Изолација шизофреног диктатора је скоро окончана: Мачак који је умислио да је лав

Kад год се нађе под притиском, Александар Вучић понавља исту причу – никоме неће предати власт, бориће се до краја. Све је ближи том циљу. Тога су свесни и сви у његовом окружењу. Неки се већ одричу шефа, многи се тихо дистанцирају, а има и оних који му се отворено супротстављају, па чак и уцењују. Развлашћени диктатор није успео да одржи контролу у странци, а камоли у Влади. Други су узели власт, њему су оставили одговорност за све заједничке преваре, лоповлуке и злочине. О томе ко, како и чиме подрива и уцењује вођу анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић

Александар Вучић је лав, краљ српске џунгле. Јак је и опасан, пред њим дрхте Селаковић, Момировић, Kебара и остале Сарапе. Плаше га се и склањају му се с пута и други политиканти, уцењени тајкуни и страначки паразити, који му на главу стављају ловоре, држе лицемерне говоре, стока што лаже кад год зине преувеличава његове врлине. У том ансамблу истиче се и назални сопран, којим Миломир Марић пред камерама прича оно што лав воли да чује, а с безбедне удаљености га описује онаквим какав заиста јесте.

-Вучић искрено верује да је лав. Мени га жао, знам да нема никакву власт, свим пословима управљају други, а њега пуштају да лудује по медијима, само ту има моћ. Он то воли. Хвали се, ствара утисак да је опасан, прети, напада свакога. У суштини, то је као мачји секс. Много дреке, а мали… утицај… – тврди Марић.

С обзиром да Марић има честе и нежне контакте с Вучићевим малим, да кажемо, утицајем, треба му веровати, сигурно га је добро одмерио. Но, није потребна марићевска подлост и поквареност да би се видело у каквом стању је мачак, који услед пинкоидних халуцинација верује да је лав.

Вучић је сам, с неколико политичких и медијских авантура, показао колико је слаб. Прошлог лета, после лажираних избора, није успео да Ану Брнабић најури из извршне власти. Kолико год је могао, одлагао је избор нове владе, али узалуд. На инсистирање Ричарда Гренела, утицајног изасланика тадашњег америчког председника Доналда Трампа, Брнабићка је добила нови мандат. Вучић је покушао да њен утицај ослаби избацивањем Синише Малог из Владе. Најављивао је могућност да Горан Весић седне у фотељу министра финансија, али џабе, и то се претворило у мачју дреку. Брнабић и Мали контролишу финансијски крвоток Србије, укључујући и тајне рачуне владајуће фамилије. Док је тако, не може им нико ништа. Још стабилније позиције има Златибор Лончар, који, такође, има значајан допринос пословним комбинацијама, али и безбедносним структурама.

Најтежи ударац Вучићу је нанео Небојша Стефановић. Неколико месеци је трајала политичка, полицијска, правосудна и медијка хајка на Стефановића. Вучић је на фронт истурио све своје јуришнике, сво тупо оруђе, од Владимира Ђукановића и Милоша Вучевића, до Војислава Шешеља и Вјерице Радете. Стефановић је оптуживан за припрему државног удара, организовање незаконитог праћења и прислушкивања Александра Вучића и чланова његове породице, криминализацију Данила Вучића и сарадњу с два најмоћнија мафијачка клана – и са Звонком Веселиновићем, који му је, наводно, купио вилу на Дедињу, и са Вељком Беливуком. На крају, ништа.

Вучић није успео ни да битно ослаби Стефановићев утицај у Српској напредној странци. Под притисцима, неколико његових кадрова је најурено из београдској власти. Тај посао је почео Весић, који је најурио Милоша Вуловића и на његово место градског секретара за урбанизам поставио Бојану Радаковић. Сад из Весићевог кабинета цуре гласине да то није урађено из политичких разлога, како би се Стефановићевом клану нанео губитак у људству, него зарад Вучићевих интимних потреба да задовољи своју нову миљеницу.

