Јавно бележништво и Бриселски споразум: систематско подривање Устава у којим (са)учествује и Уставни суд

Опште позната је чињеница да је Скупштина Адвокатске коморе Србије дана 13.09.2014. године донела одлуку о организовању протеста са обуставом рада на целој територији Србије почев од 17.09.2014. године. Протест адвоката изазван је увођењем јавног бележништва у наш правни систем доношењем Закона о јавном бележништву, Закона о промету непокретности, Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку и Закона о овери потписа, преписа и рукописа. Тим поводом поднето је више иницијатива за оцену уставности наведених закона, међу којима и иницијатива Адвокатске коморе Србије и других адвокатских комора у њеном саставу.

Протест адвоката је више пута током протеклих 4 месеца подржан од стране огромне већине адвоката, а појаве штрајкбрехера се могу сматрати спорадичним и за сада нису биле од битног утицаја на сам ток протеста.

Доношење и измена напред поменутих Закона, изазвало је уставноправни спор, јер су наведени прописи јавно бележништво уредили на начин супротан одредбама Устава Републике Србије.

Као прво, наш Устав не познаје институт јавног бележништва, па се поставља питање уставноправног основа за увођење такве установе у наш правни систем.

Друго, одредба чл. 67 Устава децидирано и јасно наводи који субјекти могу пружати правну помоћ у нашем правном систему. То су искључиво адвокати и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом.

Нико други, осим ових наведених субјеката, не може пружати правну помоћ, те су све одредбе Закона о јавном бележништву, Закона о промету непокретности и Закона о ванпарничном поступку Закона о овери потписа, преписа и рукописа и других пратећих Закона, које предвиђају могућност сачињавања било којег правног посла од стране јавног бележника неуставне. При том је небитно да ли се ради о пословно неспособним или способним лицима, супружницима или ванбрачним партнерима, о наследноправним уговорима, уговорима о доживотном издржавању, о промету непокретности или било којем другом правном послу. Пружање правне помоћи, а сачињавање правних послова јесте један сегмент пружања правне помоћи, Устав је поверио само и искључиво адвокатури и службама правне помоћи у јединицама локалне самуправе, те нема уставног основа да било који уговор и други правни посао сачињавају јавни бележници, како је то сада Законом о јавном бележништву и осталим пратећим прописима предвиђено.

Надаље, све одредбе Закона о јавном бележништву и Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку које говоре о могућности да суд повери јавном бележнику спровођењепоступказакојије позаконунадлежансуд или предузимање појединих ван парничних радњи,односно спровођење поступка обезбеђења доказа и достављања писмена у парничном поступку, су такође неуставне. Устав је као једно од основних уставних начела прописао начело поделе власти и независност судске власти. Нема уставног основа да судови део послова из своје надлежности преносе на друге органе, а поготову не на јавног бележника који се у правном систему појавио као експонент извршне власти. Овим законским одредбама повређено је право сваког грађанина на приступ суду, тј. грађани су онемогућени да заштиту својих права остваре пред судом, те је угрожено право грађана на правну заштиту.

Укратко, ступањем на снагу Закона о јавном бележништву, и у вези са тим и Закона о промету непокретности, Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку и Закона о овери потписа, преписа и рукописа изазвало је прави потрес у нашем правном поретку, јер је тиме озбиљно повређен важећи Устав, а тиме и основна људска права и слободе наших грађана.

Ово није први и једини удар на уставноправни поредак Републике Србије који је извршен од стране носиоца извршне и законодавне власти.

У јавности је општепозната чињеница да је још током 2011. године постигнути тзв. споразуми Стефановић-Тахири, након чега је Влада на бази постигнутих споразума донела четири Уредбе и то:

– Уредбу о контроли преласка админстративне линије према АП Косово и Метохија;

– Уредбу о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за АП Косово и Метохију;

– Уредбу о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје АП Косово и Метохија;

– Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије АП Косово и Метохије који не обављају делатност по прописима Републике Србије.

Предлог за оцену уставности наведених Уредби поднет је још 24.10.2012. године. Иако се ради о очигледно неуставним правним актима Владе којима су тешко повређени Устав и јединство правног поретка Републике Србије, основне слободе и права грађана, поступак пред Уставним судом је трајао непримерено дуго (годину и по дана), а један од њих још увек није ни окончан (оцена уставности Уредбе која се односи на интегрисано управљање административним прелазима). У међувремену, захваљујући пасивности Уставног суда, срамна Уредба која фактички предвиђа успостављање граничних прелаза на територији Републике Србије је у целости спроведена.

У самом старту било је савршено јасно да су Уредбе неуставне јер се није ни радило о уредбодавној већ законодавној материји, па Влада није била ни надлежна за доношење спорних Уредби. Упркос томе, Уставни суд је, супротно смислу и циљу одредбе чл. 55 ст.1 Закона о уставном суду, застао са поступком оцене уставности, омогућивши тиме да се неуставни правни акти примењују, чак и у целости спроведу, чиме је каснија одлука о утврђивању неуставности постала бесмислена. Очигледно да Уставном суду ни једног момента није пало на памет да искористи своја овлашћења из чл. 56 Закона о уставном суду и донесе Решење о мерама којима би се обуставило извршење појединачних аката и радњи док траје поступак оцене уставности општег правног акта, како би се избегло наступање ненадокнадиве штете. Суд је поступао управо супротно тј. омогућио је доносиоцу неуставних аката да их у целости спроведе, најпре застајући са поступком 6 месеци, а потом и одлагањем објављивања својих одлука на још шест месеци, чиме је Влади остављен додатни рок за спровођење неуставних аката. Овакво скандалозно поступање Уставног суда и изигравање одредби Закона о уставном суду говори о томе да је тај Суд постао саучесник у подривању важећег Устава.

Потписивање тзв. Бриселског споразума (Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе РС и Привремених инстититуција самоуправе у Приштини) у априлу 2013. године извршен је нови напад на Устав. Поводом поднетих иницијатива за оцену уставности, Уставни суд је одржао јавну расправу још 24.06.2014. године, а након тога Уставни суд је утихнуо. Током јавне расправе своје мишљење су изнели најеминентни стручњаци из области уставног права, међу којима проф. др Ратко Марковић, доказавши да се ради о општем акту са непосредним правним дејством којим се Република Србије добровољно, противно Уставу, одрекла од свих функција државне власти на територији своје Аутономне покрајине у корист самопроглашене Републике Косово, и тиме прећутно прихватила једнострану сецесију те покрајине. (1)

Бриселски споразум из априла 2013. године је био основ на бази којег је распуштена целокупна безбедносна структура на територији АП КиМ, па су сви наши полицајци и сви остали запослени у МУП-у РС у једном дану добили отказ 31.12.2013. године. Судска власт више није јединствена како то предвиђа Устав, јер територија АП КиМ више није покривена новом мрежом судова и тужилаштава, што до доношења најновијег Закона о седиштима судова и јавних тужилаштава, није био случај. Тиме се гаси судска власт на територији наше јужне покрајине. Лични подаци наших грађана су, против њихове воље предати албанским сепаратистима, те су их они уписали у своје бирачке спискове, а нашим грађанима који су лојални Републици Србији и њеном правном поретку укинуто је право на локалну самоуправу које им признаје наш Устав.

На сцени је конзистентно и планско подривање уставноправног система које врше извршна и законодавна власт закључивањем неуставних споразума који се непосредно спроводе, односно предлагањем и изгласавањем неуставних закона и подзаконских аката. Носиоци извршне и законодавне власти понашају као да су се приликом ступања на своје дужности и положаје заклели да ће да крше важећи Устав, а не да га поштују.

У таквој атмосфери урушавања уставног поретка, Уставни суд је био дужан да дежура 24 сата, и да стражари над поштовањем начела уставности и законитости, а не да поступа млитаво, споро и неодлучно отварајући простор за даље урушавање правног поретка наше земље.

Према одредби чл. 166 Устава Уставни суд је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе, а одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.

У којој мери је Уставни суд заиста самосталан и независтан, говори управо напред описани метод одуговлачења и опструкције у раду тог Суда. Не треба заборавити да је и сам Председник Републике својевремено у државним медијима дао изјаву како је замолио тадашњег Председника Уставног суда да сачека са оценом уставности тзв. Бриселског споразума, а што је, како знамо, и уродило плодом, јер уставност тог правног акта до дана данашњег није оцењена. Он се интензивно спроводи, а да при том ни један државни орган не реагује.(2)

На жалост, самосталност и независност Уставног суда је доведена у питање, па адвокатура са зебњом и неизвесношћу ишчекује одлуку Уставног суда када је у питаљу оцена уставности прописа којима је уведен јавнобележнички систем у Србију, баш као што су и Срби са Косова и Метохије месецима уназад ишчекивали одлуку тог истог суда у погледу оцене уставности Бриселског споразума.

Све указује на то да нам је свима судбина иста и заједничка. Другачије и не може бити.

Оно што додатно забрињава и над чим би требало да се замисли сваки грађанин наше земље, јесте чињеница да актуелни режим за черечење важећег Устава и безакоње које спроводи добија похвале и подршку од различитих званичника и центара моћи са Запада, који кршење нашег Устава називају „реформама и променама“ које се спроводе у циљу прикључивања ЕУ. 

 (1) „Зашто је Бриселски споразум неуставан“ – Проф.др Ратко Марковић –Печат, јун 2014

(2) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1319804/Intervju%3A+Tomislav+Nikoli%C4%87.html

Славка Којић, Фонд Стратешке Културе