Када је кнез Теодосије Марићевић на Сретење 1804. године сазвао виђеније Србе у јаругу скривену од турског ока на имању код Орашца, на скуп је похитало оно мало преосталих кнезова које јаничари нису смакли у сечи. Међу њима је био и Јанко Катић, десна рука вожда Карађорђа. Од родног села Рогаче код Сопота до Орашца, где је тог дана подигнут Први српски устанак, делило га је око два сата хода.
У спомен на овог великог јунака који је у борби за ослобођење Србије погинуо 1806. општина Сопот данас заједно са СУБНОР-ом Београда, удружењем које гаји традиције свих ослободилачких ратова, организује свечаност. Манифестација је код Катићевог споменика.
– Јанко Катић је, у кругу људи који су организовали Први српски устанак, био најближи Вождов сарадник, али се о њему мало зна. Зато и желимо да се више сазна о људима који су учествовали у ослобађању Србије. Најзначајнији војвода из нашег краја је Јанко Катић, учесник Првог српског устанка, али није и једини. У овој борби за ослобођење од турског ропства остало је запамћено још троје Катића из Рогаче – прича Живорад – Жика Милосављевић, председник општине Сопот.
Са Карађорђем и Васом Чарапићем, Јанко је био иницијатор устанка. Постоје записи да је био најближи Вожду и да без разговора са њим Карађорђе није ни започињао ни завршавао дан.
Заједно су учествовали у борбама на Руднику, Баточини, Јагодини, Топчидеру, у опсади Београда, освајању Пожаревца, Смедерева…
Од осталих војвода издвајао се разборитошћу и тежњом за правичном и паметном управом. Био је и један од малобројних писмених устаника, добар говорник и вешт преговарач. Перфектно је говорио турски. Омиљен и поштован у српском народу, али и међу виђенијим личностима турске, руске и аустријске управе.
Мештани Рогаче су му, уз помоћ председника Жике, 2004. године подигли достојан споменик, дело вајара Миланка Мандића, у центру Рогаче, на неколико корака од најстарије зграде.
Окружен боровима, Катић надгледа срце Рогаче, места које је у сваком од претходних ратова изнедрило јунаке. На тридесетак метара од овог споменика је обележје подигнуто погинулима у Другом светском рату, док на благом узвишењу изнад центра у Цркви Свете Тројице почивају кости 600 ратника првопозиваца палих на Космају 1914.
– Сведочење о Јанку Катићу засновано је на књизи коју је урадио Миливоје Катић, по документима нађеним у архивима. За сада нема поузданих података на основу којих се може утврдити порекло ове породице. Народ има неколико верзија. Према једном предању, Катићи су се доселили са Старог Влаха, из југозападне Србије, док им је првобитна постојбина била Црна Гора. Према другој верзији, пореклом су из Херцеговине, а по трећој – са Косова. Зна се да се Јанков отац Јован у Рогачу доселио половином 18. века. Већина историчара сматра да је он имао три сина, Марка, Јанка и Стевана, али има и оних који тврде да је имао и четвртог Николу – прича Живка – Цица Маричић, чланица Општинског већа Сопота задужена за културу и образовање, о животу, пореклу, начину ратовања, љубавима и погибији Јанка Катића. Она је и професорка српског језика и књижевности родом из Рогаче.
Једни сматрају да је Никола Јанку брат по мајци, а други да је био Јанков сестрић доведен у Катиће или чак и „уљез” у овој фамилији. У сваком случају, у Рогачи су у то време живела два човека по имену Никола Катић. О томе сведоче два гроба, један је у порти рогачке цркве. Тај Никола био је војвода, кнез и судија. Други Никола сахрањен је на рогачком гробљу.
– Јанко је имао и три сестре. Једна од њих, Перуника, била је лепотица. Њу су уграбили Турци и одвели у Београд за Омер-агу. Она је успела да наговори агу да јој доведе омиљеног брата. Тако је Јанко као дечак стигао у Београд у сестрину кућу. Израстао је у наочитог младића и ту је научио турски и савладао војничке вештине – прича Маричићева.
Управо на овом месту јављају се и прве приче о Јанку и његовој љубави. О том делу његовог живота постоје две верзије.
– Према једној причи, Јанко се заљубио у Омер-агину лепу сестричину Емиру. Подржавала их је Перуника, али не и Омер-ага. Једном их је ухватио заједно и исукао сабљу да посече Јанка, али су му се испречиле Емира и Перуника. За то време Јанко је успео да побегне у шуму, па у Рогачу, а затим да се прикључи хајдуцима. Емира и он су се растали, али се нису заборавили. Остали су у вези помоћу поверљивих гласника. Емира је, кажу, чак и кренула у потрагу за њим. Нажалост, уместо Јанка код Шапца је наишла на његову посмртну поворку. Прича се чак и да се убила из Јанковог пиштоља – објашњава Маричићева.
Према другој верзији, Јанкова љубав звала се Хани и била је верена за сестрића Алије Гушанца, стварног господара Београда. Њихову љубав спречио је Ахмет-бег, Ханин зет.
Јанко је, кажу, предвидео своју смрт. Уочи борбе код Шапца у јагњећој плећки видео је да се спрема зло. Његово предсказање се остварило. Настрадао је у селу Крнић код Шапца. Убио га је Турчин приликом предаје. Не зна се колико је имао година јер нема проверених податка када је рођен. Сматра се да је имао нешто више од тридесетак када је страдао. Његови земни остаци пребачени су из Сибнице 1934. године у Рогачу. Налазе се у спомен-костурници у Цркви Свете Тројице, која са брда као бела вила надгледа Рогачу.
По предању, Катићи који сада живе у Рогачи наследници су Јанкови, али по неким историјским изворима постоји само један његов живи потомак. Реч је о жени која му је род по стрицу.
Аутор: Бранка Васиљевић, Политика.рс
Фото Б. Васиљевић