Јазак на јужним падинама Фрушке горе, ушушкан богатом плодном ораницом, чека бољу будућност. Младе више не долазе, на 25 умрлих роди се петоро деце. Улице у рупама, а амбуланта без лекара
Скривен у долини, ушушкан богатом плодном ораницом, листопадном и четинарском шумом Фрушке горе, плантажама разног воћа и виноградима, чувеном историјом, са 971 становником и 558 домаћинстава, данас познат широм земље по чувеној минералној води – то је село Јазак.
Само три километра удаљено од бање Врдник, ово сремско село које спада у подфрушкогорска насеља и треће по величини у иришкој општини има по чему да се дичи. Али, као и већина села у Србији, тако и ово лагано изумире. Иако се поуздано зна да је село старо близу 300 година, археолошки налази говоре да је на овом простору било људских станишта још у време преисторије, тачније од бронзаног и гвозденог доба.
– Након ослобођења од Турака, Јазак се први пут помиње 1702. године. Након три деценије 1734. године имао је 123 куће, а припадао је иришком властелинству грофа Одескалски. Временом село се увећава и развија, да би 1774. године имало 205 кућа и 1.251 становника – прича Стеван Пиштевић, хроничар.
Међутим, данас ово село сусреће се с разним проблемима, а њих није мало. У селу је Основна школа “Милица Стојадиновић Српкиња”, у којој су смештени ученици од првог до четвртог разреда, у комбинованим одељењима са укупно око 30 ђака.
– Ове године у првом разреду има седморо ученика. Наредне школске године биће их мање. На 25 умрлих роди се петоро-шесторо деце. Село полако нестаје. Млади гледају да се извуку и оду у град, тамо се школују, а касније траже и посао, јер у селу нема перспективе. Они који остану могу само да се баве пољопривредом – истиче Саша Јефтић, председник месне заједнице у овом селу.
МАНАСТИР Јазак је познат и по истоименом манастиру. Стари манастир Јазак из 15. века у времену од 1741. до 1774. године био је женски манастир. По наређењу Марије Терезије, укинут је као такав 1775. године. Од њега данас постоји само добро очувана чесма у порти манастира.
У Јаску има само једна фабрика – пијаће воде, која је пре девет година почела да ради, у њој је запослено око 40 радника, углавном из Новог Сада и околних места. После неколико година у селу су подигнуте три плантаже јабука, па велики број Јазачана раде као сезонци од резидбе до бербе, како би остварили неки приход.
– Село је добило асфалт почетком осамдесетих година, од тада само су једном неке од шест улица биле закрпљене, сада се сеоским улицама сем Главне не може возити не од рупа, већ од кратера. Асфалт је потпуно пропао, а месна заједница нема пара. Наше село нема канализацију, немамо културно-уметничке садржаје, имамо амбуланту, али лекар долази само два пута недељно и то по два сата, мада имамо и стан за доктора – огорчено збори први човек села.
И ово село има велики број нежења, девојке одлазе, а младе не долазе. Иако је повезан асфалтом са свих страна, јавни саобраћај одвија се само током школске године, за време ђачког распуста мештани путују сопственим превозом или аутостопом, а најчешће пешке до Врдника. И тако, Јазачани се надају бољим данима, али се и увелико спремају за сетву пољопривредних култура. Кажу, треба од нечег и живети.
Новости
