а, нису се испумпали.

Свима је било јасно, да су светску економију извукли из кризе 2008. године уз помоћ лаких терапија и махинација, у време кад су њој требале озбиљне хируршке операције, па чак и потпуна трансфузија крви.

Све ово значи да је други талас кризе само одложен, а истовремено је обезбеђен њен много поразнији карактер, између осталог и због тога што спасавање долара као светске резервне валуте (што је од суштинског значаја за снаге које заговарају глобализацију) неће бити могуће поновним штампањем новца. Само се постављало питање времена доласка другог таласа, а ово, чему смо сада сведоци, веома подсећа на његов почетак.

Ако је то тачно – а то ћемо знати у наредних месец-два – онда улазимо у фазу наглог погоршања ситуације у свету. Они који воде игру покушаће да зауставе други талас апсолутно неекономским методама – како због тога, што економских више и немају, тако и због изузетно високе цене у целој игри. Јер, на талону је очување атлантистичке владавине, чији је најважнији делови су контрола светских финансија и политика англосаксонске глобализације.

У овим околностима, не постоји ништа, укључујући и нове ратове, чега ће се устрчавати одлазећи хегемон.

Положај Русије у овом случају је неупоредиво бољи, него што је то било 2008. године, када је наишао први талас кризе, без обзира колико парадоксално то може изгледати на први поглед.

Прво, руководство земље, као и сам народ, немају илузија о томе да ово није обична криза и да ће временом светска економија “оздравити” – свако може да види да понашање САД и сам ток догађаја у светској економији указују на то да системски проблеми нису нестали, већ да су се само погоршали. Дакле, ни о каквом тражењу узајамног разумевања са Западом не треба говорити, јер ми веома добро схватамо да ће атлантисти свој спас тражити на рачун дављења свих осталих. И то сазнање нам злата вреди.

Друго, геополитички и финансијско-економски сукоб са Западом је довео до смањења зависности од светског капитала (не само због затварања западних финансијских тржишта, већ и због убрзане исплате наших дугова према иностраним банкама) и схватања неопходности тражења унутрашњих извора раста.

Истина је да свест о потреби ослањања на сопствене снаге још увек није постала примарна у нашем владајућем врху, али у случају почетка другог таласа глобалне кризе, овај процес ће се, несумњиво, убрзати. А то ће неминовно довести не само до јачања ионако започете реиндустријализације и обнављања инфраструктуре и до фундаменталне измене кредитно-финансијске политике.

Треће, почело је премештање како трговинских, тако и финансијских веза са Запада на Исток и Југ. Јасно је да ће у условима “глобалне олује” свима бити тешко, а посебно земљама у развоју, на чији рачун Запад и покушава да изађе из кризе, али само по себи јачање односа са незападним светом ће омогућити Русији да развије своје напредне производне погоне (изградња нуклеарних електрана у земљама трећег света ће нам обезбедити новчани прилив чак већи него трговина оружјем).

Четврто, оштро убрзати прелазак на трансакције у националним валутама. То је већ узело маха, а у случају почетка друге фазе кризе постаће приоритет. То је пре свега питање држава БРИКС и ШОС, са којима имамо низ заједничких, како реалних, тако и потенцијалних инфраструктурних, индустријских и трговачих пројеката.

Пето, Русија и Кина ће у сарадњи са разним незападним центрима моћи, несумњиво, убрзати рад на стварању алтернативног система светских финансија, чији су први елементи – у виду банака БРИКС и ШОС, као и Азијске инфраструктурне инвестиционе банке – већ формирани.

Шесто, за годину и по дана сукоба са Западом и рата у Украјини – народ у Русији је схватио да смо ушли у еру глобалних турбуленција и трансформација. То јест, Русија се у принципу пре других почела навикавати на проблеме, што ће бити плус у време другог таласа светске кризе.

Колико дуго ће трајати и када ће се завршити светска криза, нико не зна, али њен резултат ће бити фундаментална промена садашњег светског поретка, како економског, тако и геополитичког.

Сједињене Државе и Запад ће изгубити управљачку палицу и биће принуђени да постану један од центара моћи у мултиполарном свету – војна и геополитичка снага атлантиста ће бити доведена у питање и они ће фактички одустати од идеје глобализације, кренувши у делимичну аутархију.

Изграђен ће бити нови светски финансијски систем, формиран на равнотежи регионалних валута, и имаће пролаз ка великим регионалним блоковима који ће постати камен темељац новог светског поретка (Европски, Евроазијски на челу са Русијом, Јужноамерички, Пацифчки на челу са Кином, Северноамерички, Арапско-муслимански).

Кина и Исток ће генерално бити локомотива новог економског раста. Русија ће развијати Далеки Исток и Сибир, уз наставак окупљања око себе европских остатака СССР-а.

Колико ратова и искушења предстоји свету на путу ка овоме?

Сада је то небитно, само треба схватити да ми морамо прихватити овај изазов. И немамо право да изгубимо – како због тога што ток историје иде у правом смеру за нас, тако и због тога, што смо нешто научили из својих грешака из недавне прошлости.

Пише: Петар АКОПОВ

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти