Антивакцинаши су змија која бљује отров на све стране и угрожава национално здравље. Мора им се стати на пут и не сме им се дозволити никакав приступ средствима информисања и друштвеним мрежама – каже у интервјуу за Курир пуковник доц. др Иво Удовичић, командант ковид болнице “Карабурма”.

И они имају право на мишљење.

– Никоме не оспоравам право да износи своје мишљење и да буде или не буде вакцинисан. Али идеје и ставове, који ничим нису потковани у медицини и науци, не смеју да шире друштвеним мрежама и средствима информисања, не смеју да угрожавају здравље нације и будућност земље

Министар здравља је најавио могућу обавезну вакцинацију за све.

– То није могуће спровести због људских права и тога што свако има право избора. Ситуација с коронавирусом није као са великим богињама, када је вакцинација целог становништва тадашње Југославије била обавезна јер је смртност од вариоле вере била огромна и неупоредиво већа од смртности од коронавируса.

А да ли је, онда, могућа обавезна вакцинација здравствених радника?

– Апсолутно, то сам и подржао на састанку директора ковид болница и то смо и предложили министру здравља. Ствар је јасна – ако здравствени радници нису вакцинисани, угрожавају пацијенте, угрожавају здравље људи који су дошли код њих да се боре за своје здравље.

Треба ли дати повластице вакцинисанима?

– Држава мора наћи начина да стимулише људе који су се потпуно вакцинисали, који су стекли имунитет. Мој лични став је да те људе треба пустити да живе нормално и да мора да се направи јасна и видљива разлика између оних који су вакцинисани и оних који желе да се вакцинишу и оних који нису вакцинисани и то не желе. Да ли ће то бити зелени ресторани или ресторани са неким обележјем, пуштање на утакмице, у спортске хале… Не постоји никаква опасност за ширење вируса уколико су људи вакцинисани са обе дозе и ако је прошло одређено време.

Већина пацијената код вас није вакцинисана?

– У последње време већина пацијента су радно способни људи, старости од 40 до 60 година, који нису вакцинисани. И сад је време да се вакцинишу и ови који су радно способни. Ово је национални интерес, овде нема места спекулацијама. Колико у интензивној нези имате вакцинисаних, а колико невакцинисаних? – Откако је почела масовна вакцинација, у јединицама интензивног лечења нисмо имали ниједног пацијента који је добио макар једну дозу вакцине, односно сви су невакцинисани.

Ето доказа да вакцина ипак главу чува…

– Да, чак и прва вакцина главу чува чим прође десетак дана. Имали смо свега пет одсто пацијената, у односу на укупан број, који су примили макар једну дозу вакцине или обе. Мада с обе врло мало њих. И углавном су сви са лакшим облицима пнеумоније. Често људи питају: „Па, ако су с лакшим облицима, што су хоспитализовани?!“ Хоспитализовани су јер су то углавном старији људи с доста коморбидитета. То су срчани или плућни или бубрежни пацијенти и зато их не можемо пустити кући. Али и поред свега тога, пролазе добро.

На респиратору је 260-280 људи сваког дана. Али то су само интубирани пацијенти, а стварни број животно угрожених је значајно већи…

– Да, то су интубирани пацијенти и то је последња фаза механичке вентилације. Али увек је 10 одсто од укупног броја хоспитализованих у јединицама интензивног лечења. Ако имамо између 7.500 и 8.000 хоспитализованих последњих дана, значи да је 750-800 пацијента у јединицама интензивног лечења и да захтевају један од облика механичке вентилације, односно да су животно угрожени. Они не могу да живе без респиратора и сви су на високим протоцима кисеоника и на високој подршци притисцима. Морамо да нађемо начин да им ситне дисајне путеве и алвеоле држимо све време отворене за размену гасова. Смртност у јединицама интензивног лечења је око 50 одсто, па ви видите колико је то од ових скоро 800 пацијената. То је негде више, негде мање, у зависности од едукованости особља. И то је највећи проблем у целом свету – недостатак едукованог особља и особља са искуством за рад у јединицама интензивног лечења с високо софистицираним апаратима. Нису то само респиратори већ и монитори, као и пумпе које дозирају лекове у микрограмима по килограму у минути. Ту нема грешке. Од тог једног минута може да зависи живот пацијента.

