Управо тако: то су две основне категорије везане за јавне финансије. Одрживост се односи не само на државни дуг већ и на све забележене економске токове. Веродостојност се односи на оне који доносе одлуке у области јавних финансија. Дакле, на власт, која је у Србији отелотворена у лику премијера Вучића.
Како Србија стоји у погледу наведених категорија? Српска власт се буса у груди својим резултатима у погледу фискалне консолидације и инсистира на томе да је овогодишњи досад реализовани фискални дефицит нижи од онога који је буџетом био предвиђен. На основу тога се пројектује фискални дефицит на нивоу између 3,5 одсто и четири одсто БДП, у односу на планирани од 5,9 одсто. Међутим, треба поставити питање колико су досадашњи фискални резултати одрживи. За одговор на њега ваља размотрити порекло умањеног фискалног дефицита.
Прво, јавни приходи већи су од планираних. Међутим, тако увећани јавни приходи једнократни су, не треба их поново очекивати у буџету следеће године, а ни до краја ове. То се, на пример, односи на профит који су уплатили ЕПС и „Телеком”. Одрживо је само оно увећање прихода које је последица боље наплате пореза или увођења нових акциза.
На плану фискалних расхода, основни разлог смањења дефицита јесте умањење плата у јавном сектору и пензија. Додатно смањење дефицита последица је, између осталог, тога што је драстично подбацила реализација капиталних расхода – инвестиција које се финансирају из буџета. Као и тога што практично није ни било отпуштања у јавном сектору, оног на који се власт обавезала ММФ-у, па нису плаћане отпремнине. Дакле, само су неке од промена које су условиле умањење фискалног дефицита одрживе. Евентуалним повећањем плата у јавном сектору и пензија, чије је смањење најзначајнији чинилац умањења дефицита, целокупна фискална консолидација не би преживела ни до краја ове године. А уочена једнократност показује да је та консолидација, све и да се не повећају плате и пензије, у великој опасности већ следеће године.
Консолидација треба да буде одржива, да до почетка 2018. године фискални дефицит буде такав да престане да расте дуг земље у односу на БДП. Дакле, наш програм фискалне консолидације не подразумева елиминацију дефицита, не подразумева умањење државног дуга, ни у апсолутном нити у релативном износу (у односу на БДП), већ само његову стагнацију у релативном износу, и то почев од 2018. године. То значи да ће Србија наставити да се задужује. И то из два разлога. Прво, да би финансирала фискалне дефиците у годинама које следе. Друго, да би рефинансирала отплату доспеле главнице, будући да у догледно време неће бити фискалног суфицита из кога би се она могла отплатити.
Дакле, неизбежно је даље задуживање земље. Овим се заоштрава велики проблем српских јавних финансија, а то је знатно учешће расхода за камате у укупним јавним расходима, то јест у БДП. Процењује се да ће у 2015. години ти расходи износити 3,5 одсто БДП или негде око 1,1 милијарде евра. Због тога је од кључне важности да се задуживања која неминовно следе обаве по што нижој каматној стопи. О томе се питају они који ће куповином државних обвезница позајмљивати новац држави Србији.
И тако долазимо до друге категорије из наслова – веродостојности. Инвеститори, купци српски државних обвезница које ће тек бити емитоване у годинама које долазе, веома пажљиво прате сигнале које шаље домаћа власт. И стално постављају питање да ли су ти сигнали у погледу фискалне консолидације, то јест здравља јавних финансија земље, веродостојни, како би могли да процене ризик у који се упуштају и које каматне стопе да траже за куповину српских државних обвезница. А имају разлога за забринутост – чим је стигло оно мало добрих (фискалних) вести, власт се одмах разгаламила о повећању плата и пензија. Дакле, показала је да није веродостојна, бар у погледу оздрављења јавних финансија.
Сигнали које је током протеклог месеца власт послала били су пропагандно-политички – намењени бирачком телу и увећању рејтинга. Проблем са сигналима је, међутим, у томе што њих примају сви, не можете да их усмерите само на оне којима сте их наменили. Тако су њима инвеститори били обавештени да је власт спремна да, зарад краткорочне политичке користи, поткопа дугорочну фискалну консолидацију. Да нема ММФ-а, вероватно би то и урадила!
Цену за овакво неодговорно играње власти платићемо сви ми, порески обвезници, кроз увећане буџетске расходе за камате, увећане у односу на оне који би могли да се очекују да је фискална консолидација одржива и да је власт, барем у том погледу, веродостојна.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
