Београд – Министри привреде, пољопривреде и саобраћаја, али и директори Дирекције за воде у последњих 13 година дозволили су распродају три домаћа ледоломца, па је тако Србија током ових дана изгубила око 70 милиона евра због застоја транспорта.
Исто је било и леденог фебруара 2012. Дакле, сваких четири-пет година дође оштра зима у којој испари 70 милиона евра, иако полован ледоломац кошта око милион евра.
Право је чудо да се Влада Србије није одлучила за куповину бар једног, него изнајмљујемо мађарске ледоломце.
Бранислав Вајда, председник Удружења професионалних лађара, каже да ангажовање једног мађарског ледоломца по сату кошта 500 евра, 24 сата на дан.
„Наше ледоломце власт је својевремено препустила другима. Не улазим у то коме су и зашто продати, али је неодговорно да ми данас имамо само један ледоломац у власништву државе. Писали смо министарки Зорани Михајловић о проблемима лађара у Србији, али одговор нисмо добили“, каже Вајда за „Вести“.
А некад је Србија била трећа европска сила у речној бродоградњи јер је имала десет бродоградилишта. У њима су се производили ледоломци, који су били у државном власништву. Неки су због дотрајалости пропали, али они у оквиру фирме Херој Пинки били су употребљиви.
Међутим, све се мења 2004. када је продата и та фирма, а са њом су отишла и три ледоломца „Петроварадин“, „Вучево“ и „Чакор“.
Први купац је био Миломир Јоксимовић, звани Миша Омега, затим их је накратко преузео други власник, а пре пет година их је купио Душан Боровица. Фирма је у међувремену пропала, па су ледоломци сада неупотребљиви и чекају да постану старо гвожђе.
Бранко Павловић, бивши директор Агенције за приватизацију, каже да не зна ништа о приватизацији фирме Херој Пинки јер није упућен у било који сегмент продаје.
Једини ледоломац који Србија данас има је Гребен, а преживео је јер га је купила Електропривреда Србије. Нажалост, ни тај брод није у најбољем стању. У помоћ с времена на време прискаче и брод Топола, власништво предузећа „Иван Милутиновић“, али све је то недовољно. Брука је да Србија кроз коју протиче моћни Дунав нема ама баш никакву заштиту од леда.
Поређења ради, Мађарска има чак 22 ледоломца и то 13 на Тиси, осам на Дунаву и један на језеру Балатон.
За то време у Србији тврде да је приватизацију наших ледоломаца наложила ЕУ, а Мађарска која је већ одавно члан европске породице ни не размишља о приватизацији и сви ледоломци су у државном власништву.
Остало једно бродоградилиште
У 10 великих српских брофоградилишта до 1998. радило је око 6.000 запослених који су остваривали годишњи извоз до 200 милиона евра. Лоше приватизације, застарела механизација и недостатак финансирања довели су до тога да данас имамо тек једно веће бродоградилиште (у страном власништву) и четрдесетак мањих с неколико стотина запослених, који опстају одржавањем бродова.
Динар уложен у бродоградњу враћа се троструко, али изградња великог брода траје више од годину, па се инвестиције не отплаћују брзо.
Чињеница је да ледоломци недостају Србији, али за њихов ефикасан и економски рационалан рад неопходне су снажне бродарске компаније.
Наиме, ледоломци су активни само током зиме, најчешће тек петнаестак дана, а у неким годинама нема потребе за њиховим ангажманом. Држава би плаћала не само њихову директну активност у борби са леденим сантама, већ и одржавање неопходне опреме и специфичну обуку чланова посаде.
Министарка љута на лађаре
Удружење професионалних лађара Србије саопштило је да је на време упозорило државу на недостатак ледоломаца и опасност по пловидбу. Нажалост, држава је показала однос према овом проблему кроз саопштење Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре министарке Зоране Михајловић, које одбацује критике лађара празном фразом да су „тенденциозне и неутемељене“.
Пропаст због ЕУ
Тренд у свету је пораст бродограђевинске индустрије и велики број поруџбина, али у Србији је тешко обезбедити банкарске гаранције. Стручњаци објашњавају да би држава би морала да буде гарант у том случају, али да ЕУ не дозвољава. Србији је то је услов за чланство иако истовремено у Италији ради бродоградилиште које је у већинском власништву државе.
„Ми у Србији радимо најјефтиније, најгрубље и најпрљавије послове, другим речима, градимо само корита бродова“, кажу наши саговорници.
Н. С. Прерадовић, Вести
