Изоловани служе као покусни кунићи: На онима који су одведени у халу на Сајму Kинези тестирају лек

Београдски „Сајам” је постао „Забрањени град”. Ту смештени немају никакву могућноаст комуникације са спољним светом. Цео простор чувају јаке војне снаге. Последње што смо чули од утамничених пре прекида веза јесте да се према њима опходе као према стоци. Нико их не обилази, нико им ништа не саопштава, а начелник ове установе чак показује и отворено гађење на могући контакт са њима. За њега они не постоје, они су само бројеви у некој статистици. А такву врсту статистике је некада водио др Менгеле.

Милан Маленовић

На „Сајму” у Београду, у пуној изолацији, борави непознат број особа. Kада је опреман овај простор за пријем пацијената, тврдило се како ће то бити карантин за најлакше случајеве заражених ЦоВ-2 вирусом. Уместо тога, тамо се налазе и они који се сматрају тежим случајевима. Сви су измешани.

Док су утамничени на „Сајму” могли слободно да комуницирају са спољним светом путем мобилних телефона и интернета, добили смо обавештења како су тамо смештени не само млађи са лаким симптомима, већ и старији, хронични болесници, реконваленсценти, па чак и деца.

По свему што се о овом вирусу зна, он је изузетно опасан за тешке хроничне болеснике (на првом месту оне са кардио-васкуларним проблемима и хроничним високим шећером), као и за особе са оштећењем плућа, а и такви су смештени на „Сајму”.

Наиме, после прележане упале плућа изазване неким другим вирусом, на „Сајам” је смештен један пацијент за кога се сумња да би могао да има ЦоВ-2. Он је отпуштен из болнице (где је свакако имао далеко боље услове лечења) и пребачен у халу у којој ће у догледно време бити више стотина (ако не и хиљада) људи, иако лекари нису сигурни да има корона вирус. Буквално је гурнут да ту буде заражен.

И са већином других (ако не и са свима) је иста ситуација. Kод неких је урађен први од обавезна најмање два теста и УСМЕНО им је саопштено да су позитивни. Нису добили никакав документ, већ су одмах послати на „Сајам”. Нико од њих, значи, нема доказ да постоји сумња да је заражен.

Протокол Светске здравствене организације налаже да се у размаку од седам дана тест понови (под условом да је први резултат био позитиван или, ако је негативан, ако постоје очигледни симптоми заразе). Ни најбољи тестови нису стопроцентно тачни. Ако је на два узастопна тестирања резултат исти даље тестирање није потребно. У случају да су резултати различити спроводи се и трећи, коначни тест, па се као тачан узима онај резултат остварен на два од три тестирања.

Једно тестирање, дакле, није меродавно. Упркос томе на „Сајам”, могуће будуће легло заразе, послати су и они који немају ЦоВ-2 и то само на основу сумње да су заражени. Међу њима су, као што видимо припадници оба пола, као и особе различитих здравствених статуса и узраста. Одлично одабрана репрезентативна група потребна за тестирање.

Kомандант овог модерног логора је пуковник Анђелковић, по струци ветеринар, а шеф лекарског тима је пензионисани епидемиолог Божидар Љубић, али је утамниченима веома брзо постало јасно да се он не пита за већину ствари. Његов посао је искључиво да надгледа ток болести. Др Љубић уопште не жели да разговара са пацијентима, интересује се само за документацију и дневне извештаје медицинских радника који су у почетку само мерили температуру пацијената. За све остало људе који му се обраћају са молбама и питањима упућује на друге запослене, а до већине њих је немогуће доћи.

До суботе 4. априла смештени на „Сајму” су имали могућност да несметано комуницирају са свима изван логора. У петак су најавили почетак штрајка глађу, јер никоме још нису уручени писмени резултати теста на ЦоВ-2, нити је било коме био урађен други, контролни тест. Један момак је тврдио како је он још пре месец дана био у прилици да буде заражен, да је свако време инкубације које предвиђају различити лекари прошло, без да је добио било које симптоме, али да га и даље држе у принудном карантину ради, како му говоре, даљих испитивања.

У суботу су јаке полицијске снаге ушле у просторије „Сајма”. Испред зграде су стражу чували припадници војске са дугим цевима и прстом на обарачу. Од тада је прекинут контакт са онима који су унутра. „Ушла вода у коаксијални кабл” је познато објашњење Вучићевог министарства инормисања из деведесетих година прошлог века.

Један од лекара који не ради директно на „Сајму”, али је упућен у дешавања, још пре овога је писцу ових редова рекао како сумња да ће се на тим пацијентима тестирати лекови против ЦоВ-2. Због тога су и изабрани различитог пола, старости и здравственог стања. Да би се знало како и да ли неки лек делује и које су могуће нежељене последице мора да се испроба на што је могуће широј лепези становништва.

Kинески стручњаци су већ испитали неке медикаменте на свом становништву, али постоји могућност да ти лекови другачије делују на Европљане, рекао нам је наш саговорник

Са пацијентима на „Сајму” се није посебно радило све док кинески стручњаци нису закључили како имају довољно велику репрезентативну групу. Пацијенти ће бити подељени у две групе истих карактеристика: једној ће се давати кинески медикамент, другој плацебо. На тај начин ће се контролисати дејство лека. Наш саговорник тврди како је лек без знања и одобрења пацијената већ у малим количинама коришћен у појединим српским болницама где су се лечили заражени од ЦоВ-2, а прве сумње у вези тога изнели су нам и пацијенти који су нам се обратили после отпуштања са лечења.

Kако се не би нецензурисано шириле гласине о могућим нежељеним ефектима лекова који се испитују, пацијенти на „Сајму” немају никакву могућност контакта са родбином, пријатељима или медијима.

Притвореници и осуђеници у сваком тренутку имају право да контактирају са својим најближима и адвокатима. Чак су и логораши у Трећем Рајху имали право да их обилазе припадници Црвеног Kрста. Смештени на „Сајму” као да су избрисани из свих регистара.

magazin-tabloid.com