У понедељак, 22.априла 2019.године, Друштво историчара Ужица и Коло српских сестара Ужица обележило је Дан сећања на жртве геноцида у Јасеновцу трибином одржаном у Свечаној сали Градске куће. Трибина је симболично, одржана на исти дан, када су 22. априла 1945. године последњи логораши Јасеновца, својим изнуреним телима пробили бодљикаву жицу и извршили пробој из логора. Нажалост, од њих око 1.200 том приликом преживело је само 90.
***
ТРИБИНА
„ЈАСЕНОВАЦ-ЛОГОР СМРТИ – И ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛОЧИН“
Јасеновац је један од најстрашнијих логора смрти на подручју НДХ у току Другог светског рата. Од августа 1941. до 22. априла 1945. године био је страшно судилиште за Србе, Јевреје и Роме. Покушај четника да га ослободе био је неуспешан, а партизани то нису ни покушавали. Штавише, заобилажењем ослобађања Јасеновца хрватски комунисти, како је то нагласио на трибини проф. Живановић, су пружили подршку Хрватима да поубијају логораше и уништавају доказе монструзности усташког покоља, на огромном подручју које се простирало на обе стране Саве.
„Тема је тешка и болна. И баш зато обавезујућа и не сме да буде избрисана из колективног памћења. Поготову што су Срби народ који брзо заборавља, што су приметили и наши непријатељи.
Будући да смо у Страсној недељи када се сећамо Христовог страдања, овом трибином нећемо нарушити смиреност и достојанство које нам је потребно. Циљ вечерашње трибине није пуко јадиковање, самосажаљевање, нити оптуживање починиоца недела, већ да се са научног и духовног аспекта, аргументованим доказима разјасне узроци ових страхота, утврди истина и извуче поука за будућност.
Јер, само истина може донети прави, потпуни мир“ – рекла је Снежана Недељковић, председник Друштва историчара Ужица и чланица Кола српских сестара Ужица.
„Вечерашња трибина је посебна, и за нас историчаре – историјска, јер нам је гост, професор лондонског Универзитета др Србољуб Живановић. Рођен 1933. у Сарајеву, одакле је 1941. пред усташким ножем пребегао у Србију. Најкомпетентнија личност да говори о овој теми, јер је као антрополог и палеопатолог, више од пола века провео у истраживању и расветљавању истине о геноциду у Јасеновцу. Са ужасима геноцида упознао се 1964., када је на челу југословенске Комисије судских антроплога вршио прво истраживање, због чега ће од комунистичког режима 1968. године бити приморан да емигрира у Велику Британију. 1982. издаје уџбеник у којем објављује властити метод за узимање узорака са скелета, који је прихваћен у целом свету. Данас је, академик Србољуб Живановић председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу и председник Фонда за истраживање геноцида, који неуморно говори у име оних чија је ћутња вечна.
Директор је Европског института за изучавање историје древних Словена, утемељивач српске антрополошке школе и аутор прве књиге о теолошкој антропологији, а као стручњак позиван је и истраживао је где се налазе гробови српских владара и светитеља. Аутор је многобројних књига из области којима се научно бавио.“
Питања на која је одговорио професор на трибини:
- да ли је геноцид над Србима почео са Јасеновцем?
- истину о јасеновачким жртвама на основу доказа комисије из 1964. и резулата рада Међународне комисије за истину о Јасеновцу
- о улози и одговорност Римокатоличке цркве
- о дијалогу СПЦ на тему помирења (у ком случају је то могуће?)
- о потреби да се негује култура сећања- Меморијални центар
- шта добијамо ћутањем?
- где су у свему овом представници САНУ и СПЦ?
- шта нам је чинити?
Уводну реч трибини дао је уважени православни публициста Ранко Гојковић. Учесник је три последње Међународне конференције о Јасеновцу, а са професором Живановићем је 2010. учествовао на 1.Међународној конференцији о Јасеновцу у Русији. Херцеговац је, родом из Гацког. После студија Рударско-геолошког факултета у Београду, стекао је диплому „Државног института руског језика А.С.Пушкина“ из Москве. Као преводилац и тумач руског језика превео је више од 40 књига са руског на српски језик, аутор је књига „Знаменити Срби у руској историји“ и „Знаменити Руси у српској историји“. Као добар познавалац српско-руских односа учесник је многобројних конференција, округлих столова и књижевних сусрета у Русији, Србији и Републици Српској. Стални је аутор православно-информативне агенције „Руска Народна Линија“ из Санкт Петербурга, члан је Президијума Свесрпског Словенског покрета и председник одељења монархистичке организације ,,Руско сабрање“, главни је уредник портала „Саборник српско–руски“.
