Сто му громова, одакле сад та прича о Великој Албанији одједном? Таман смо, са неких 27-28 година закашњења, почели, уз пажљиво педагошко вођење премијера, Владе, Канцеларије за КиМ, и електронских медија са националном фреквенцијом, да полако интернализујемо Фукујамину (тада) смелу тезу о „крају историје“.
Таман је требало да почнемо да верујемо да ће и код нас, захваљујући „невидљивој руци“ слободног тржишта, страним инвеститорима који наводно не гледају ко је ко већ само колико је шта профитабилно, „ослобађајућим“ историјским уџбеницима који релативизују сваку разлику између жртве и џелата, завојевача и борца за слободу, окупатора и окупираног, нацисте и антинацисте, издајника и хероја, и деконструкцији хиљадугодишњих традиционалних вредности – доћи до „краја историје“.
Да ћемо, још у чекаоници за улазак ЕУ, то пројектовано политичко отелотворење Фукујаминих визија, док листамо поглавља као женске часописе и о њима блебећемо, коначно, заједно са другима чије су се задњице већ помало нажуљале од силног седења, почети да мислимо и, ако не живимо, а оно бар живуцкамо као „сав нормалан свет“.
Таман је требало да схватимо да треба да се вратимо корак уназад у односу на наше атавистичко дивљање 1990-их година и прихватимо ново и унапређено, ЕУропеизовано југословенство, наравно ослобођено анахроне хипотеке суверенитета, у облику „царинске уније“ са (пре)осталим чекачима, да би онда кренули, брзином кинеског ултра-брзог воза, два, три, десет, педесет корака унапред, као нови људи новог доба, хомо економикуси у земљи скројеној таман по мери ММФ-а, Светске банке и ЕБРД-а, где све тече као по лоју а, захваљујући надисторијском генију неспутаног тржишта и бриселских бирократа, економски проблеми се сами решавају – наравно под условом да стране фирме на време добијају своје субвенције.
Таман смо били на прагу тог блаженог стања, те неподношљиве лакоће постојања – охоло презирући чињеницу да су неки „нижи“ духови од нас одавно схватили да се историја не само није завршила после Фукујаминог громогласног прогласа 1989. већ се на велика врата вратила – кад оно, баук Велике Албаније нас ухвати затечене, неспремне, изненађене и увређене…
Одакле сад то, почеше да се питају званичници власти и они који би то да буду. Јесмо им предали север Косова и Метохије у руке, кршећи сопствени Устав и Резолуцију 1244 – бивајући, наравно, изнад застарелих схватања да се треба држати закона и међународних мировних уговора као пијан плота, пошто су, ваљда, „људи најважнији“? Јесмо им обећали изградњу аутопута од Ниша до Драча? Јесмо им дали међународни позивни број за „нашу јужну покрајину“? Јесмо их пустили да и даље несметано добијају новац и привилегије у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи иако неће да се људски попишу, већ користе надуване цифре којима ни они сами не верују? Јесмо хтели, по моделу југословенства без Југославије, да опет будемо широке руке, као у доба СФРЈ, и да их још мољакамо да прихвате оно што им не припада? Јесмо – признајмо! – негде у подсвести, можда чак потајно размишљали о некој будућој мини-серији о неким новим, савременим и „растерећеним“ Бором и Рамизом?
А они, незахвалници – уместо да нас воле због наше кротости и историјске амнезије, уместо да буду ганути нашом незлобивошћу и праштањем, иако, додуше, нису тражили опроштај – они нама опет Велику Албанију. Па стварно нема смисла. Понашају се баш као Хрвати пошто им је Тадић опростио све у име свих нас и пожелео срећан пут у ЕУ, без икаквих обавеза према Србији и Србима. Рђе једне…
Дошло је до тога да је премијер, а будући председник, почео, попут Хамлета, да разговара сам са собом на очиглед јавности, и поставља питања на која потом, као и у већини својих интервјуа, сам одговара.
