Треба нам миран сан. Страхујемо за безбедност. Ноћима ока не склапамо, а када нас савлада умор скочимо у пола ноћи као опарени, и све гледамо да ли нешто гори.

Овако причају Срби са Косова које смо у петак обишли у неусловном смештају. Ова прича није из шумовите Метохије, Клине или Истока где су српски повратници годинама мета напада и пљачкања, већ из центра Београда.

Прошло је скоро четири месеца од када су дрвене бараке “Црнотравца” букнуле као кутија шибица, а пламена стихија однела живот 55-годишњег Светозара Живковића. Услови у насељу у коме је кров над главом нашло више од 50 породица са КиМ, и у коме одраста 40 деце се нису побољшали ни за педаљ.

Све смрди од влаге

Двособна барака у којој живи Бранка Лабовић из Пећи са још петоро одраслих чланова своје породице је срећна и чиста. Међутим, осећа се влага.
– Сви имамо тај проблем. Све нам унутра смрди. Ако прозор није отворен, не може да се дише – жали се Бранка.

У дану када је ватра исписала трагедију, без дома је остало 17 особа, а међу њима и шестомесечни Андреј. Дошло је 300 разних званичника, а све телевизијске камере бележиле и сведочење Дејана Антонијевића, 31-годишњака из Косовске Каменице. Данас јавност не зна да је на месту барака и даље згариште, а како ствари тренутно стоје, он и његове комшије ће зиму дочекати у неусловним просторијама Месне заједнице крај стадиона Црвене Звезде.

– Не знамо шта ћемо. Тамо смо више од три месеца, а међу нама је и четворо мале деце. И тамо су инсталације слабе, неки дан је отпао део плафона, сви делимо једно купатило. Када су бараке изгореле обећали су да ће их или обновити или нам наћи трајни смештај, али ево јесени, доћи ће и зима, а нама никаквог решења нема. На све то и додатна мука, једна невладина организација хоће да нас исели, јер су им потребне ове просторије – објашњава Дејан Антонијевић.

Фали нам кров над главом, укратко “сабира” ситуацију 30-годишња Рајка Божовић-Јевтић, која већ 13 година живи у кампу на Бањици.

– Ове године смо имали три пожара. Када је човек изгорео, у свим медијима се причало о томе, а после нико није дошао ни да пита када је сахрана том човеку. Наше комшије су буквално остале на улици. Међу нама, који смо и даље на Бањици, су и деца и старије жене, а страх је велики. Ноћима не спавамо и размишљамо да опет неће неки пожар – прича она.

Рајка са другим женама, док нема кише, кува и спрема напољу. Бараке су дрвене, а дрво је толико суво да и најмања искра може да доведе до несреће.

– Живим у две собе, размишљам о беби, али имати дете у оваквим условима је много тешко. Осим опасности од пожара, ту је и огромна влага, бубе, инсекти разноразни, подвлачи Рајка.

Њено огорчење дели и Душанка Перовић (37) из Ђураковца у Истоку.

– Ево већ 15 година само долазе, увек нешто обећавају, оду и сутрадан нас забораве. Сви страхујемо. Чим осетимо дим сви јуримо напоље, чим чујемо ватрогасце одмах скачемо да видимо где су деца. Имам четворо деце, сви су малолетни, а због тога што муж прима 42.000 динара, немамо право ни на социјалну помоћ, нити на стипендију. Дете не могу да упишем у вртић. Имају пара за Великог брата, за Парове, за Малдиве, плаћају људе да се брукају, а са тим новцем би сваке године могли да затворе један колективни центар – предлаже наша саговорница.

Чак и оваква судбина расељених се пре свега политизује и служи за њихову још веће унесрећивање. Тако је Влада из Београда искористила њихову несрећу и муку и у посету им, на Бањицу, довела такозваног “министра за повратак и заједнице” у криминалној “влади Косова” и сарадника у издаји Далибора Јевтића у друштву заменика директора Канцеларије за Косово и Метохију Душана Козарева.

Душан Козарев је подсетио да ти људи живе на само десетак километара од центра Београда, али због тешких услова може се рећи да “живе у посебној врсти паралелног времена и простора”.

– У тешкоћама су били и кад су живели на КиМ, а сада, када су се изместили у тек толико безбеднију ситуацију, брину о кори хлеба за себе и за своју децу, о струји, води, грејању – казао је он. Расељени кажу да је то била прва посета званичника од догађаја од кога сви вуку нове трауме.

Преживео пад, дочекала га ватра

Зорана Јанковића (53) из села Извор општине Ново Брдо, несрећа је довела до радничких барака “Црнотравца” и он се први у њих уселио.
– Радио сам на грађевини и пао са 18 метара висине. Био сам сав сломљен, нико није веровао да ћу преживети. Након 15 дана, газдарица је мојој жени и деци дала отказ, а ја нисам имао други излаз него да дођем овде. Овде ми је четворо деце, троје пунолетно, услови су баш лоши.

Пише: Јелена Петковић, Вести

Фото: А. Чукић