Не дешава се први пут да се против Сирије пушта у рад снажна пропагандна кампања у којој се говори о кривици сиријске армије која користи, како кажу, хемијско оружје. Све досадашње кампање су се постепено стишавале, остављајући за собом мутну пену. Али оно што се сада дешава подсећа на прави „девети талас“.

Државни секретар САД Кери даје све узвишеније изјаве које су све даље од здраве памети. „Ми знамо“ – каже он – „да режим има могућности да изврши такав напад помоћу ракета, и да је чврсто одлучио да очисти од опозиције оне области у којима је био напад. Наше схватање људскости је увређено таквим поступком и циничним покушајем да се он сакрије“. Као да су могућности и њихова реализација иста ствар! Још један Керијев цитат. „Свако ко може да тврди да напад оволико велики да збуњује може да буде измишљен или исфабрикован треба да размисли о својој савести и моралном компасу. То, што је данас пред нама, то је стварност. И то убедљива“. Поставља се питање: зар има још некога ко овај блуд речи може да доведе у заблуду – после онога, што ми знамо да су САД радиле у току рата у Ираку или у Вијетнаму?

Илеана Рос-Лехтинен, руководилац подкомитета у Представничкој палати Конгреса САД за Блиски Исток и Северну Африку је изјавила: „Мислим мислим да је председник Обама то дужан америчком народу – да се посаветује и да добије дозволу од Конгреса (у вези са нападом на Сирију). Али не мислим да ће он то и да уради. Мислим да ће у току недеље вероватно доћи до ракетног напада против Асадових снага, а нас ће о томе обавестити 20 минута пре почетка напада“.

Председник САД Обама и државни секретар Кери се стално позивају на то, да они имају неоспориве доказе одговорности сиријске владе у вези са применом сарина 21.августа у Џобару. Али – где је извор тих доказа? Произилази да је онај исти. Кувајске новине „Ал-Џида“, на пример, јављају да је информацију о коришћењу хемијског оружја Вашингтону и европским земљама пренео Израел. Како пишу те новине – начелник генералштаба ЦАХАЛ-а Бени Ганц је саопштио шефу Уједињеног комитета начелника штабова САД генералу Мартину Демпсију да „Израел има неоспориве доказе да је Асадова армија користила хемијско оружје против цивила.“ А немачке новине „Фокус“ пишу да је једна мања јединица електронске извиднице „8200“ израелске армије ухватила разговоре највиших руководилаца сиријске државе и армије у току којих је дат налог да се користи хемијско оружје. При том се прстом показује на млађег брата сиријског председника, Махера Асада, под чијом су командом јединице које поседују хемијско оружје. Међутим, да ли се Израел у овом случају може сматрати као поуздан извор информација, када је он непосредно увучен у конфликт? Наравно да не! Најфантастичније звучи верзија да су Израелци ухватили разговоре између чланова владе, који су имали везе са коришћењем хемијског оружја. Могућности суседа су добро познате сиријском руководству и за тако деликатну ствар они би, сигурно, лако нашли много скровитије канале за везу.

Одговор на суштинско питање: „Коме ће то користити?“ никако не указује на Дамаск, што никако не можеш рећи и за сиријску наоружану опозицију. Извикани напад 21.августа се десио у пространом и густо насељеном рејону Источна Гута, где има више десетина села и градића, између осталог и место главног догађаја – Џобар. Управо тај рејон представља главну базу побуњеника који дејствују у области Дамаска. Када би ту базу изгубили, они би изгубили и сваку наду у задржавање својих позиција, и то не само у области главног града. Истовремено, антивладине снаге у Источној Гути су се последњих недеља понашале прилично пасивно. Читаво то подручје је живело у очекивању да се већ следећег дана успостави стабилно примирје. Рекло би се да се та повољна тенденција осећала у читавој земљи. Тих дана је, конкретно, у различитим провинцијама Сирије одложило оружје и било амнестирано 1525 људи. Владина комисија за национално помирење коју води министар Али Хајдар, човек близак Башару Асаду, водила је и ту преговоре са командом преко 100 крупних и ситних оружаних група о предаји оружја уз услов потпуне амнестије. Претпостављало се да ће истовремено изјаву да жели излазак из рата дати више хиљада побуњеника, што је требало да буде највећа победа власти и, могуће је, преломни тренутак у рату. У таквој ситуацији влади је најмање од свега требало коришћење хемијског оружја против људи које је она скоро сасвим убедила у мир. Али руководству оружане опозиције таква операција је могла да буде потребна не само да би на своју страну у конфликт привукле иностране снаге, већ и да би се прекинуо мировни процес који се у Источној Гути већ назирао.

