Изгубљен случај Душан Јањић

Септембра месеца 2012. године, Љубомир Живков је својим текстом, на сајту Пешчаника, најсликовитије описао човека чија сам, у то време, ни слутећи већ увелко била жртва:

“…сећам се једно време кад год упалим радио – Душан Јањић па Душан Јањић, Душан Јањић из форума за то и то сматра то и то, питам ближње какав је то форум, па за етничке односе, ма чије односе, ја бих пре рекао да је цео тај институт само Душан Јањић, има лого, факс, можда и печат, али не схватам од чега човек живи…”

“…Немам ништа против Душана Форум Јањића, основао је мислим и партију, био је и у Америци, ако се добро сећам лично Стејт департменту је поставио питање да ли Сједињене Државе Србија још занима, ја за три године боравка и за још годину дана повременог бивања тамо нисам доспео никад даље од полицијске станице у Хатбороу (Филаделфија) где сам добио санитарну дозволу за продају сладоледа, а мој ти познаник оде право на лице места: добар дан, ја сам тај и тај из Форума за етничке односе…

Мог вишеструког познаника помињем само као пример да се називи установа прихватају здраво за готово, ако им се само обезбеди потребна учесталост, и кад једном нечије име срасте са одређеном синтагмом, то ни бог отац не растави и не распетља. Кад питам знанце ко беше Душан Јањић, па онај за етничке односе, знаш га, сваки дан нешто изјави… Ја сутрадан кренем са друге стране: шта је, милу му пилулу, Форум за етничке односе, јел зна неко?! Одговор је увек исти: то је оно што води Душан Јањић, хвала вам од срца, тханкс фор нотхинг.”

Наравно, касно је сада да кривим Љубомира Живкова што није овај текст уприличио раније, и што га није мени и осталим жртвама, доставио на кућне адресе, и тако нас спречио да „наседнемо“ на слаткоречивост овог социјалдемократе, него је допустио да на исти набасамо онда кад је већ било касно за наравоученије.

У време кад је овај чланак настајао, ја сам код истог тог социјалдемократе (читај: бескомпромисног борца за права радника) већ шест месеци радила „на црно“, вођена обећањем да ће ме пријавити док прођу избори, који су прошли пре четири месеца.

Како нада умире последња, моја је издржала све до краја децембра те 2012. године. Тада сам му саопштила да мој актуелни радни ангажман нема никаквог смисла, и да ја, и моја упокојена нада, дефинитивно раскидамо непостојећи волонтерски радни однос на црно.

Е, тад је на сцену наступила позната слаткоречивост, коју годинама слушамо, кад год се овај политички каналитичар (особа која каналише информације) појави на телевизији у покушају да се додвори још једној актуелној власти, онако како је радио са сваком, од комунистичке на овамо.

И, гле чуда! Тог првог јануара, 2013. године, коначно одлазим на посао као уредно пријављена за радно место: Руководилац службе документације, анализе и односа са јавношћу. Крајем фебруара, добијем и прву плату, а већ, средином маја месеца, бивам принуђена да га обавестим како би ми, ето, баш сад, добро дошло ако би ми исплатио и плату за фебруар. Тада ми овај добри човек саопштава како за простор у којем радим није плаћена закупнина за пола године, колико смо ту, па ћемо морати да га напустимо, и да ћу ја убудуће да радим од куће, а он ће да ми плаћа кад буде имао и колико буде имао.

У то време сам имала и већи проблем од неисплаћених личних доходака и доприноса, па сам искористила прилику да му покажем и упут за мамографију са ознаком „хитно“, и да га обавестим да нећу моћи да се лечим, ако ми не уплати доприносе. Али, остао је неумољив. Од тада па до данас није одговорио ни на један мој позив. Позвао ме је само његов возач, Саша Јешић, након двадесетак дана, да ми саопшти да ми је уплаћена плата за фебруар. То је и била последња уплата овог послодавца.

Септембра месеца 2013. године, још једном умире моја повампирена нада, и доносим одлуку да га тужим. Кад га је моја адвокатица обавестила да ћемо поднети тужбу, шаље јој свог адвоката на разговор, који, сво време разговора, покушава да јој „ували“ неко осигурање. Касније сазнајемо да то није ни био адвокат, како се лажно представио, него извесни господин, Жика Јоксимовић, који се бави продајом осигурања.

Након овога подносимо тужбу у новембру 2013. године, а прво рочиште нам се заказује за септембар 2014. На рочишту сам била присутна само ја, јер ме је поткачио и штрајк адвоката. Том приликом, судија ми саопштава да је Јањић поднео приговор на тужбу са, по његовом мишљењу, „небулозним“ образложењем. Образложење се сводило на то да сам ја својим вештим манипулацијама избегавала да примим отказ. Захваљујући тој својој „вештини“ ја се, и данас, уредно водим као запослена, без прихода и без здравственог осигурања.

Ма какав, по мишљењу овог хуманисте, манипулатор била, ни једном речју у овом тексту нисам дотакла његове манипулације, којима сам силом прилика била сведок, нити желим то да откривам, јер и даље сматрам да је то кодекс понашања запослених у било којој фирми. Уосталом, о томе ће, без ових ограничења, моћи да говоре они који нису били запослени код њега, а које је такође довео до тога да своју правду истерују на суду.

Овај случај је за мене одавно изгубљен случај, па сврха овог текста и није да нешто у том правцу променим, него да упозорим људе који се можда баш сад спремају да улете у његове вешто припремљене замке. Вероватно је и Љубомир Живков с том намером писао свој текст. Верујем да ниједан добар текст није сам себи циљ. Чак шта више, и кад аутор нема такву намеру, добар текст је сам себи додели.

Живим у четворочланој породици. Са једном платом школујемо двоје студената. Захвална сам Богу на њима, и молим га само да, са ово мало нарушеног здравља, издржим док, једног лепог дана, сво четворо одемо одавде. Далеко и заувек.

Јасмина Буква
8.2.2015.