Заиста сам пресрећан што смо утемељили једну нову манифестацију под називом КОЛУБАРСКИ МАРШ. Нешто што је жеља свих данашњих учесника да прерасте у традицију… да управо на данашњи дан, када је српска војска пре тачно 100 година извојевала једну од наславнијих победа у војној историји, створимо пут, односно путоказ будућним поколењима.
Како је све почело?
Врели август 2014. године… Скоро 100 људи који су били учесници Петог Церског Марша 17.8.2014. године, враћали су се аутобусима из Текериша за Београд. Један од момака, који је на “привременом” раду у Београду каже на глас гледајући мене у очи: – “Која нам је следећа акција?”… На лицу мој препознатљиви, луцидан осмех, па му одговарам: – “Колубарски Марш!”. “А ко то орзанизује”, пита ме он. “За сада нико”, одговарам, “али можемо и ми да организујемо, овде смо видели како се то ради, па ћемо ископирати”. Он ме поново погледа значајно и каже: – “Стварно ниси здрав”. Их….
Није прошло пар дана од тада, назовем ја мог другара Пеђу кога сам мало боље упознао скоро, летос на Ади… али је он још луциднији него ја и спреман да подржи оно што замислим. Наравно, чим сам му презентовао идеју, наш Пеђа се обрадовао ко дете када добије играчку. Само је требало наћи људе који би нам помогли у реализацији такве једне идеје. Није било лако, одмах да кажем. По логици ствари, овај Марш требало је организовати тамо где се водила Колубарска битка 1914. а то је Лазаревац, Сувобор, Љиг… Не знам више и како, али случајно… ма врага случајно, не верујем у случајности… на интернету пронађох Владу из Туристичке организације Љиг. У пар мејлова скапирали смо шта треба, али није довољно, треба много више о тога. На његов предлог, Пеђа и ја, са још једним Крајишником Марканом одосмо у Кадину Луку 2. новембра 2014. на освештавање темеља за цркву у Кадиној Луци, која ће бити истовремено и спомен-костурница за српске јунаке из Колубарске битке. То је тамо, тог дана био велики догађај, јер поред црквених великодостојника, присуствовало и доста народа, фолклорни ансамбл, глумац Петар Божовић и др. Ту смо направили један здрав темељ идеје, а упознали смо и главног ктитора те цркве Младена. Он је тај дан био у великој гужви и под великим притиском, па није могао са нама више од поздрава, али добро.
Припрема
Наредних дана се радило по убрзаном темпу где је доста ствари морало бити решено. Први и најважнији проблем је превоз. Захваљујем се овим путем саобраћајном предузећу “Ластра” из Лазаревца, који су нам обезбедили један одличан аутобус. Знајући да је ово дуга пешачка тура требало је и храну обезбедити, па смо то тек на крају то успешно решили. Е сада и најважнија ствар, а то је наћи довољан број учесника. Првобитан план је био да се крене из Кадине Луке, а не из Љига, али то смо у ходу Владо и ја променули, јер смо се бојали мрака. Цела ствар долази у питање ако дођемо у Лазаревац по мраку.
Баш специјално за ову прилику ја сам погурао малкице да добијемо и мајице. Мајице које ће рекламирати наш Колубарски Марш. Успели смо чак и то. Предња страна мајице има колону са српском тробојком, а позади је војвода Живојин Мишић са својим цитатима. Занимљиво да и поред прелепог времена и ниске цене учешћа, од само 300 динара, није се пријавио превише људи. Из Београда је кренуло само 30-ак људи. Додуше дошли су нам неки момци из Чачка, Руме и Новог Сада.
Катарина из Љига ми рече пре пар дана да је дошло до једне рокаде. Државна послава Колубарске битке, која је планирана за 15. децембар 2014. неким чудом помера за дан раније. Ух… помислих, то неће бити добро. Јер то ће да буде читава државна свита, гомила народа и наравно полиције. Али шта да се ради, ми ионако не долазимо због њих, већ због предака славних. То је заправо створило малу забуну код учесника Марша, у смислу да на уласку у наш аутобус морају да покажу лична документа и да им се запишу подаци, као да је реч о криминалцима, или да идемо у Тирану на реванш меч Србија-Албанија. Буди Бог с’ нама. Морам да истакнем да су ти полицајци били коректни, радили су онако како им је наређено.
