После НАТО бомбардовања на неколико локалитета у Србији измерена је радијација и до 200 пута већа од природног фона. Испитивања показују да је на неким подручјима (локалитет Пљачковица код Врања) која су гађана муницијом са осиромашеним уранијумом измерена радиоактивност чак 230 до 1.100 пута већа од дозвољене!
“Зона уранијумске радиоактивности обухватила је и површину ливада, пашњака, њива и пута, удаљене, на појединим местима, око 50 метара ваздушном линијом од првих кућа”, каже за “С медиа” портал др Мирјана Стојановић, помоћник директора за науку и QМС Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина. Она објашњава да је санирање обухватило сакупљање заосталих пројектила и скидање површинских слојева земљишта, а високо ризични локалитети су прописно обележени.
Међутим, врло брзо су на тим местима ограде уклоњене, а на радиоактивним ливадама се напасала стока. Чак су зидани и објекти!
Стојановић открива да је сакупљен радиоактивни материјал ускладиштен, а “која је судбина пројектила који су промашили циљ и продрли у земљу, нема званичних изјава”.
“Као члан УНЕП-ове комисије на програму УН за човекову околину, обишли смо неке од ‘црних тачака’, односно градове који су за време бомбардовања претрпели највећу контаминацију животне средине: Панчево, Бор, Шабац, Лазаревац… По свом карактеру и обиму, био је то у свету до тада незабележен пример еколошког рата”, тврди др Стојановић.
После испаљивања око 10 одсто масе пројектила сагори при лету. Приликом удара у мету, од 18 до 70 одсто тела муниције се запали и оксидује у пламену. Оваква муниција лако продире и кроз челик дебљине 9 цм, а камоли кроз земљиште!
[quote]
Др Мирјана Стојановић сећа се “Утиска недеље” из 2011. године када нам је хрватска новинарка Ведрана Рудан “одржала лекцију о националном приоритету”.
“У Србији се уопште не прича о томе колико Срба годишње умире од рака након бомбардовања Србије и Косова осиромашеним уранијумом. Постоје код вас истраживања, то су учинили београдски ветеринари да, од кад сте бомбардовани, умире седам пута више паса него пре рата. Дакле, у Србији постоји податак колико умире паса више него пре рата, али не постоји податак колико умире Срба више него пре рата од рака, иако умирете у застрашујућим бројкама!”
Рудан је прокоментарисала и потез госпође Лин Монтгомери непосредно после бомбардовања:
“Ту слику можете сигурно наћи негде у архиви – где је она себи на крило ставила српско дете, ћелаво од леукемије и од хемиотерапије, и тражила од Срба да помогну у његовом лечењу. Такав срамотни цинизам се ретко виђа…”
[/quote]
“Основна опасност за животну средину потиче од уранијумских честица у ваздуху. Оне се могу распростирати до око 5 км од места поготка. У почетној фази највише их има у ваздуху, а касније у земљишту и у води”, објашњава др Стојановић.
Када пројектил промаши мету, мања количина уранијума се ослобађа у ваздуху, док 90 одсто овог радиоактивног отпада заврши у земљишту. У зависности од састава земљишта и од дубине пробоја радиоактивне муниције, уран се преноси и тако долази до биљака и животиња. Следећа карика у ланцу је – човек.
Светска искуства говоре да се од износа неопходних за чишћење земљишта – врти у глави! Примера ради, Ирак је проценио да чишћење по локацији кошта од 100.000 до 150.000 долара. Јефтинији начин чишћења природе од осиромашеног уранијума је садња биљака које су “усисивачи” радиоактивних честица. Овакав начин борбе је, открива др Стојановић, 50 до 75 одсто јефтинији од конвенционалних технологија. Али, Србија није искористила ни ту могућност!
[quote]
Циљ коришћења осиромашеног уранијума био је да се уништи што већи број тенкова. Због тога је било око 100 летачких мисија са авионима А-10 са топовима који могу да испале 4.200 метака у минути.
“Према нама доступним подацима, НАТО је оваквом муницијом гађао нешто више од 300 тенкова. Сваки трећи метак био је пуњен осиромашеним уранијумом”, тврди др Мирјана Стојановић.
Она додаје да су италијански онколози упозоравали да сваки испаљени пројектил има “потенцијал” од 1.600 малигних обољења!
[/quote]
“Предлагали смо да у Србији произведемо материјал за чишћење земљишта од осиромашеног уранијума, јер је наша земља богата фосфатом који би био основа тог производа. Међутим, Министарство животне средине није имало слуха за ту идеју. Тако је пропала могућност да за мање новца, а уз садњу биљака које би потпомогле чишћење, обавимо деконтаминацију”, открива др Стојановић.
Оно што додатно збуњује је чињеница да биљке које акумулирају уранијум и те како успевају на нашем тлу. Реч је, наводи др Стојановић, о купусу, кукурузу, слачици, сунцокрету и двема врстама дрвећа – тополи и храсту. Али, ми не само да нисмо искористили најједноставнији и најјефтинији начин деконтаминације земљишта од уранијума, него 14 година нисмо добили одговоре на основна питања.
Зашто је Србија била уздржана приликом гласања у УН о томе да ли муниција са осиромашеним уранијумом треба да остане у арсеналима великих сила? Одговора нема. Поставља се и питање одговорности оних који су свесно употребљавали такво оружје. Одговора нема.
Смедиа