Керијеве изјаве, баш као и осталих, да сиријска армија има ракете и пројектиле за ширење хемијских материја, не могу ничим да се правдају. Очевидци и светске агенције су једногласно изјавили да нико није чуо ни експлозије пројектила или ракета, ни лет авијације. У рано јутро 21.августа људи у Џобару су, у својим подрумима где су се углавном крили од изненађења која су у рату свакодневна, једноставно почели да се гуше од отровне материје. Обратите пажњу: на улицама није било никаквих губитака, мада су оне, по логици Запада, биле под ватром сиријске армије – све жртве су откривене у подземним просторијама. Да би се објаснила та чињеница измишљају се врло егзотичне, различите верзије о томе како је сарин тежи од ваздуха и зато улази у подруме, а по улицама се не задржава. Које ли су то количине гаса, у том случају, биле потребне? Али ако се зна да је та територија сва ишарана тунелима, како онима које су побуњеници специјално копали, тако и повезаним са инжењерском мрежом комуникација која повезује све што је грађено, постаје јасно да је технички оваква акција била најизводљивија изнутра. Да би се извео тај ужасни перформанс побуњеницима је било довољно неколико снажних вентилатора и пар буради са самозапаљивим сарином у подземној просторији. А улазе у тунеле је било могуће затим дићи у ваздух и баш никаква комисија УН не би била у стању да их због било чега оптужи. Све се мирно могло приписати Дамаску. Схватајући то, армија се три дана пробијала ка Џобару како би успела да пронађе бар део наведених инсталација. Један од таквих пунктова са хемијским материјама које су произведене у Саудијској Арабији, са антидотима и маскама за персонал који је радио са њима, је откривен 24.августа. От сарина је при том настрадало преко 50 војника владине армије, међу којима је било и 4 добровољца из „Хезбулаха“, који се сада налазе на лечењу у једној либанској војној болници. Сада има шта да се покаже експертима УН. Државна агенција сиријских новости САНА је саопштила да су „војници осећали нападе гушења“ када је противник искористио гас као „последње средство“ пошто су владине снаге извојевале „значајну победу“ у предграђу Дамаска.

На жалост,као и до сада, на Западу нико неће да чује изјаве сиријске владе. Понавља се прича која је стара 30 година, а која је недавно обелодањена, када су се Американци, иако су знали да Садам Хусеин припрема хемијски рат против Ирана, упорно правили да о томе не знају ништа. Истиче се, на пример, апсурдна оптужба да Дамаск пет дана није дозвољавао међународној комисији да приђе месту где је коришћено хемијско оружје, како би за то време били уништени сви трагови. Међутим, Дамаск није контролисао те рејоне, а не контролише их ни сада. Само је оружана опозиција могла нешто да крије. Што се тиче сачуваних трагова, у ваздуху се сарин раствара већ првих сати после распршивања, а на тлу остаје месецима, тако да пет дана ту баш ништа не решава. У крви жртава он, према подацима експерата, остаје између 16 и 26 дана.

Комисија УН је тек почела да ради, али њене закључке нико и не чека. Бела кућа наставља да тврди да је потпуно сигурна чиме ће се њен рад завршити, као да им је издиктирала закључке.

Укупна ситуација до бола подсећа на догађаје из рата у Југославији, када је после провокационог артиљеријског напада из минобацача са пијаце Маркале у Сарајеву 1994.године са позиција босанских муслимана, што су доцније доказали међународни војни експерти, авијација НАТО-а бомбардовала позиције босанских Срба. Или када је ова или она комисија из иностранства стизала да истражи различите догађаје, али је долазила са већ написаним и одобреним „одозго“ текстом.

Војна дејства западних држава против Сирије, уколико до њих дође, највероватније ће имати карактер дистанционог рата, као при нападу на Југославију, уз рушење војне и цивилне инфраструктуре земље. The Guardian пише да ће основни циљеви удара по Сирији у првој етапи бити базе најјачих јединица сиријске армије, ракетне базе и складишта ракетне опреме. Прво ће бити нападани војни комплекс Мазе (у јужном предграђу Дамаска) где је штаб 4. оклопно-тенковске дивизије, и војни комплекс Касиун (у северном делу Дамаска), где је дислоцирана Републичка гарда председника Сирије.

Укупно је у околини Дамаска за нападе предвиђено десетак војних објеката, као и базе војне авијације, ракетних и оклопно-тенковских јединица јужно од Алепа, северније од Даир аз-Заура, југоисточно од Хомса. Планирано је и вршење напада по базама ПВО, командним бункерима и системима управљања, по комуникационим центрима и владиним зградама.

Прорачун је очигледно, следећи: ако су „бомбама утерали“ мир у Србе, „утераће бомбама“ мир и у Сиријце. Али свет се за ове године променио, и Блиски Исток је много крхкија и компликованија конструкција чак и од Балкана. Покушај да се „реду научи непослушна Сирија“ може да се заврши катастрофалним последицама по оне који су то почели, када се хаос може изручити преко граница Блиског Истока и доспети до других делова света. На пример – до Европе…

Дмитриј Минин

Фонд Стратешке Културе