Изложба ”Изгубљени свет старе Европе” одржана у Њујорку, приказала је Подунавље Хелма (Балкана) као колевку наше цивилизације, за коју Дојче Веле износи да је временски много старија од Међуречја. Познато је око 700 различитих карактера Подунавља сличних мисирским хијероглифима, које Шафарик, Велс, Чајлд, Пешић, Гимбутас, Вин, Харман… сматрају системом прве писмености наше цивилизације међуледеног доба, још у протоисторији пренетим на Исток.
Х. Харман у књизи “Мистерија Дунавске цивилизације” говори о развијеном писму “старе Европе”, истичући неке лексеме које могу дати одређене одговоре: “камин” (ариј. ашмана), “маслина” (ариј. масрина), “керамика” (ариј. к’арџика), “химна” (ариј. сумна) или цивилизацијски веома важна реч “метал”, семантички настала од речи “м(ј)ед”, бакар, који је добио име по црвеној боји од ариј. мад’у, мед.
М. Гимбутас је датовала „староевропско“ писмо Подунавља на 5500 година ст. ере, као први систем писма а не предписмо. Овој ризници писмености чији су знаци апстрактни а не пикторални, слично је сумерско писмо које је двојезично и двозначно (слоговно и клинасто), али млађе 2000 година. Писмом “староевропске” Винче писали су и старорашански песници Хелма, током другог миленијума ст. ере: Тамир, Лино, Сорбеј, Тимотије, Пронапић или Момир, а сва слова неолитског писма Винче постоје и данас у србској азбуци, у култури Виланове на Апенинима, или на бројним белезима М. Азије и Блиског Истока.
На Законику из Србице (Ксанта) у потпису стоје Зерби, а исто писмо савремено србском Законику, налази се на белегу моавског кнеза Меше кога Јевреји присвајају (8 век ст.е.). Најранија словна азбука Истока на винчанској матрици је “синајско” писмо(писано с десна на лево) из 15-ог века ст. ере, а писмо истог типа су текстови на глиненим плочицама Ерконе (Јерусалим), Избет Сарда (Тел Авив) или Ебле (Алеп). У овај тип аријског или архаичног србског писма, спадају и таблице србске династије Рамзеса у Мисиру (Е. Невил), истоветне словима Камбицове Персије шест векова касније, или Камен из Розете и Декрет из Канопуса са 450 речи, које се и данас употребљавају у македонском и осталим србским језицима (А. Тентов, Т. Бошевски).
Све проучаване азбуке на свету настале су из једног извора, тврди Ото Целер, док Х. Харман износи да мноштво паралела потврђује историјску везу “староевропског” и критског линеарног писма, које се на Блиском Истоку звало заједничким именом “кефтски” по асирском имену Кафтор за Крит. Ради се о сарбатском писму морфолошки идентичном винчанском, на језику Сарбата за које је Роберт Латам рекао да је најближи аријском или „мајци“ језика. Међутим, владајућа наука не признаје систем писмености Винче, док француски антрополог Michel Seferiad сматра да су у питању најстарији писани симболи. Још је Кун Фу Це знао да “симболи владају светом”, али неки од њих из прве цивилизације у Винчи и дан данас постоје само код Срба!
Шафарик је тврдио да су Срби присутни у праисторији Европе, само што је аријски или архаични србски претворен у “индоевропски” из идеолошких разлогa. Марио Алинеји, италијански лингвиста, дао је теорију палеолитског контуинуитета Срба у Подунављу Хелма са процесуалним ставом о мезолиту. Срби су природни наследници цивилизације Винче а србски еталон свих србских (“словенских”) језика. Још од неолита је евидентан генетски, антроплолошки, језички, календарски и митолошки континуитет у Подунављу Хелма. Онда је потпуно логично, што су Срби, алијас “Словени” једини народ који језички обухвата све три климатске зоне: медитеранску, континенталну и субполарну!
Најмање виде они који то неће, али стоји чињеница да нека слова “индоевропског” не постоје у писмима Европе, а нису сагласна са словима која не постоје у словним вредностима Истока! Како то, да србски језик има и једна и друга слова која не постоје у осталим језицима Европе и Азије? Србски је заједнички именитељ у језицима и обичајима ова два континента, о чему сведочи изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”! Они, којима се то не допада, поспрдно своде србски културни утицај на географску Србију “одавде до Токија”. Али, они не знају, да су старинци Јапана били Срби или народ Шербес, а да је Токио добио име по србској речи за “исток”. Још мање, да је србски био дипломатски језик[1] у старом веку као што је то данас енглески.
Почетак србске календарске ере је савремен неолитском датовању писма, али за оне који то “неће да виде” логично питање гласи: Да ли може календар да постоји без писма? Наравно, да не може. Зато, сви беже од србског неолитског календара као “ђаво од крста”, јер је он доказ “најстаријег споменика културе” нашег међуледеног доба, са природним јединицама мере и симболима присутним само у цивилизацији Винче и код данашњих Срба, који од искона обитавају ту где јесу на прасрбској или хиперборејској реци Дунав.
Србски народни календар са почетком ере у неолиту, непобитни је доказ не само писмености, већ и чињенице да су Срби старинци Подунавља Европе од искона присутни ту где јесу! То је прави разлог “научног шибицарења” конвенционалне европске науке, која је избацила Србе или Сарбате, алијас “Словене” из културне историје света.
Својеврстан доказ мезолитског континуитета културе представља и србска митологија, која се такође заснива на циклусном знању. Смешно је рећи да је мит бајка, када је прича ту само средство за преношење знања о основним небеским кретањима. Мит је духовни појам за стварност, од ариј. мит’, пар, два борба, која се односи смену директне и индиректне светлости у вечитом току Стварања: „Дан за даном вјенчаје се током„. Само Срби имају циклусно знање у тумачењу стварности, али је оно идеолошки прећутно избачено из европске науке као етар својевремено гласањем.
Археолошки налази Подунавља Хелма (Балкана) подударни су јединственој архигенетској карти Европе. Срби су старинци Хелма, а Србољуб Живановић истиче да антрополошки налази скелета кромањонаца и савремених људи, показују исте епигенетске карактеристике, што је сагласно ставу генетичара Б. Сајкса да 88 посто становништва Европе датира из палеолита.
Проблем је у томе, што треба признати чињеницу, да су Срби старинци Европе којој су јој и дали име у осмом веку ст. ере. Отуда, веома леп пример , представља један путопис о Подунављу објављен у немачким новинама, који се завршава речима: „А Винча и Лепенски Вир се налазе између Мађарске и Грчке“! Један и један не дају увек за резултат два, у збиру који намеће двоструки морал конвенционалне европске науке препознатљиве по логици лицемерја.
Али, „ако не знамо о чему причамо онда је све могуће“, осим чињенице, да су “генетски инфериони” Срби, алијас “Словени” источник мезолитског континуитета културе нашег међуледеног доба из Подунавља Хелма, алијас Балкана!
[1]Старосрбско писмо и дипломатски језик се звао “курилица”, од ариј. к’урали, уметност (писања), гласовно замењен каламбуром са именом попа Кирила (Ћирила). Од курилице је изведено латинско curialis.
Слободан М. Филиповић
ИЗВОР: Центар академске речи