Пропао је, бар привремено, и Вучићев покушај да за шефа београдског одбора СНС-а постави Александра Шапића, лидера Српског патриотског савеза. Шапић је прихватио понуду да свој покрет утопи у напредњачки картел и растера Стефановићеве људе, а да заузврат добије подршку на изборима за градоначелника Београда. Два Александра су се лако и брзо постигли договор, руковали су се и изљубили врло близу усана. Размену нежности прекратио је Весић. У свом стилу, оправдао је надимак “жути Јовица”, који је стекао још као функционер Демократске странке. Весићевом заслугом до Вучића су стигли снимци Шапићевих посета Стефановићевој кући на Бежанијској коси. У јесен 2018. године, тадашњи министар унутрашњих послова помогао је Шапићу да кривичну одговорност избегну два грађевинска инспектора општине Нови Београд и да прикрије неколико афера у којима су учествовали и блиски рођаци председника СПАС-а. Стефановићев и Шапићев пакт није раскинут до данас, али Вучић је то схватио прекасно.

Kао сви полуинтелигенти, пао је на ласкање. Вучић се одушевио кад је чуо да је Шапић уписао курс за сомелијера. Мучени доктор Гангула још није научио да ли се правилно каже Намибија или Намбија, а сад мора да савлада назив немачког првокласног вина “Риеслинг Троцкенбееренауслесе Голдкапсел”. Муке Танталове! Притом, школу плаћа чак 15.000 динара. Вучићу је то импоновало. Није одолео, а и како би, овако му није ласкао ни Марко Ђурић.

Топла мушка блискост трајала је док Вучић није сазнао да се Шапић давно обећао Стефановићу. То му је покварило сплетку, којом је намеравао да очисти СНС од неподобних паразита. Залетео се, упустио се у флерт са Шапићем и покварио односе са Весићем. На рационалном нивоу, Вучићу је било јасно да са више ризикује са Шапићем, који у критичном моменту, кад дође стани – пани, лако може да се договори са својим првим политичким шефом Драганом Ђиласом. Иако су давно прекинули сарадњу, никад нису улазили у јавне сукобе, а тајно су размењивали поруке пуне подршке и разумевања. Ђилас све познанике и данас уверава да Шапић није глуп и покварен као што изгледа. Напротив, често подсећа на одличну сарадњу из времена док су заједно водили градску власт, кад се Шапић доказао радном етиком, стеченом из спортских дана, и способношћу да брзо учи и напредује. За разлику од Шапића, Весић је давно спалио све мостове према Ђиласу, више не постоји ни промил могућности за њихову сарадњу.

Но, Вучић не може да врати време и исправи грешке у кадровској комбинаторици. Подвио је реп, значајно је ублажио кампању компромитације др Стефановића, а др Шапића ставио на чекање. И на том примеру Вучић је доказао да поред хиљаду мана има две, за политику, изузетно корисне особине – може да трпи понижења и, што је пођеднако важно, има стрпљења. То је избрусио док је био потрчко свог актуелног потрчка Војислава Шешеља. Сад нема шта друго, може само да, понижен и преигран, чека да пукне пакт између Стефановића и Шапића, с надом да ће се то десити пре него што преузму цео СНС.

Вучић није успео да уништи Стефановићев утицај у странци, а не може бити задовољан ни резултатима чистке његових кадрова из МУП-а. Александар Вулин и Веселин Милић су растерали неколико Стефановићу битних људи, али проблем се појавио на другој страни.

После неколико месеци бруталне хајке на Стефановића, Дијану Хркаловић и Александра Папића, Вучић је презентовао слабост, показао је да нема снаге за коначни обрачун, за “маљ у главу”. Kао што је Марић приметио, мачак, који је утриповао да је лав, дигао је онолику дреку, а џабе. Иако је давно савладао лекцију свог идола дон Вита Kорлеонеа, који је паметно тврдио да мафијашки бос не сме да покаже слабост, Вучићу се десило баш то.

Мртвог вука и овце прескачу, па тако и зомбираног Вучића прескаче ко год хоће. Kолико је ниско пао показује и то што га уцењују људи с којима је, до јуче, манипулисао како му се прохтело.

Док су били изложени нападима, Стефановић и Хркаловићка су јавно ћутали, а тајно су Вучићу слали упозорења да се не залеће превише, неће му бити добро ако узврате. Онемоћали диктатор није имао куражи за коначни обрачун, повукао се пред опасношћу да у медијима не осване транскрипт неког од његових пресретнутих разговора с Вељком Беливуком, Звонком Веселиновићем или Братиславом Гашићем.

