Поштовани,
Ових дана читам текстове у вези са ненаплативим потраживањима по основу кредита банака од становништва и привреде. Не могу чуду да се начудим. Да ли је овде реч о незнању или намери да се корисницима кредита, ко зна већ који пут, баци прашина у очи па нек се сналази ко како може? Наиме, о чему се ради:
1. Сада су сви забринути за банке. Тражи се начин да им се очисте биланси од ненаплативих кредита. “Дугалић је као највећи проблем банкарског система описао проблематичне кредите (НПЛ-ове), подсетивши да се 24 одсто дугова правних лица враћа са кашњењем у отплати већим од 90 дана.”(http://www.naslovi.net/2012-11-27/b92/sporne-kredite-platice-gradjani/4127540)”. “Генерални секретар Удружења банака Србије Верољуб Дугалић недавно је изјавио да је удео лоших зајмова (Нон перформинг лоанс – НПЛ) предузећа 28,2 одсто, што је, како је рекао, један од највећих у Европи, док тај удео код зајмова грађана износи 9,1 одсто.”
2. Између осталог, поред вансудског поравњања предлаже се “Оснивање посебне банке у коју би се изместили ненаплативи кредити … да се реши проблем лоших зајмова, који су највеће оптерећење за банкарски сектор у Србији, оценио је …генерални секретар Удружења банака Србије Верољуб Дугалић.”
(http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/355134/Dugalic-Nenaplativi-krediti-najveci-problem-banaka)
3. Па добро, да ли су у питању шале или економско незнање? Сад су сви забринути за банке и њихову судбину. Немамо ваљда толико кратко памћење па да заборавимо да је Америка почетком кризе спасавала банке. И, шта је урадила? Само је одложила проблем за касније. Као што би Штиглиц рекао: “Прилепили су балон” после првог пуцања, али после неколико година он опет пуче и пуцаће и даље. Како да не пукне када Влада САД дугује 14,3 билиона долара, што представља 99,5% БДП.
4. Ми хоћемо да решимо проблем ненаплативих потраживања банака. Како? Палијативним решењима, а не отклањањем узрока који су довели до таквог стања у банкама. Посебна банка у коју би се изместили ненаплативи кредити тренутно би “гасила пожар”, а високе каматне стопе и изузетно рестриктивна кредитно-монетарна и буџетска политика, поново ће да “пали пожар”. Немој неко да се шали и да помене како висину каматних стопа одређује тржиште у условима када су сви инструменти монетарне политике, референтна каматна стопа, обавезне резерве, девизни курс, итд, у рукама носилаца монетарних власти. Наши економски проблеми су много дубљи: “дефицитни близанци”, велика спољна задуженост, наопака, криминогена и пљачкашка приватизација, недостатак домаће и иностране акумулације и инвестиција, дугорочна стратегија привредног развоја (у Србији није обрађено 400000 хектара обрадиве земље, а незапосленост стигла до 30% – где су јавни радови, шта је са 50.0000 аутомобила у државном власништву?). Због “удварања” иностраном банкарском систему да би се спречио одлив већином шпекулативног капитала – сетимо се Бечког договора 2008. године – предузимају се палијативне мере а не мере које ће повећати производњу, ликвидност, запосленост, зараде, извоз, итд, а самим тим и наплативост кредитних обавеза привреде и становништва.
5. “Удварајући” се банкама, донедавно сте клијенте убеђивали да не туже “јадне” банке. А сада Вас клијенти, посебно становништво, много и не интересују. Не интересује Вас што склопим уговор по номиналној каматној стопи од 3,9% (молим вас нађите ми у свету у теорији и пракси банкарства “ефективну” каматну стопу) и први ануитет платим по номиналној каматној стопи од 4,9%. Само ви брините о судбини банака које не могу да остваре своје екстрапрофите, а не схватате да успоравање сервисирања кредита од стране становништва и привреде, представља “социјалну бомбу”. Шта ће породица где и муж, и жена остану без посла, што су многи доживели, а многе тек чека, а имају кредитно стамбено оптерећење, децу у школама, на студијама итд. То вас сада много не секира.
6. Када се дигне стамбени кредит, наступа кафкијанско “лудило”. Рата износи 1/3 плате, а сада плата не може да покрије 2/3 једне рате. Шта да се ради? Тужи се банка. Тужба поднета 29. априла 2013. године. Прво рочиште 6. марта 2014. године. Рачунајте колико је то месеци, ја не могу, одмах ми расте притисак, а порасле су и цене лекова за притисак. Следеће рочиште закаже се за 15. мај. Из објективних разлога, односно поплава које су тада већ почеле, судија није дошао и одложено је рочиште за 1. јул. Еееее, сада су на реду адвокати. Морају и они себе да намире. (Када ћемо ми бити намирени?) Штрајкују. Дана 3. јула завршили штрајк, али рок прошао и нико не може да каже ко ће и за када да закаже следеће рочиште, а да не причам о томе када ће суђење бити готово и пресуда правоснажна. Чекајући Годоа и правоснажна пресуда ће доћи..
5. јул 2014. г.
проф. др Ивица Стојановић
Милутина Миланковића 140/31
Нови Београд
НСПМ
sramotite se stoko nedoprcana.
Па ствар је у основи једноставна, ако направе неку тамо државну банку у коју ће да слију сва ненаплатива потраживања, банке ће нешто и да им дају (провизијицу, мито, поклончић, шта год), а та не наплатива потраживања ће опет намирити неки тамо ми порески обвезници – значи добро банкама, добро њима, а овце и тако требашишати.
Sad se stalno govori novac poreskih obveznika, a kad su se onoliki milioni dali za Miladina niko nije govorio da su to novci poreskih obveznika, dva dana se pricalo i gotovo, niti je ko odgovarao, niti vratio nase novce. Ta recenica, novci poreskih obveznika, se koristi samo kad nekom koristi u politicke svrhe.