Да живимо у временима када су на површину друштвене, политичке и историјске сцене испливали лудаци и олош од људи то је свима јасно. Српском, друштвеном и политичком сценом већ више од 70 година владају деца бољшевичке револуције. Данас су на власти наследници оних који су тако прегалачки ратовали против свега српског. Док су им дедови и очеви били слепе слуге бољшевичке и комунистичке идеологије њихови наследници су оберучке прихватили неолиберализам и све вредности капиталистичког запада. Иако су одхрањени и васпитавани на мислима и делима великана бољшевичке револуције њима ни на тренутак није засметало да прихвате вредности које нам модерни бољшевици данас пропагирају.

Тако су се силна плаћеничка говна која свој хлеб зарађују тако што раде за стране господаре много узбудила чињеницом да је војска одала почаст прослављеном српском геnералу Драгољубу Дражи Михаиловићу код његовог споменика на Равној Гори. Да је војска којим случајем отишла да ода почаст на гроб анрисрбина и србоубице Броза нико не би проговорио ни реч. Проблем са Србијом је чињеница да Србија није прошла кроз катарзу истине као већина исто;но-европских земаља после пада Берлинског зида и слома Варшавског пакта.

Наследници бошљевичке и комунистичке идеологије у Србији су се вешто камуфлирали у демократе, либерале, социјалисте, етц. И тако су у једном квази демократском систему наставили да делују као и пре тога док су сви заједно били окупљени у Комунистичкој парији и Социјалистичком савезу радног народа. Срби су једини народ у Европи и можда чак једини и у свету који ни после више од 80 година не зна ни делић истине о томе како је уништена његова земља, индустрија, привреда, кулрура, традиција, црква, војска, историја. Делимично се пробија истина о десетинама и стотинама хиљада на правди Бога побијених Срба. Огромном броју тих Срба ни данас дању се не зна гробно место а тамо где се и знају локације масовних злочина југословенских бољшевика та места и даље нису обележена. Крв праведника и после више од 70 година и даље вапи за правдом и истином.

Плашећи се освете почетком деведесетих наследници југословенских бољшевика изашли су са причом о потреби националног помирења међу Србима. Хтели су да се мире са потомцима оних које су масовно убијали на правди Бога али то њихово помирење требало је да и даље у мраку држи истину о њиховим и злочинима њихових предака од којих су многи непојмиви за нормалну људску психу. Наследници југословенских бољшевика били су баш великодушни са том понудом о националном помирењу. Опростиће Србима што су их убијали. А побили су на стотине хиљада невиних Срба. Срби су опет понављам једини народ у Европи који никада није утврдио тачан број страдалих припадника народа за време Другог светског рата.

Данас наследницима југословенских бољшевика и даље сметају Срби. Смета им чињеница д аје војска одала почаст једном од највећих српских синова двадесетог века који је своју доброту и официрску част платио сопственом главом у намештеном и од стране бољшевика режираном судском процесу. Наследницима бољшевичких убица очигледно смета чињеница да је војска одала почаст армијском генералу који је одбио да призна нацистичку капитулацију земље настављајући борбу за њену слободу док је њихов вођа и лидер уживао у чарима Београда. Очигледно им смета и чињеница да је реч о ућеснику балканских и Првог светског рата који је за заслуге у борби за слободу српског народа више пута одликован и награђиван. Погледајте говна плаћеничка коме је војска одала почаст. Одликовања која је Ђенерал Драгољуб Михаиловић добио.

Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.
Енглески Војни крст, уручен 1913.
Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.
Споменица за рат 1914 – 1918, уручена 1920.
Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.
Споменица за Српско – турски рат, уручена 1920.
Златна медаља за храброст, уручена 1920.
Албанска споменица, уручена 1921.
Златна медаља за храброст, уручена 1928.
Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928.
Орден Југословенске круне четвртог реда, уручен 1933.
Бугарски Орден Александра Невског трећег степена, уручен 1936.
Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник Едвард Бенеш у Прагу 1937.
Орден Југословенске круне трећег реда, уручен 1937.

Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис ІІІ у Софији 1939.
Орден Карађорђеве звезде са мачевима трећег реда, доделио краљ Петар II Карађорђевић 27. марта 1942.
Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 2. фебруара 1943.
Пољски орден за Војничке врлине (пољ. Virtuti Militari), доделио генерал Владислав Сикорски, 14. јуна 1943.
Америчка Легија заслуга првог степена, постхумно доделио председник Хари Труман 29. марта 1948.

Нађите наследници бољшевичких убица једног официра из ваших редова који се може подичити оваквим и оволиким бројем одликовања. Једног јединог!

Пошто верно настављате да служите традицији и пословима које су вам започели дедови и очеви овим путем препоручујемо војсци да вам свима обезбедни вишедневно путешествије и посету великанима бољевичке и комунистичке мисли. То путешествије треба да почне од Београда и Дедиња где прво треба да посетите гробно место србоубице и србомрсца Броза. Путешетсвије наставите у Москви обиласком маузолеја Владимира Илича па онда прошетајте до совјетске алеје великана где можете да одате почаст убицама Романових Јуровском и Кудрину. Треда да одете и до Месика и одате почаст и Леву Троцком. У повратку да свратите у централу ЕУ у Бриселу па до немачког града Трира где ћете заједно са шефом Европске комисије Јункером да одате почаст главном идеологу сатанизма Карлу Марску.

Када све то обавите и обиђете да се сви лепо и фино у пакету носите у три лепе пичке материне.

Милинко Милинчић

Србија данас