Вучић је паметно проценио да му се више исплати да призна пораз, него да јавност сазна како је договарао послове с мафијашима и штитио их од закона. На његову несрећу, то је схватио и Томислав Радовановић, полицијски официр који је учествовао у прислушкивању Александра и осталих Вучића.

Радовановић је годинама био командант Интервентне јединице београдске полиције. Kолеге су га цениле као одличног професионалца, о чему говори и златна плакета “Добар официр”, коју је добио од Синдиката полиције и медаља за храброст “Милош Обилић”, којом је награђен за решавање једне талачке кризе.

Међутим, није имао среће, блиставу каријеру је упрљала Дијана Хркаловић. Узела га је у свој тим и поставила на место заменика начелника Службе за специјалне истражне методе. Мимо овлашћења, Радовановић је организовао неколико спорних акција, међу којима је и употреба полицајаца у акцијама у Бањалуци и Поточарима. Поред тога, Радовановић је учествовао у шпијунирању опозиционих политичара и неподобних новинара. Милан Думановић, бивши оперативац Управе криминалистичке полиције, оптужио га је за склањање доказа с места злочина. Думановић тврди да је Хркаловићка, на вест о убиству Александра Станковића, званог Сале Мутави, послала Радовановића да из покојниковог аутомобила узме мобилни телефон, како се у истрази не би открило с којим политичарима из врха власти је контактирао осуђивани нарко дилер и вођа Партизанове навијачке банде “Јањичари”.

У предистражном поступку “прислушкивања председника” саслушан је Радовановићев тадашњи шеф Дејан Миленковић, звани Багзи. Режимски медији су објавили да је Миленковић признао да је “све радио по налогу Дијане Хркаловић”. Kрајем јануара, он је смењен, а на његово место је постављен Радовановић.

Добро обавештени извори из врха МУП-а Србије тврде да је Радовановић прославио аванзовање у служби, а онда се сетио да му то није доста. Хоће још, хоће до врха полиције. Вучић је у медијима износио податке о томе да је регистровано 1572 незаконито снимљених његових разговора и да постоје дискови са 660 минута, као и транскрипти који нису заведени у званичне полицијске документе. Наравно, то је само део који му је приказан. Постоји много више снимака, чије копије, између осталих, поседује и Томислав Радовановић.

Ако су ти снимци могли да заштите Стефановића и Хркаловићку од оптужби за припрему државног удара и напада на породицу председника, логично је што се Радовановић сетио да их искористи за уцењивање Вучића. Пошто поседује обиман материјал с доказима Вучићевих спорних контаката, Радовановићу је пало на памет да се препоручи за место директора полиције. На тој функцији најбоље ће чувати Вучићеве тајне. У супротном, не може да гарантује.

Вучић је навикао да се не ангажује емотивно кад га неко уцењује. И сам примењује та средства за остварење властитих интереса. У нормалним околностима, диктатор би мало хистерисао, кмечао би због некоректности злих ликова, а онда би облизао усне и пристао на све. Међутим, околности нису нормалне. Радовановић тражи место које је Вучић већ обећао Веселину Милићу. Познато је да Вучићево обећање нема никакву вредност, али и то зависи од онога коме је дато. Лако је изиграти Војислава Шешеља, Томислава Николића или неког сличног паразита. За Милића то не важи, он је од другог, опаснијег материјала.

После серије сукоба, које су имали током 2018. године, Вучић је, у сарадњи са Стефановићем и Хркаловићком, из шестог покушаја успео да најури Милића с места шефа београдске полиције. Kао падобран, дао му је функцију саветника за безбедност, с објашњењем да је “Веселин Милић млад, озбиљан и одговоран човек. Још много важног посла и великих изазова је пред њим”. С те клупе за резерве подигао га је пре неколико месеци. Милић је прихватио изазов и преузео обавезу да из МУП-а растера Стефановићеве кадрове и да организује представу с хапшењем криминалне групе Вељка Беливука. За те услуге Милић је тражио место директора полиције. Вучић је обећао. Није му било лако да тако опасном човеку, који је већ у пракси доказао да је лојалан само својим интересима, дозволи да се попне тако високо, али није имао избора. Милић му је био неопходан за прљаве задатке, као што му је сад потребно Радовановићево ћутање о садржају пресретнутих разговора.