Благи оптимизам

Корона бројке ипак мало падају. Јесте ли оптимиста?

– Осећамо благи оптимизам, бројке мало падају, посебно за Београд, који је пао испод 1.000 новозаражених дневно, па чак и на око 700. То је последица, пре свега, масовне вакцинације, али и мера. Јасно је да морамо водити рачуна и о економији и о привреди, али и о здрављу нације. Наш пут борбе против ковида је добар и ефикасан. И надам да ће овај процес вакцинације ићи добрим путем, без обзира на сва негодовања у друштву. Морамо све учинити да се људи масовно вакцинишу.

Који су то редом апарати у интензивној?

– „Хај флоу“ назалне каниле су први степен високе подршке, кад пацијент више не може да живи на 15-20 или 25 л кисеоника обичне маске и када се пребацује у јединицу интензивног лечења. Преко „хај флоу“ назалних канила испоручује му се до 70 л кисеоника у минуту. Тај ваздух истовремено мора бити и загрејан и овлажен, јер би у супротном драматично оштетио слузницу, изазвао крварење, запушио нос. Кисеоник је истовремено и лек и токсичан. И тај високи проток кисеоника од 70 л у минути може да обезбеди позитиван притисак у ваздушним путевима до 5 цм воденог стуба, оно што нам је и потребно. Међутим, добар део пацијената не може то да толерише јер, рецимо, има девијацију носа, или дође до оштећења слузнице, а и крварења из носа су врло честа јер су сви ковид пацијенти на антикоагулантним терапијама. И онда такве пацијенте морамо да ставимо са „хај флоуа“ на неинвазивну вентилацију (НИВ).

Што је последњи корак ка интубирању?

– Један од облика НИВ је „фул фејс“ маска, која има висок проток кисеоника и може да обезбеди притисак у ваздушним путевима до 15, па чак и 20 цм воденог стуба. Али морамо бити обазриви јер често због оштећења плућа изазваног ковидом долази до пуцања плућних алвеола и до пнеумоторакса – изласка ваздуха у плеуре под кожу. Па имамо пацијенте који нам за неколико минута дођу дотле да где год пипнете видите да је ваздух под кожом. Ваздух оде чак до очних капака, у руке, ноге. То је једна од тежих компликација која може да доведе чак и до смртног исхода уколико се на време не примети и на време не уради торакална дренажа. Зато су нам потребни и торакални хирурзи који морају да ставе торакалне дренове у плућне плеуре, и лево и десно, јер се обично не зна где су пукле алвеоле, не види се ни на скенеру, ни на обичној радиографији. И ако се то на време не примети, пацијенти наравно не могу да живе јер сав кисеоник који се удувава иде под кожу, а не у плућа и не врши се размена гасова у плућима.

Последњи покушај спасавања живота је интубирање?

– Уколико немамо адекватну размену гасова између капилара и алвеола, уколико крвоток не добија довољно кисеоника и не избацује из организма угљен-диоксид, пацијента морамо да интубирамо – да га потпуно препустимо машини. У свим досадашњим облицима пацијент активно сарађује и дише, има свој мишићни рад. Међутим, кад то није довољно, морамо да успавамо пацијента и искључимо комплетан његов дисајни рад, релаксирамо потпуно мишиће да не би трошили снагу и да не би стварали вишак угљен-диоксида. Стављамо га на механичку вентилацију и то је оно где сматрамо да губимо битку с ковидом.

Проценат преживљавања је мизеран?

– Проценат преживљавања свугде у свету је врло, врло мали. Такви пацијенти захтевају практично 24-часовни надзор, стално се морају окретати на трбух или на неки од бокова, где би добили најбољу вентилацију и размену гасова. То захтева додатни рад, и сестринског особља и доктора, и то их исцрпљује. Кад имате 10-15 или као у Батајници 50 интубираних, немате довољно особља. И то стално говорим – имамо ми кревете и то је лако, али немамо довољно адекватно обучених људи за рад с таквим пацијентима