Јахаћемо камиле, свираћемо даире

Српски медији свакодневно понижавају грађане, представљајући их као последње беднике којима ће “шеик да донесе доларе и спасе их”. Са друге стране, озбиљне руске инвестиције које су већ у фази реализације и оне које ће у наредних пет година бити реализоване, износе преко пет милијарди долара, али то није тема дневних билтена Александра Вучића, коме је, очигледно, више стало до просперитета породице шеика из Емирата, него до просперитета српске економије.

На врхунцу предизборне кампање, уочи парламентарних избора 2012. године, у српским медијима појавила се сензационална изјава председничког кандидата Томислава Николића, да ће, у случају доласка Српске напредне странке на власт, Србија бити затрпана инвестицијама вредним чак 100 милијарди долара, те да страни инвеститори само чекају на смену власти, како би почела библијска обнова овог дела Балкана. Убрзо, након преузимања свих полуга власти у држави, постало је јасно да су то биле само мегаломанске приче, иза којих не стоји ништа осим криминалних апетита још једног политичког племена, гладног пара, власти и привилегија.

Данас, пред крај тешке 2013. године у којој је без посла остало на стотине хиљада нових људи и на прагу застрашујуће, неизвесне и сигурно гладне 2014. године, српски властодршци бесрамним лажима покушавају да наново заведу већ преварену нацију. Тако је режимска дневна новина под именом “Наше новине”, у петак 13. децембра, преко целе стране донела наслов: “Шеик донео милионе долара и спасао Србију”.

Овако нешто примитивно и покварено, могло је бити смишљено само у кабинетима Александра Вучића и његових “медијских службеника” којима је оваква безочна лаж била важнија од неких других вести. Наиме, истог дана док је Вучићева опсенарска машинерија још једном бацала прашину у очи целој нацији, министар енергетике Руске федерације, Александар Новак, обилазио је Рафинерију нафте у Панчеву, чије реконструкција и модернизације је почела ових дана.

Невероватно је да та вест није била ударна на свим насловним странама и у свим телевизијским информативним емисијама! Али, не! Вучићу и његовим “уредницима” важније су спрдње са шеицима из Емирата! Важније чак и од изјаве коју је дао руски министар Александар Новак, да је Србија кључни руски стратешки партнер на Балкану и да ће инвестиције Русије у Србији у наредне три године бити три милијарде евра, а за пет година ће достићи пет милијарди евра!

Вучићу и његовим пропгандистима не пада на памет да помену како је, истовремено, руски амбасадор у Босни и Херцеговини Александар Боцан-Харченко договорио са председницом владе Републике Српске Жељком Цвијановић још инвестиција и даље унапређење енергетске сарадње (због чега је Република Српска спашена од економске беде која је захватила онај други ентитет БиХ)? 

Министар енергетике Русије био је у Панчеву, али то за српске властодршце није вест, као што није вест да ће планиране руске инвестиције у Србији омогућити развој рударства, геологије, пољопривреде, трговине, туризма, а сходно томе и образовања науке и културе? Да ли је на некој насловној режимских дневних билтена речено да ће Русија, само у реконструкцију и модернизацију рафинерија у Новом Саду и Панчеву инвестирати директно 1,5 милијарду? Да је, узгред, Русија понудила улагање у низ нових пројеката из области саобраћаја, као и хитну реализацију оних који тичу кредита које је Србија раније договорила са Русијом (али због отворених диверзија унутар владе, ниједан пројекат није понуђен како би средства била одмах повучена). Истина је, Србија је 2013. године потписала Декларацију о стратешком партнерству са Русијом али није тачно да смо, како рече министар Милан Бачевић, “једна од ретких земаља која је то успела”. Напротив, Србија нема ни издалека толико стратешких споразума са Русијом колико има моћна Немачка, а стратешке споразуме са Русијом, осим земаља бивше совјетске државе, данас имају и друге земље Европске уније, као што су Бугарска, Словенија…

На сву срећу, руска влада и руски министри одлично знају да народ у Србији мисли једно а њене несрећне и од запада корумпиране власти мисле и раде нешто сасвим друго. Због тога је од епохалног значаја доследна идеја стратега у Москви, да извуку Србију и српски народ из блата подаништва. То је половином децембра 2013. године и била поента састанка српско-руског међувладиног комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу, где је још једном подвучено: “…Данас смо констатовали да ће укупан обим инвестиција који ће у наредне три године бити уложене у економију Србије износити више од пет милијарди долара!”. Да се Руси не шале као Вучићеви шеици, јасно је и на основу чињенице да је компанија „Гаспром” већ одавно реализовала све своје обавезе које је потписала приликом куповине Нафтне индустрије Србије (НИС).

Вучићеви дневни билтени “не знају” да је Русија већ планирала огромна средства за реализацију уговора о модернизацији железничких пруга у Србији, као и пројекат заједничке компаније „Русатом” са институтом „Винча” у изградњи фабрике за производњу радиофармаколошких препарата. Овај детаљ, српске власти крију као змија ноге, јер је некоме пало на памет и “Винчу” да угаси. Ту су још и заједнички пројекти за реконструкцију термо и хидроелектрана, пројекти у пољопривреди, а биће ускоро и реализован и Меморандум о заједничкој српско-руској компанији у Русији за прераду воћа и поврћа и других пољопривредних производа.

Упркос свему овоме, Вучићу и њему блиским истомишљеницима из умируће Демократске странке, милији су арапски шеици и њихова прича о петро-доларима који, само што нису пали са небеса на Србију! Годину и по дана нижу се најневероватнији наслови у режимској штампи:

“…Шеици из Емирата купују ракете од СДПР за 200 милиона евра!”, “…Први потпредседник владе Александар Вучић изјавио је да је са шеиком Мухамедом бин Заједом договорио инвестицију вредну 3, 1 милијарду долара за пројекат ‘Београд на води’…”, “…Александар Вучић изјавио: ми сада можемо да повучемо око 38 милиона евра за наводњавање, али немамо пројекте, нико се тиме не бави, сви чекају да им нешто падне с неба и купе фрижидере!”, “…Шеик Мохамед бин Зајед ал Нахјан обавестио да је обезбедио 200 милиона долара инвестиција за пољопривреду, али да је проблем што нема конкретних пројеката на које би тај новац био потрошен…”.

Коначно, кап је прелила чашу, скандалозном насловом објављеним у петак тринаестог, на Јудин дан, у “Нашим новинама” (њиховим, уствари) да је “шеик донео милионе евра да спаси Србију”. Ако тих пара икада буде оне су већ намењене за наводњавање великих ланаца земље у околини Бачке Паланке, где је компанија из Емирата планирала да узгаја пољопривредне културе искључиво за своје потребе. Мада, ни то није сигурно, јер, како је са ових страница из пера више стручних аутора речено: у шеријатском праву, уговор са неверником не обавезује! Што ће рећи: може бити, али не мора да значи.

Никола Влаховић

Таблоид