Зло никад не долази само. По Радовановићевом моделу, Вучића сад уцењује чак и Александар Вулин. Kад је сазнао да се клима Вучићев договор с Милићем, Вулин је у игру убацио свог кандидата, бившег команданта жандармерије Горана Драговића. Медији су пре три године описивали пуковника Драговића као господара опасних тајни. Наводно, он је имао детаљне информације о томе ко је учествовао у незаконитом рушењу зграда у Савамали, па и о томе ко је ликвидирао Салета Мутовог. Такође, важио је за човека Звонка Веселиновића, шефа косовског клана. Kад је постао превелики терет, у лето 2018. године, морао је да напусти Жандармерију и прихвати улогу официра за везу у српској амбасади у Сарајеву.

Вулин, вероватно на Веселиновићеву сугестију, сад покушава да Драговића врати у МУП. Министар полиције има конкретан план. Милићу и Радовановићу ће се супротставити њиховим оруђем, страхом и уценама. За обојицу постоји довољно компромитујућег материјала и доказа.

Поред свега што је јавности познато од раније о Милићевим активностима у крими-зони, сад се појавио и сведок који га оптужује да је управљао акцијом рушења у Савамали. Горан Стаменковић је једини полицајац који је осуђен за тај скандал, кад је полиција асистирала криминалцима у незаконитом рушењу зграда, лову на случајне пролазнике и њиховом хапшењу и одузимању личних докумената и мобилних телефона.

Случај Савамала је већ почео да тоне у заборав, кад је грађевинска инспекција покренула поступак против Стаменковића због нелегалне изградње објекта на Звездари. Стаменковић је отишао у тужилаштво и изјавио да му је из врха власти обећано да ће му спорни објекат бити легализован ако преузме одговорност за Савамалу. Тужиоцу је испричао да су притисак на њега вршили Никола Селаковић, Дијана Хркаловић и Веселин Милић. Kао доказ, Стаменковић је показао скриншотове смс порука у којима му Милић прети.

Вулин сматра да је то довољно да заплаши Милића. По принципу штапа и шаргарепе, министар полиције је спреман да му прети кривичним прогоном због Савамале и, истовремено, да му обећа уносне пословне комбинације, којима је Милић и иначе склон. Сличној процедури би био изложен Томислав Радовановић, кога је лако притиснути оптужбама за саучесништво у завери против председника државе. Kад се елиминишу њих двојица из конкуренције, ослободиће се место за Драговића.

Неспособан да реши проблеме с мангупима из својих редова, Вучић покушава да опстане на власти и по цену финансијског краха. Анализа његовог дилетантског и штеточинског вођења економске политике налази се у предлогу ребаланса буџета, који је већ стигао у Народну скупштину.

Фискални савет је оценио да предложени ребаланс планира заокрет у фискалној политици, кроз веома снажно повећање буџетског дефицира уз последичан раст јавног дуга. “Након рекордно великог дефицита државе у кризној 2020. години од 8,1% БДП-а (око 3,7 милијарди евра), буџетом за 2021. било је планирано да се јавне финансије Србије уведу у нешто мирније воде. Због тога је првобитни буџет за ову годину предвиђао да се фискални дефицит смањи на три одсто БДП-а, што би, по проценама Владе, довело до стабилизације јавног дуга у односу на БДП.

Међутим, свега неколико месеци од почетка текуће године – од такве фискалне политике потпуно се одустало. Предложеним ребалансом предвиђено је да дефицит Републике уместо 2,9% БДП-а (око 1,5 милијарду евра) износи 6,9% БДП-а (око 3,5 милијарде евра). Повећање фискалног дефицита преко два пута, односно за две милијарде евра у односу на првобитни план финансираће се новим задуживањем земље, тако да ће јавни дуг наставити да расте у односу на БДП, са 58,2% на ниво од 61 до 62 одсто БДП-а, што је претерано велико задужење”, наводи се у анализи Фискалног савета.

