У борби која замућује свест и чула, напорима како би се спречило чланство шиптарских сепаратиста у УНЕСКО, заборављамо да српске светиње, махом немањићке, не страдају само на Косову и Метохији.
Постоји једна групица људи за коју највећи број медија остаје глув, нем и слеп. А они на киши и ветру, по снегу и сунцу, сами и под нападима група људи наоружаних што багерима, што пешадијским наоружањем – истрајавају. Гледали су како им наносе зид да затрпају светињу, гледали како раскопавају гробове и ломе кости светих и праведника, гледали како им руше црквене помоћне објекте, звоник, кров над главом, односе иконостас… Гледали, борили се, бивали хапшени, живе под претњама и притисцима. У континуитету страдају, без престанка, колико и већина српских светиња на Косову и Метохији.
У свој овој буци и покличима, најчешће нажалост тек и они “да се чују” а често се пробије и по који глас противан одбрани српских светиња, заборавили смо на њих ил ије ово хитније у овом тренутку…
А изоштрен слух будних стражара најбоље може да препозна глас који у себи носи добру од онога који носи злу намеру. Тако су забележили и глас “првосвештеника српског”, који умало не диже народ на оружје. У свега неколико реченица, разобличише и ову одлучност и храброст “на реверс”.
“Са обзиром да државни првосвештеник, познатији као Патријарх Иринеј изјављује да би милом или силом бранио Светиње на Косову, одлучан је патријарх само стога што је то уједно и тренутни политички став ове масонске државе,- док нам у Ваљеву иста та држава уништава Немањићки манастир Грачаницу коју Патријарх ниједном нигде ни поменуо, није (опет, јер је то став ове безбожне карикатура „државе“)… Види се да нам се велико страдање ближи, па гледамо да такве примерене Светоотачке текстове и бирамо за читање” у најкраћем су прокоментарисали грачанички стражари на (клик) “Истинољубљу”. На тој интернет страни ћете наћи и текстове које помињу и готово свакодневно бирају за све оне који свесни времена која долазе желе да се духовн окрепе и оснаже за искушења која ће нас тешко заобићи. А ако нас и заобиђу, најбоље да се упитамо је ли и то добро или је Господ од нас начисто дигао руке, као што је и већина Срба од Њега гордо дигла своје немоћне руке и каква нас тек онда страдања чекају?
