Предстојећи геополитички потрес биће везан за Косово и од тога ни Србији ни Црној Гори, а вероватно ни Републици Српској, више нема мрдања
Фото: Бета
Србија, али и Црна Гора ушле су у потпуну политичку неизвесност, и мада њихови лидери Александар Вучић и Мило Ђукановић, можда нису једнако уздрмани, са власти ће изгледа отићи један за другим. Другачије је немогуће замислити нови геополитички пакет за Балкан, под условом да, како то најављују пре свих Британци и Американци, пакета заиста и буде.
Погледајмо слику овлаш – у освит редовних парламентарних избора у Србији и Црној Гори 2020.године у обе државе избиле су вишемесечне антивладине демонстрације. Мандат владе у Подгорици обележен је суђењем за покушај државног удара, на изборни дан, који је требало да изведу Срби уз помоћ Руса, радника руске војне службе. Ђукановић је у међувремену, још једном изабран за председника. У Србији је пак прича која је обележила Вучићев мандат од 2014. – – преговори са Приштином – закочена од убиства Оливера Ивановића у јануару 2018. Од кад нема успешних преговора о Косову, Вучићев легитимитет клизи низбрдо, иако је и он као и Ђукановић, тријумфално освојио председнички мандат.
Српске и црногорске демонстрације имају упадљиве сличности. У Црној Гори их води “Одупри се” покрет чије је препознатљиво лице Џемал Перовић. Активисти тог покрета су ти који шаљу захтеве опозиционим странкама – донекле слично као и у Србији са “нестраначким организаторима покрета Један од пет милиона”. У Црној Гори је јасна повезаност са ратом унутар најужег круга Ђукановићевих сарадника, у Србији није. Протести у ЦГ означени су као “Одупри се – 97.000”, а 97.000 није као у Србији позивање на број окупљених демонстраната (1од5милиона), него износ у еврима који је Душко Кнежевић уплатио човеку из Ђукановићеве партије. Објавом тог снимка и бекством Кнежевића, власника Алтас групе, у Лондон, подстакнут је бунт, који је, сразмерно броју становника и до 12 пута масовнији него просечно посећене демонстрације против Вучића у Београду. Демонстрације прати напетост шта ће Кнежевић следеће да објави, а странке опозиције су резервисане.
Протести у Подгорици (Фото: Снимак екрана/Подгорица)
У Србији таквог очекивања “метаподатака” о махинацијама врха власти нема, и ствари се одвијају у другачијем правцу. У ЦГ активисти нуде странкама Споразум за мирну транзициону владу, у Србији је Савез за Србију Драгана Ђиласа понудио грађанским активистима Споразум са народом. Активисти у Црној Гори употребљавају прихатљивије термине попут техничка влада, док опозиционе странке у Србији и даље не могу да се одлепе од “прелазних влада” и сличних речи из времена Петог октобра. У обе државе на протестима наступају глумци и јавне личности. У ЦГ опозиционе странке имају резерве у погледу тога да се придруже и ставе на чело демонстраната, у Србији су прошле седмице лидери Савеза драматично преузели вођство демонстрација.
Врхунац тог преузимања био је упад Бошка Обрадовића у зграду РТС-а. Према закључку извештача са лица места, други у Савезу, нису знали шта ће лидер Двери да уради. Накнадно су – Драган Ђилас, Мариника Тепић, Борко Стефановић и остали – дојурили да не би испало да су оставили вођу десног крила протеста, ван контроле. Али, Обрадовић је успео да изазове нервозу врха напредњака – нарушена је слика стабилне Вучићеве власти. Полиција је ухапсила поједине демонстранте, а Вучић је начинио грешку – ушао је у директну политичку комуникацију са демонстрантима. И ушао је у то изнуђено. Сутрадан је имао опкољавање зграде Председништва. Када је Вучић својевремено предводио демонстранте СНС у опкољавање тог здања док је у њему био Борис Тадић, тражећи ванредне изборе, било је вече и до поноћи се све мирно разишло, да се више не понови. Ово је било у сред дана и отворено је показало велику рањивост власти. Демонстранти су били малобројни, али енергични и решени да ту остану, а свака примена силе, била би сипање бензина на пламен који јесте мали, али гори. И тај пламен је посебно распирила вест о хапшењу гимназијалца – демонстранти су се склонили од Председништва да би се поставили испред полицијске станице.