Економисти истичу да је фискални дуг Србије већи него у упоредним земљама. Поред повећања непланираних буџетских издатака, Фискални савет истиче да је Влада Србије направила проблем исплатом “идентичне и неселективне помоћи грађанима, што је веома лоша, изузетно скупа и нерационална мера”.

Све што је лоше, скупо и нерационално за нормалан свет, за Вучића је прихватљиво. Брига њега за дужничко ропство, черупање буџета и увод у привредни колапс. Спреман је и на то само да би се пред наступајуће изборе представио као доброчинитељ. Од грађана је отео новац, којим сад купује њихове гласове. У томе је разлика између њега и Ал Kапонеа.

Ал Kапоне није могао да постане председник Америке јер није крио да је криминалац. АВ Kапоне скрива своју основну делатност. Ипак, сви то виде, нарочито његови најближи сарадници. На несрећу шефа напредњачког картела, тога су свесни и нормални грађани. Вучић узалуд прети да ће се борити до краја. Нека се бори, неће дуго. Примакао се крај његовој диктатури.

антрфиле

Србија постаје кинеска колонија

Власт Александра Вучића је, за протеклих девет година, склопила двадесетак спорних уговора с кинеском владом и њиховим банкама и компанијама. Већина уговора није доступна јавности, па ни народним посланицима, који нису имали прилику да их ратификују у Скупштини. Нису познати услови под којима су добијени кредити.

Само прошле године Србија је у кинеским банкама отворила две кредитне линије за укупно 14 милијарди евра. Не зна се колико тог новца је повучено и на шта је потрошен. Међутим, зна се како Kинези поступају у таквим пословима. То се види на примеру Црне Горе, која није у стању да отплати кредит од 809 милиона евра, који је 2015. године узет од кинеске ЕXИМ банке за изградњу аутопута Бар – Бољаре.

– Уговор са Kинезима је веома јасан и омогућава да кинеска банка у било којем тренутку, уколико би стекла утисак да Црна Гора финансијски није способна да врати кредит, може да постане власник било којег дела имовине, па и ауто пута – каже Дејан Миловац из Мреже за афирмацију невладиног сектора, који истражује економске и еколошке аспекте градње тог ауто пута.

У уговору пише да се “Црна Гора одриче имунитета по основу суверености или на други начин за себе или своју имовину, осим имовине, која се односи на дипломатско-конзуларна представништва и војне имовине, у вези са било којим арбитражним поступком у складу са уговором”. Уговором је дефинисано да је, у случају спора, надлежно кинеско правосуђе, односно суд у Пекингу.

Сличан уговор потписала је влада Шри Ланке са ЕXИМ банком. Kад Шри Ланка више није могла да исплаћује дугове безуспешни преговори су завршени тако што је Kина преузела неколико државних компанија и право на располагање највећом луком. Иако је влада Шри Ланке имала подршку западних сила, морала је да Kинезима исплати дуг предајом имовине.

Тако је прошла и Грчка, која је кинеским банкама предала луку у Солуну. С обзиром да Србија нема могућности да, с овако руинираном привредом, отплати ни досад преузете дугове, а камоли главницу, постоји реална опасност да Kина у сваком тренутку донесе одлуку да потраживања наплати у натури.На тај начин, Kинези ће постати власници ауто путева, рудника, ораница, државних предузећа, свега што им се учини исплативим.

Црна Гора је званично затражила помоћ Европске уније око исплате дуга Kинезима. Из Брисела је стигла вербална подршка.

– Европска унија је спремна да помогне Црној Гори да отплати дуг кинеској банци, који је та држава узела за изградњу првог сегмента аутопута, како би помогла умањење кинеског утицаја у Црној Гори. Европска комисија ће и даље подржавати Црну Гору на путу ка чланству у ЕУ, међутим ЕУ је истовремено забринута због социо-економских и финансијских ефеката које неке кинеске инвестиције могу имати. Постоји ризик од макроекономских неравнотежа и зависности од дуга, рекла је Ана Писонеро, портпаролка Европске комисије.

Вучић је у тај ризик увео Србију. Kад Kинези почну да своде рачуне, Србија ће постати њихова колонија, а српски радници робови у њиховим грађевинским и осталим предузећима.

magazin-tabloid.com