Извештавање о полагању камена темељца: удворичка и слугерањска новинарска већина

Да није друштвених мрежа, једног новинског текста и вести две телевизије, тешко да би ико у Србији знао да је у београдској Савамали у недељу било некаквих проблема. Да није било текста новинарског ветерана, у медијима не би било поменуто да су тог дана Београдом слободно могли да се крећу само чланови Српске напредне странке

Мада су јуче у Београду специјалне полицијске јединице под пуном опремом, комунална полиција и страначко обезбеђење Српске напредне странке спречавали Београђане да приђу обалама Саве и евентуално присуствују полагању камена темељца за „Београд на води”, за велику већину штампаних и електронских медија био је то дан великог славља.

Ако је веровати медијима, то и такво славље, вођене непознатим разлозима, из прикрајка су покушале да покваре малобројне присталице иницијативе „Не давимо Београд”, а затим и Демократске и Нове странке.

Телевизије: Посвећено новинарство јавног сервиса

Углавном глуве и полуслепе за оно што се заиста дешава у држави, телевизије с националном покривеношћу ни овај пут нису одступиле од таквог приступа животу и информисању.

Могу, наравно, и ветерани да буду на првој линији фронта. Ипак, далеко је од пожељног, па чак и од нормалног, да баш новинарски ветеран буде ЈЕДИНИ који ће објавити истину о страначким књижицама као улазници за нешто што је требало да буде догађај од јавног значаја

Јавни сервис који инсистира на тези да је „власништво грађана Србије” добар комад централних информативних емисија посветио је Александру Вучићу с лопатом у руци, као и Александру Вучићу пред микрофоном: ту је могло да се чује оно најважније што је премијер имао да каже о историји, Београду, па и о скептицима и критичарима који не разумеју општу добробит пројекта „Београд на води”.

После тога, у Дневнику у 23 сата, водитељ помирљивим тоном констатује како, ето, ни тај догађај „није могао да прође” без протеста. У прилогу који следи, приказана је група људи која покушава да пробије кордон, речено је ко су ти људи, али није објашњено ни колико их је отприлике било, ни шта су заправо хтели.

Ни на РТС-у, ни било где другде, нису објављене главне замерке демонстраната, као ни чињеница да је уговор о овом пројекту више него контроверзан. Уместо свега тога, констатовано је да су они који подржавају Вучићев пројекат „ипак стигли” тамо где су наумили.

Телевизија коју финансирају сви грађани и грађанке ове државе, одабрала је тако да буде телевизија само оних који у „Београду на води” не виде ништа спорно. Сви остали приказани су као „лева сметала” којима се прохтело да ни тај дан не прође глатко.

Традиционално окренута на једну политичку страну, Телевизија Пинк демонстрацијама није посветила ни секунд, а прилог о догађајима на обалама реке почео је антологијском реченицом:

„Вековни сан почео је да се испуњава…”

Све остало било је очекивано – ред Вучића, ред макета планираних здања, па ред смећа и рушевина на обалама које је нова градска власт успела да раскрчи у „рекордном времену”.

Након тога, у кратком прилогу изнето је шта је градски менаџер Горан Весић рекао о тврдњама Балше Божовића из Демократске странке. Врло је занимљиво да притом није било ни речи о томе шта је Божовић заправо рекао, што је пракса коју су многи данашњи медији наследили од Милошевићевог РТС-а, а што представља кршење елементарних правила новинарске професије.

Поетика слична оној на ТВ Пинк, била је заступљена и у вестима Телевизије Прва. Такође фокусирана на реч „век”, водитељка је на самом почетку вести репортеру с лица места поставила питање: „Како је постављен камен темељац за пројекат века?”

Овде је посебна пажња посвећена одговору премијера на питање о критикама на рачун „Београда на води”, па је он и „у микрофон” поновио оно што је претходно рекао у пригодном говору: да су се са сличним проблемима суочавали и они који су у Паризу подигли Ајфелов торањ, а то је на крају баш добро прошло.

Ни на РТС-у, ни било где другде, нису објављене главне замерке демонстраната, као ни чињеница да је уговор о овом пројекту више него контроверзан. Уместо свега тога, констатовано је да су они који подржавају Вучићев пројекат „ипак стигли” тамо где су наумили

Делимични отклон од оваквог удворичког извештавања, супротстављеног самој суштини појма „извештавање”, направила је Телевизија Б92.

Осим Вучићевог говора, овде је могао да су чује мало опширнији одговор на питање о критикама, али и образложење за велики број припадника полиције. Да, премијер је одговорио у најмању руку непристојном констатацијом („Ја ту полицију нисам видео, али добро је да су сви били безбедни”), али је овде важно да је питање макар постављено.

Исто тако, важно је да је ТВ Б92 у свом програму имала и изјаве демонстраната, нешто опширнији извештај о догађајима у Карађорђевој улици, као и да је Мухамед Албар, представник компаније „Игл хилс” која води овај пројекат, пружена прилика да у живом програму каже шта мисли о демонстрацијама и онима који демонстрирају.