Тако су у уторак, 25. априла 2017. камере РТС-а забележиле Александра Вучића како, поред новоотворене реконструисане пруге Винарце–Ђорђево, на тему чињенице да су последњих дана водећи арбанашки политичари у региону – Рама, Тачи, Муслиу – хорски почели да призивају нешто што опасно личи на Велику Албанију, себи поставља следећа питања:
„1. да ли Албанци то раде сами или у координацији с неким другим,
- можда и са неког другог континента,
- зашто сада и
- шта су им праве намере?“
А затим и одговора, и то у ребусима:
„Одговарајући на та питања, навео је да се све креира у сарадњи с најмање једном тајном службом, за шта, додао је, постоје докази. Сматра да је реч о покушају легитимизације албанског питања увођењем Македоније дубље у проблем и такође о томе да се Србија испровоцира да реагује неодговорно и да они испадну жртве.
Како је рекао, забринут је и то не због наше него туђе неодговорности и још једном је поновио да су нађени докази који упућују на деловања једне стране службе са службама из Албаније и Приштине.
„Нисам сигуран шта је крајњи циљ. Наше службе су нашле ‘трагове’ деловања једне стране службе са агенцијама из Албаније и Приштине...“
Поновио је да сматра да је могући циљ свакодневних изјава о „Великој Албанији“ да се та прича потпуно легитимизује и постане потпуно нормална и да више никоме не пада на памет да на то реагује.
И Муслију је, наводи, убачен у целу причу како бисмо ми од њега направили албанског националног хероја и како би се исконструисала прича да су његова права угрожена...
Рекао је и да постоји још једна земља која показује интересовање за Балкан, да је он тим интересовањем изненађен, да они желе да остваре што већи утицај на албански корпус на Балкану, те да ће разговарати с председником те земље.“
После овога човеку дође готово жао да ову монодраму квари неким спољним утицајима, али дало би се претпоставити да онима које још увек муче унутрашњи демони старих, превазиђених историјских искустава, архаични гласови предака и етноцентрични стихови епских песама у овом важном тренутку падају на памет још по нека питања која траже одговоре, и то баш пред камерама државне телевизије. Као на пример:
– Шта је власти протеклих пар година наводило на закључак да су се Арбанаси одрекли вековне идеје о Великој Албанији?
– Да ли се могло претпоставити да ће Арбанаси, имајући у виду њихово понашање током отоманске, германске и англоамеричке окупације, наше једностране уступке тумачити као „снагу“ или слабост, тј. позив да траже још више?
– Да ли је било икаквих основа за претпоставку да су се геополитички интереси великих сила које агресивно делују на овом простору преко ноћи променили, и да их Велика Албанија уопште више не занима као инструмент контроле Балканског полуострва и одскочна даска за даље походе на Исток?
– Да ли се икад десило, од отоманске инвазије, да Арбанаси делују без координације са неком од великих сила заинтересованих за овај простор?
– Шта нам је то указивало да су Арбанаси као заједница коначно постали способни да превазиђу своју племенску искључивост и воде миран и равноправан суживот са другим народима, а поготово Србима, тамо где су у већини?
– Да ли се ишта од овога што се дешава последњих дана, у виду јавног повампирења Велике Албаније – могло, на основу здравног историјског, народног искуства и здравог резона, предвидети? И, ако јесте – а јесте – да ли је ипак требало поступати овако како се поступало, од потписивања Бриселског споразума па до последичног растурања свих државних институција и структура на КиМ, или управо супротно?
– Да ли је то што је знала ко растура Југославију, па је чак правила и тајне снимке завереника и затим их објављивала на државној телевизији – помогло ЈНА да сачува Југославију?
– На крају, да ли ико од надлежних сматра да ће незнање, изненађеност, увређеност и привидна наивност бити адекватне одбране пред судом историје и сваким другим судом?
Александар Павић, Фонд стратешке културе
