Горњи Милановац – Кад се породица Словић доселила из Копривне, села између Бродарева и Сјенице, у Грабовицу под Рудником, саградила је ново станиште у храстовој шуми. Било је то пре 250 година. Храстови су давали грађу, огрев, жир за свиње и штитили од ветрова. Од те шуме је до данас преживело 10 стабала: осам граница и два цера; старост им се процењује на око триста година. Било их је донедавно једанаест, али се једна граница сасушила. А ни они не би дочекали 21. век да браћа Миломир и Превислав нису, пре четири деценије, предложили Републичком заводу за заштиту природе да храстове узме у заштиту како би их сачували од секире потомака.
– Завод је уважио предлог мога стрица и оца и наложио Скупштини општине у Милановцу да заштити преостале храстове који „представљају не само споменик природе, већ и споменик некадашњим шумским заједницама храста” који су били распрострањени у Шумадији. Речено је и да су интересантни за науку. Скупштина је прихватила разлоге Завода и, 14. априла 1978. године, храстове ставила под заштиту – показује нам оригинално решење Родољуб Ристановић (82).
У решењу о заштити наведени су прецизни подаци о сваком дрвету: висина, обим стабла и старост, уз констатацију да су „заштићена стабла доброг здравственог стања, витална су и плодоносна”. Такође се истиче потреба да се предузму конзерваторски радови, чишћење од суварака, дезинфекција против фитопатолошких обољења и штетних инсеката.
– Нажалост, храстови су одавно препуштени сами себи, шибље их је окупирало, а код појединих се, при земљи, већ јавља и трулеж. Погледајте, сад их је десет живих, овај најкрупнији се потпуно осушио, али стоји усправно и још ће дуго тако остати. Иначе, ови храстови, граница и цер, могу да доживе и до триста година, а поједине врсте као лужњак и до петсто година, какав је био онај на Савинцу који је, недавно, уз велику медијску буку, посечен због ауто-пута – прича нам шумарски инжењер Миливоје Михаиловић, запослен у „Србијашумама”.
У Грабовици нико се више не презива Словић, али их има у њиховом завичају Копривни. Родољуб нам је и ту загонетку одгонетнуо:
– Најпознатији Словић се звао Обрад, био је један од виђенијих устаника на збору у Такову на Цвети 1815. године. Дошао је из Копривне у Грабовицу као дете. Погинуо је у устанку, не зна се када и где. По његовом унуку Ристану, у 19. веку, сви Словићи су се прекрстили у Ристановиће – мора да је за то постојао неки јак разлог.
Родољубово домаћинство је на месту на којем су Словићи закопали први темељ по досељењу. Времену још одолева кућа стара око двеста година, упркос што је пламеном са отвореног огњишта три пута паљена. У њој је живео устаник Обрад, а изродила је неколико генерација Словића и Ристановића. Крај ње је, 1905. године, никла нова, и то је у селу прва кућа са оџаком. Испод њеног крова су изашле четири генерације Ристановића. У њој се још чува и храстов кревет. Родољуб тврди да је стар колико и кућа, истесан је секиром и без иједног је металног клина. Домаћин најрадије на њему спава.
И тако, две куће, над којима се повремено вије дим, и десет храстова (један се, рекосмо, осушио), који још расту, листају и рађају жиром, једни крај других, гледају се и питају: ко ли ће кога надживети. О кућама брине домаћин, а неким од храстова би живот могао да продужи фитопатолог, како је и наложено у решењу о заштити природног споменика, али је до сада остало мртво слово на папиру.
Бошко Ломовић
Политика.рс
Фото Б. Ломовић