На терену
Елем, ми смо у 6:30 сати кренули из Београда за Љиг, преко Лазаревца, да би око 8:00 стигли у Љиг код споменика српском комаданту Живојину Бацићу, који је погинуо на самом почетку Колубарске битке. Ту нам се придружило и 20-ак учесника из Љига и околине. Тамо је направљена и једна групна фотографија учесника полазника овог Марша. Добисмо и беџеве и флајере од организатора, па полако кренусмо на Марш дуг 25 километара. Ишли смо углавном путем, афалтираним. Није прошло дуго, стадосмо поред једног јарка да запалимо свеће и одржимо минут ћутања за једног младог момка који је неки дан изгубио ту живот у саобраћајној несрећи. Након тога настависмо даље. Пошто колонона није била велика, то је било прилике да свако са сваким може да се исприча. Фотографи су нас уз пут сликали као на додели оскара. Мени је упала Катарина у очи, као један велики шаљивџија (поготово на свој рачун), а неким другима као “први глас”. Коментарисала је и то на кога ја њој личим, тј. подсећам. Младен је углавном био на челу колоне и држао главни штимунг. Њему је то додуше и у опису посла, као полицајац.
Прва пауза, после 8 км, је била испред једне продавнице, у једном селу – Латковић, мислим да се зове. Ту је свако могао да попије мало воде, нешто купи, поједе што је понео и др. Али направили смо и мали предах од 15 минута. Звиждаљка најави покрет и ми кренусмо даље. Наредна етапа је била врло напорна, јер смо једну деоницу од 4 км морали ићи по каменитом делу где су већини учесника страдала стопала, правећи жуљеве. Тако да смо следећу паузу направили чини ми се у Чибутковици, код једног домаћина, на ливади. Тамо је била пауза за ручак, војнички посан пасуљ, са салатом од киселог купуса и лепињом. Сасвим довољно да се нахрани једна чета. Моје скромно мишљење је да је овај пасуљ био укуснији него онај летос у Текеришу. Та пауза је била и мало дужа, скоро 40 минута. Али је послужила и за одмор и за сликање. Слика је било много са заставама, српским, руским и др.
Завршни део
Нешто пре 1 сат после подне ми крећемо на завршну етапу овог Колубарског Марша. Мало узбрдо, па низбрдо, тако се доклацакамо до предргађа Лазаревца који има специфичан мирис због рударског басена и копова угља. Ту смо се лепо постројили све како Бог заповеда, према замисли Младена, ктитора. Са песмом улазимо у Лазаревац, певало се: “Са Косова, зора свиће…”, “Марширала краља Петра гарда”, “Марш на Дрину”, “Ко то каже, ко то лаже”. Верујем да смо Лазаревчанима врло чудно изгледали, али су нас многи поздрављали. Иначе око те цркве, где је и спомен костурница у самом Лазаревцу, било је три прстена полиције, пошто рекох да је државна свита долазила данас око 12 сати на церемонију. Полицајци су нас зауставили на сваком прстену, питајући за дозволу, организатора и сл. Мало су нас задржавали, али смо на крају сви успели да уђемо у цркву и одамо пошту јунацима Колубарске битке. Катарина је у име свих нас учесника Марша, предала венац.
Већ према договору ми смо у 15:30 имали договорен аутобус за назад. Тако да смо у договорено време дошли до аутобуске станице и кренули лагано назад. У аутобусу су мајице буквално разграбљене. Једва сам успео сачувати једну Пеђи, пошто је он највећи трагичар овог Колубарског Марша. Толико је живео за овај Марш, био је у целој причи од самог почетка, а онда на крају, само 36 сати пре самог почетка Марша сазнаје информацију да је дошло до рокаде на послу и да у ту недељу 14. децембра мора да ради. Верујем да му је дошло да плаче, али шта ћеш, разумем га јер сам и ја био у сличној ситуацији августа 2007. када ми је измакло путовање у Лику, на збор у Мутилићу.
Захвалница
Још не могу да дођем себи. Још сам у колони и марширам… један, два, један, два… Желео бих овим путем да се захвалим свима који су данас са нама марширали на овом првом, историјском Колубарском Маршу, од Љига до Лазаревца, прешавши немалу раздаљину. То су јунаци данашње Србије. Свакако велика захвалница иде Туристичкој огранизацији Љига и Лазаревца, односно Влади, Катарини, Гоци, Младену, њиховим помагачима; затим СП Ластри и домаћинима на храни. Мени је срце данас пуно. Можда и најлепши поклон за рођендан, не само мени већ и Младену.
За крај само да поновим водећи слоган овог Колубарског Марша:
КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!
Живи били и догодине на истом месту, joш јачи и још бројнији!
Аутор: chule80
14.12.2014.