Фото: Бета
Сутрадан, када су ђаци изашли на улице – то је могао бити и дан када почиње крај Вучићеве власти. Уместо тога и власт и опозиција су се понели као две средњовековне војске на бојишту – јурнули су једни на друге и потом устукнули назад. У Савезу су послали Бошка на најудаљенију тачку – у Нову Варош да тамо говори на протесту. У СЗС кризно су заседали сатима и мењали план за окупљања (те хоће на Калемегдан, те неће) од пре до поподне, да би на крају било речено да настављају у истом ритму демонстрирања једном седмично.
Одсуство намере да се искористи тренутак када су Вучићеви први пут узмакли и почели да хапсе противнике значи више ствари. Прва, Вучићева власт није несмењива, али тај тренутак још није дошао. Друго, бројност демонстраната неће бити преовлађујућа колико њихова енергичност и слике које буду слате у јавност. Одатле толики притисак на медије и друштвене мреже који би “преносили” такав догађај. Треће, игра захтева и нових рокова за захтеве биће настављена. То су садашње најаве великог митинга 13. априла у Београду. Код присталица опозиције подижу се очекивања у вези тог скупа, а могуће је да ће на њему бити дат само нови рок Вучићу да распише изборе на свим нивоима. И да се то објасни жељом да се све мирно и грађански разреши. И четврто, главно политичко језгро Савеза за Србију који чине Драган Ђилас и Борко Стефановић и даље зазире од две ствари. Прва је осуда утицајне грађанске јавности, а други је изостанак спољне подршке али из правца Европске уније.
Утицајна јавност и даље дубоко жали зато што је десничар и дверјанин предводник борбе против напредњака, понављајући бесмислено да то треба да буду грађански активисти. То је и несклад са традицијом антивладиних протеста у Србији у којима су 90-тих година учествовали десничари, али под једним условом – да су као Вук Драшковић прозападни.
Али утицајна јавност не жели да примети да су се грађански активисти повукли много пре налета Бошкових дверјана и одбили да направе јако политичко крило при Савезу за Србију. Ако за идеал грађанских активиста узмемо Не давимо Београд, Радомира Лазовића и Ксенију Радовановић, они нису хтели да, на локалним изборима 2018. у Београду наступе на Ђиласовој листи. Један од најугледнијих људи на њховој самосталној листи, архитекта Драгољуб Бакић, им је то јавно предлагао. Међутим, НДБ-у је било драже да се самостално суноврате испод цензуса. Слично су се повлачили и из садашњег протеста, настојећи и у његовом јеку, да пропагирају трећи пут са малим локалним листама. Њиховим повлачењем Обрадовићу се раширио простор чак иако је Јелена Анасоновић, као грађански активиста из протеста 2017, била с њим када је грунуо кроз врата РТС-а.
А када је реч о спољнополитичкој подршци, искуснији у политици указују, да она није стална и подразумевајућа, такође се добија и осваја, али и губи. Најзад, најконтроверзније од свега, јесте то што се у дипломатским круговима процењује да демонстрације у Србији, али и у ЦГ имају тиху подршку Русије. Тиху и безбојну будући да се Москва званично чврсто држи суверенистичке доктрине и противи “пролећним”, “плишаним” и “обојеним” револуцијама, у којима се власт мења уз помоћ демонстрациија. Уколико је то заиста тако, онда с озбиром на, како би рекао Ивица Дачић – речито ћутање западних амбасада, онда то није само тиха подршка Москве. Ту мора бити најмање још једна сила, може се нагађати да ли Немачка или Британија, свакој би се могао приписати интерес, мада из опречног становишта. То нам говори да ће предстојећи геополитички потрес бити везан за Косово и од тога ни Србији ни ЦГ, а вероватно ни Републици Српској, више нема мрдања.
Стање ствари
