Пуних 18 година димничари Јанко Тесла и Борко Борош у тандему се брину о нашим оџацима. У Београду има 140.000 оџака, Борко и Јанко су их видели све. Чисте их већ две деценије
ОНО што су Старски и Хач у свету детектива, Пикси и Дејо у фудбалу, то су Јанко и Борко међу оџачарима. Први се презива Тесла други Борош. Први се запослио у “Димничарима” 1995. и други се запослио у “Димничарима” 1995. године. Пријатељи су појели кило соли, Јанко и Борко појели су тону чађи.
Они имају ознаку Д1. То значи да су прва лига, људи од највишег поверења у Комуналном предузећу у Београду. Зарађују 40.000 динара месечно. Млађи од њих зарађују 20.000. Тек да се зна ко је главни. Свуда иду заједно. Увек у тамноплавим комбинезонима. Носе штрасер жицу. Окаче је на раме и правац кров. Нису песници, али о панорами Београда могли би ноћима да беседе.
– У Београду има 140.000 оџака. Борко и ја смо их видели све – каже Тесла.
– Сваке године сезона грејања траје 100 дана. Сваког дана пет пута се пењемо на кров. Тако већ 18 година, мој пријатељу.
Деца на улици им стално певају “Оџачаре, оџачаре, црни царе”. Људи воле да их виде. Ухвате се за дугме да отерају лоше силе и замисле жељу. Има и оних који воле да их додирну, протрљају длан о њихову косу, четку, или радно одело. Једном им је један тип дао педесет евра, рекао им је: “Момци, данас ми треба много среће”.
– Мени је полицајац дао пет евра – присетио се Борко.
Тек су се вратили са крова зграде у Делиградској 26. Гарави мајстори отпушили су оџак лакше него што су мислили и сада су задовољно испијали јутарњу кафу у приземљу ове зграде.
– Људи не разумеју да оџак мора да се чисти превентивно. Када се запуши онда је то много већи проблем. Пре неког времена отишли смо на позив, и домаћин нас дочекује речима: “Знате ли ви какав је то димњак био! Као сат је радио пуних 30 година. Где баш да се сада поквари” – смеје се Јанко Тесла.
Комунално предузеће у којем овај двојац ради, са 70 оџачара је најмасовније у Европи. Али, када ова генерација оде (Јанко за две године иде у пензију) питање је ко ће је наследити. Новајлије долазе и врло брзо одлазе, тако је већ годинама.
– Није лако бити оџачар. Из оџака у Младеновцу смо једном приликом изнели седам колица грана. Чавке правиле гнездо али је стално пропадало доле кроз оџак док га на крају нису напуниле до врха. Било је то добро гнездо. Чврсто. Зато смо се поштено намучили док га нисмо склонили. Леђа отпала – каже овај двојац.
– И брале, стално смо на висини. Ризикујемо.
Сваки градски кров као да крије неку тајну, неку посебност. Штета је само што изненађења на која наилазе ови оџачари никада нису пријатна. Не би њих двојица могли да изброје колико су пута наилазили на цркнуте мачке, чавке, голубове…
– То су гадни призори. Смрди као сам ђаво – Борково лице се трансформисало у једну велику гримасу. – Постоје неке ствари на које се човек никада не може навићи.
Његов пријатељ је изгледа осетио потребу да га оправда.
– Мој Борко много воли животиње – рекао је Јанко и причу усмерио ка лепшим тренуцима. – Сећам се да смо у једном оџаку пронашли златни сат. Комшије су играле шах, а један од њих је скинуо сат и ставио га на сто. На тренутак су устали, и када су се вратили није га било. Посвађали су се на мртво име. Овај чији је био сат, оптужио је овог другог да је лопов. Годинама нису разговарали, све док ми нисмо открили да је птица украла сат и ставила га у оџак. Нама у част испекли су јагње.
– Сећам се, то је била баш добра фора – насмејао се Борко.
Убрзо после тога њих су двојица, уиграни као Паја и Јаре, сели у црвени „голф“ и запутили се до једног крова на ободу града.
Новости