Код нас још увек не постоји свест о круцијалној важности те теме, која је за Србе и Србију битна исто колико и питање страдања Јевреја за Израел.
У једном од скоријих извештаја америчког Стејт департмента, а на тему људских права у Хрватској, успут се помиње логор смрти у Јасеновцу као место на ком су изгинуле „хиљаде Срба, Јевреја и Рома“. Чиме се стоструко и хиљадустоструко умањују српске (и све остале ) жртве
Тиме се једно од најјезивијих места у модерној историји изједначава са безброј других стратишта на бескрајној фасцикли људског страдања у Другом светском рату. Тако се само још за један корак напредује у потпуном брисању броја побијених жртава (и сећања на њих) – наравно искључиво када је реч о српском делу велике људске несреће у последњем светском рату. Тиме је само припремљен терен за следећу фазу ове ужасне пропагандне операције, овог пута на тлу Европе. Овако се једино и може објаснити срамни „инцидент“ који се догодио на шпанској националној телевизији 17. септембра прошле године, у емисији „Информе семинал“ („Недељни извештај“) на РТВЕ.
Наиме, тада су уредници и аутори поменуте емисије (понављам, реч је о државној шпанској телевизији, каналу који потенцијално гледа око 450 милиона људи на свим континентима), набрајајући све жртве Јасеновца „заборавили“ да помену – и Србе! Говорећи о послератној судбини “ касапина из Јасеновца „Макса Лубурића (који се у Шпанији крио под именом Винсенте Перес), ауторка емисије Анхела Родисио – иначе бивша дописница из Југославије, позната као „стручњак за балканска питања“- ниједном није поменула Србе, народ који је великим делом истребљен у четири срамне године постојања тог логора (прављеног превасходно за Србе, због решења „српског питања“ у тадашњој Хрватској). Иако више него упућена у право стање ствари, Анхела ту детаљно набраја све жртве Јасеновца, „заборављајући“ да помене наше тамо побијене, поклане, секирама и маљевима касапљена сународнике.
Она говори о усташким злочинима извршеним „над партизанима, опозиционарима, Јеврејима и Циганима“ – не спомињући ниједном речју каквог макар и случајно убијеног Србина! Невероватно, али (нажалост) истинито!
Ако знамо да се у америчким извештајима одмах након Другог светског рата говори о преко 600.000 убијених Срба у усташким конц-логорима (због чега председник Рузвелт јавно тражи да се над Хрватима уведе протекторат, јер „не заслужују да живе као слободан народ“); ако знамо да је нико други до „Светски центар за истраживање холокауста“ Јад Вашем забележио више од пола милиона у Јасеновцу побијених Срба; ако знамо да се умањење жртава нацистичких и фашистичких логора у читавом цивилизованом свету третира као најозбиљније кривично дело; ако знамо како је данашњи свет посебно осетљив на примере ратом уоквирених геноцида; ако знамо да је апсолутно немогуће да ма чији дописници из Југославије не знају огромно страдање Срба у Јасеновцу … – Како онда објаснити овакав „пропуст“ шпанске државне телевизије и њене (у стручној јавности познате и поштоване) ауторке? Како то разумети?
Никако, осим једва прикривеном мржњом, уобичајеним презиром и јасном намером!
Након приказивања спорне емисије реаговао је, истински згрожен, део наше јавности (пре свих наши људи у Шпанији), уз несебичну и драгоцену подршку Центра „Симон Визентал“ из Јерусалима. И, мање-више, нико други осим њих. Нажалост, ту се није адекватно и спремно укључила и наша држава (осим српске амбасаде у Мадриду и одређених реакција Министарства спољних послова), иако је ту реч о можда и најважнијем питању целокупне српске судбине. Главном проблему, најважнијем задатку и симболичном кључу за решавање нашег будућег историјског (и сваковрсног другог јавног) статуса. То се догодило не зато што је наша држава незаинтересована и неосетљива за овакве „инциденте“ (са застрашујућим најавама онога што нас тек чека), већ зато што није одговарајуће припремљена за њих. Зато што још увек не постоји свест о круцијалној важности те теме, која је за Србе и Србију битна исто колико и питање страдања Јевреја у нацистичким конц-логорима за послератну израелску државу. Зато што не постоје већ формиране озбиљне и моћне државне институције које би се овом осетљивом и комплексном проблематиком – на разним нивоима и са одговарајућом логистиком – бавиле као најважнијим обликом наше борбе за опстанак у међународној, глобалној заједници. Ауторка емисије је, након бројних протеста припадника наше заједнице у њеној земљи, једва некако процедила опскурно и цинично „извињење“ како је, ето, како рече „због сажетости емисије пропустила да међу жртвама јасеновачког логора смрти помене и Србе“! То само речито показује колико ствари лоше стоје по нас (и по истину, која као да више никога стварно и не занима).Показује колико у спољном свету и одраслом животу српске државе нема ничег налик „правди“ – уколико је не изборимо, не заслужимо и не освојимо – сами, својим трудом, памећу и вештином.
Пошто то ипак није задовољило српске демонстранте, потписнике протестне петиције („са преко 600 потписа“, како је тада писано), РТВЕ је петог новембра у осам сати увече ипак упутила млако и невољно извињење „српском народу“, али се и тада није јасно и децидирано оградила од поступка своје ауторке, нити је осудила њен поступак.
Уредништво „Недељног извештаја“ шпанске државне телевизије је тог 5. новембра изрекло овакву исправку: „Разумемо да Србима уопштено помињање партизана, опозиционара, Јевреја и Цигана може деловати недовољно …“
Било би комично, да није трагично! …
А ја ово све пишем у искреној нади да ће то прочитати неко довољно моћан да нешто (а требало би све) измени по овом (понављам: круцијалном) питању наше судбине и могућег преживљавања у бездушној џунгли наше умањене и све равнодушнији планете.
И да потврдим да овакве ствари нису и не могу бити застареле – ни после три месеца, ни после милион година од тренутка када су се десиле.
Аутор: Драгослав Бокан
Извор: СТандард