Ранко Гојковић је говорио о страдању (покољу) Срба у Херцеговини, о духовној димензији српског страдања, о томе колико је руска јавност упућена и заитересована за ову тему.
Вече је почело песмом „ЈАСЕНОВАЦ – И ћутање је смрт“ коју је написала и говорила Биљана Диковић, књижевник и новинар.
Захваљујући гостима предавачима који су овој теми приступили академски, са становишта науке и аргумената истине, трибина је испунила очекивања присутних и организатора. Професор др Србољуб Живановић, сведок истине, коју је почео да истражује давне 1964. као члан прве експертске групе одређене да испита злочине у Јасеновцу, говорио је о својим сазнањима која потврђују да је Јасеновац један од најстрашнијих логора смрти за Србе, Јевреје и Роме у Другом светском рату. У свом излагању изнeo је и доста сећања која су му преносили његови најближи сродници, сведоци репресија над жртвама, као и лична сећања која га прате од раног детињства. Веома смирен и разборитог памћења професор је својим излагањем пленио пажњу присутних, нарочито деце (које је било у великом броју – и основаца и средњошколаца), a која су нетремице упијала информације, допуњујући знање стечено у школи. Господин Ранко Гојковић је, износећи чињенице о страдању његове фамилије у Херцеговини и образлажући како се препознају мошти оних који су се спасили и оних који су се посветили, приближио величину страдалничког подвига српског народа. Трибина је отворила нова питања о којима се може посебно разговарати и због којих се указује потреба за неким новим сусретом.
Предавање српског антрополога проф. др Србољуба Живановића, учесника истраживања масовних гробница логора Јасеновац (спроведеног 1964) и председника Међународне комисија за утврђивање истине о Јасеновцу и Фонда за истраживање геноцида. Предавање је одржано у организацији Друштва историчара Ужица и Кола српских сестара Ужица 22.4.2019. године у Свечаној сали Градске куће у Ужицу.
***
Биљана Диковић
ЈАСЕНОВАЦ – И ћутање је смрт
Морамо да памтимо. Тако ћемо преживети.
Да говоримо. И ћутање је смрт.
Спава мили мој род
у сну се свечано радује добру
и моли Бога да се не понови,
док се на јави, у пауковој мрежи сна
штампа нова књига таме.
Поглед нам прикован
за шарене решетке модерних логора
и безбожног времена будућег.
Спавају и вечним сном деца наша,
у Јасеновцу, анђели у паклу НДХ.
Док спава мили мој род
у сенци крошње постања
пород нам од нас самих
и свега његовог отимају.
Живот нам краду незнанци.
Морамо да памтимо. Тако ћемо преживети.
Да говоримо. И ћутање је смрт.
Ум је злочином знаним распамећен,
залеђен…
децу су клали, на бајонете набијали,
у казанима кували,
били су гладни до смрти
били су жедни до умирања
било је хладно до смрзавања
содом и отровом дисали су до последњег даха.
Живе су бацали у јаме, пећине, бунаре
секли, вадили џигерицу
и мајкама давали да једу…
У Глини 25-оро везали у круг жицом и запалили.
А Миле је своје шестомесечно чедо
на згаришту куће, под црепом печено нашао.
Ум је злочином знаним распамећен,
залеђен…
У Дивоселу, на ражњу двоје су деце испекли
и терали Србе да их једу.
У Ливну, на излог месаре
располућено Србче окачили…
Морамо да памтимо. Тако ћемо преживети.
Не смемо да заборавимо.
Тако ћемо их још једном убити.
Плету се ћилими небески
од косе и заустављеног дечијег смеха,
јече планине костију
у ехо јецаји мајки пише
разлежу се Јасеновцем, Сланом, Метајном,
Градином, дуж обе обале Саве…
И опет – 800 хиљада, милион, 700 хиљада,
милион 200 хиљада, погађају се…
Србин си – у Јасеновцу крив си.
А данас – пресудом злочинца треба да заборавиш.
Незнане нам капије
над незараслим ранама отварају…
Они нам добро не желе,
пробуди се роде мили,
ћутање је горе од заборава
у тишини нестаћеш
и кажи – нећу, не могу, не дам,
и кажи – ја сам Србин, ПАМТИМ.
Бројанице и молитве
наших небеских србаља звоне,
хлеб наш насушни у грлу нам застаје…
Само Бог зна колико недосањаних снова,
научника, учитеља, уметника, најбољих мајстора…
ненаписаних песама…
У потоцима суза умивају се анђели…
Заборав је поновно умирање.
И ћутање је смрт.
Биљана Диковић
—–
15.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