И опет нисмо сазнали ништа епохално: рекао је човек да су демонстрације њихово право јер „ово је демократија”. Ипак, само постојање тог питања, као и оних пре њега, корак је од седам миља и права школа новинарства у односу на већину других прилога.

Новинарски задатак по принципу “како изрећи што више лажи на што мањем простору”: Информеров извештај о демонстрацијама
Јер, те недеље после подне и увече није примарно било то што се протести једноставно нису видели у вестима, већ то што је општи тон више личио на уводна слова неке страначке конференције него на извештаје које потписују какви-такви новинари.

Ако се већ у уводном делу помињу „вековни снови” и „пројекти века”, ако нема ни призвука сумње у величанственост и важност пројекта и премијера који га спроводи, шта уопште може да се очекује у наставку?

„Београд је, за разлику од нас, знао шта му је потребно. И растао је, тај Милошев, Михајлов и Миланов град, често и по наређењу, против воље затуцане већине, незаустављиво, непрестано и непрекидно.”

Иако није прецизан и коректан, цитат Н1 ипак погађа суштину онога што је Вучић желео да каже, а што је овдашње медије требало дубоко да уздрма. То је заправо и блага формулација за очекивану реакцију на нешто што је дубоко недемократско, што лично и директно вређа грађане и грађанке ове државе, што пропагира тиранију, аутократију и самовлашће.

Те очекиване реакције, нажалост, ипак није било.

Штампа: У славу Вучића и лекција Боже Андрејића

Непостојање реакције се електронским медијима још и може опростити због брзине и природе медија, али заиста је нејасно како су они штампани осванули без дубоке анализе онога што је премијер поручио својим поданицима.

Уместо тога, читаоци су (сасвим очекивано) засути цитатима с лица места, које су пратиле пригодне фотографије и свега пар редака извештаја о протестима. У том смислу, изузетак донекле представља „Информер” који је заинтересоване приде почастио са чак две странице одговора Горана Весића Балши Божовићу, али и са занимљивим антрфилеом у којем се каже да је на демонстрацијама грађанске иницијативе „Не давимо Београд” било „нешто мање од хиљаду демонстраната”.

Углавном глуве и полуслепе за оно што се заиста дешава у држави, телевизије с националном покривеношћу ни овај пут нису одступиле од таквог приступа животу и информисању

Не улазећи у тачност процене, овде би требало нагласити да се процена „Информера”, увек критички расположеног према било чему што има антивладин призвук, прилично разликује од процене Александра Вучића који је број присутних проценио на 350.

Телевизијска поетика донекле се пренела и у штампу, па је дневник „Ало” на насловној страни обзнанио како „Вучићев сан постаје јава”, што би с новинарског становишта могло двојако да се протумачи: као наслов којим се прилично загазило иза границе доброг укуса и пристојне штампе, или као неко добро „редакцијско зезање”.

Иако је реч о листу који се представља као озбиљан, а тренутак није баш погодан за шалу, за историју српске штампе било би много пожељније да је реч о овом другом и да је идеја била да се читаоци мало насмеју свему ономе што им се дешава.

У свему овоме, постоји ипак један пример на којем би сви могли понешто да науче, али који истовремено говори много о тренутном стању у српским медијима. Лист „Данас” објавио је репортажу Боже Андрејића у којој пише све оно што није могло да се нађе нигде осим на друштвеним мрежама: између осталог, ту је и најважнија информација, да су на обалу Саве пропуштани само власници чланских карата СНС-а. Колега Андрејић се у то уверио на старомодан начин, тј. покушавши да се лично пробије на лице места и понудивши полицајцима своју новинарску легитимацију.

Тај и многи други живописни, духовито описани, а опет језиви детаљи наше збиље, заправо су једина права слика с улица Београда у дану када се полагао камен темељац „Београда на води”.

За ову причу врло је важно нешто што у неким другим ситуацијама не би било толико битно. Колега Божа Андрејић је новинарски ветеран, човек који би на неком нормалнијем месту тог дана евентуално седео у студију и коментарисао, или проверавао друштвене мреже и писао коментар за најугледније новине или портале.

Могу, наравно, и ветерани да буду на првој линији фронта – пожељно је чак, ако им то здравље, воља и кондиција дозвољавају. Ипак, далеко је од пожељног, па чак и од нормалног, да баш новинарски ветеран буде ЈЕДИНИ који ће у правом смислу те речи „изаћи на терен”, ЈЕДИНИ који ће извештавати с места на којем није потребна акредитација, ЈЕДИНИ који ће објавити истину о страначким књижицама као улазници за нешто што је требало да буде догађај од јавног значаја, а у ствари је био партијски скуп подршке „Београду на води”.

Дотичном ветерану то је свакако на част, али је питање ко ће се, тј. да ли ће се ико од новинара досетити да мало „протегне ноге” једног дана кад данашњих ветерана више не буде.

Одговор на то питање прилично је јасан, а последице катастрофалне. Макар по ону „затуцану већину” из Вучићевог наступа.

Пише: Тамара Скрозза
Извор: Цензоловка