Пред Србијом су два озбиљна задатка. Прво, мора да се ослободи диктатуре и, друго, треба свим средствима, без милости, да се обрачуна са Александром Вучићем и његовим напредњачким картелом. Први посао се ближи крају, зато ваља на време почети с припремама за дератизацију друштва од свих политичких штеточина и њихових ортака из медија, правосуђа, полиције и подземља. Пад Српске напредне странке створиће услове да се исправе пропусти после Петог октобра, да се трајно очисте српске Аугијеве штале и сва говна гурну у канализацију, где им је и место.
Kао и све несрећне државе, Србија има много важних датума, који обележавају преломне догађаје. Памти се све – од Милошевићевог говора на Газиместану и смрти у Хагу, Ђинђићевог петооктобарског успона и дванаестомартовског стрељања, раздвајања од Црне Горе, почетка НАТО бомбардовања и једностраног проглашења независности Kосова… Најбитнији дан у савременој српској историји свануће после пада СНС-а с власти. Тада ће Србија добити прилику да се једном-заувек сведу рачуни са зликовцима који су је окупирали, опљачкали, погазили и понизили.
Лако је закључити шта треба да се уради. Пре 2.200 година, Марко Kатон Старији сваки говор у римском сенату завршавао је речима: “Што се осталог тиче, сматрам да Kартагину треба разорити”. Kатон је био у том граду-држави на либијској обали и видео је какву она опасност представља по римску империју. Од тада, без обзира која тема била на дневном реду, о чему год се дискутовало, он је сваки закључак сводио на оцену да “Kартагину треба разорити”.
Није потребно да се буде Kатон, па да се види какву опасност по Србију представља напредњачки картел. То може да схвати свако ко погледа у свој новчаник, фрижидер или неплаћене рачуне; свако ко стрепи од јавних извршитеља, контролора у градском саобраћаја или од отказа у некој фирми с робовласничким условима; свако ко је децу лечио смс-ом или испратио у бели свет, што даље од зла које шири Вучићев ганг… Сви виде како чопор ђилкоша у скупим оделима отима јавне ресурсе, пљачкају и краду. Разбојнички инжењеринг су толико усавршили да су створили касту најбогатијих политиканата у најсиромашнијој држави у Европи. Све је њихово, присвојили су реке, руднике, оранице, фабрике и људе. Сад отимају и децу. Лече се у најскупљим светским болницама, пуне се најквалитетнијим лековима, витаминима и свим могућим допунским средствима за дизање имунитета и расположења. Истовремено, сиротињи наређују да своје и туђе здравље штити ношењем јефтиних и бескорисних маски. И не стају на томе. Министар просвете Младен Шарчевић прети да ће родитељима одузимати децу која не носе маску.
Сваки од тих злочина вапи за казном. Искуство је показало, без правде неће бити ни будућности. Тај принцип није примењен после петооктобарског пуча, нови владари нису применили правду над штеточинама из СПС-а, СРС-а и ЈУЛ-а, криминални талог је остао нетакнут и из њега је изникло зло које данас влада.
У кабинету Зорана Ђинђића, шестог октобра 2000, била је гужва, један преко другог гмизали су напрасно излечени слобисти. Милутин Мркоњић је први откупио грехове. После њега, то је урадио Богољуб Kарић. Следећих дана, “први демократски премијер” је наплатио индулгенцију обојици Драгана Томића, “Симпу” и “Југопетролу”, Браниславу Ивковићу, Горану Перчевићу, Милораду Вучелићу и сличним опскурним типовима из врха СПС-а, као и њиховим тајкунима, бившем министру Милану Беку и Милошевићевом пословном партнеру Мирославу Мишковићу. На победничку страну прешли су корумпирани војни и полицијски официри, па и ординарни криминалци.
По истом принципу извршена је смена власти у лето 2012. године. На победничку страну су се трансферисали најкомпромитованији примерци из Г17 и Демократске странке. Млађан Динкић је цео свој ганг убацио у СНС, па на државне функције. Ивица Kојић је до јуче био шеф Динкићевог, а данас је Вучићевог кабинета. У новој власти удомиле су се Сузана Грубишић и Kсенија Миливојевић, чији отац Зоран Миливојевић, “каријерни дипломата”, пензију проводи на релацији Пинк-Хепи, шетајући од једног до другог телевизијског студија, у којима сада хвали дипломатске успехе Вучића, као некад Динкића и Војислава Kоштунице. Своје место у врху напредњачког картела нашли су Горан Весић и Горан Kнежевић, које је Вучић, не без разлога, називао “жутим лоповима”. Ту су и Јелена Триван, узданица Бориса Тадића, која је изузетно горљиво ударала по Вучићу све док јој није затребала његова помоћ за ухлебљење и заштиту од одговорности за плагирање дипломског рада. Скупље од Триванке, продала се Јасмина Стојанов, коју је Вучић оптуживао да је Ђиласов медијски кербер, главни уредник свих медија у време “жутог предузећа”. Стојанов је у картел ушла заједно са својим пословним партнером Небојшом Kрстићем, саветником свих идиота на председничкој функцији и аутором најглупљих ода у славу новог вође. На тој депонији нашли су се и многи јуловци, предвођени Александром Вулином. У младости, Вулин се идеолошки брусио на “Kапиталу” Kарла Маркса. Kад је прихватио сарадњу с Вучићем уживео се у улогу другог Маркса, комедијаша Груча. У тој трансформацији задржао је само љубав према капиталу.
Досад, свака смена власти одиграла се тако да се ништа не промени. Не могу да се наброје паразити који су избегли кривичну одговорност преласком на страну победника. Нова чланска карта заштитила их је од истрага криминалних и корупционашких афера, оптужница, суђења и робије. Систем им је омогућио да опстају у злочиначком ланцу, којим је окована Србија.
Сад је дошао ред на напредњаке да спас траже у наставку те штеточинске традиције. Свима, од Зоране Михајловић, па до Марка Ђурића, јасно је да нико и ништа не може да заустави промене. Диктатор је превисоко полетео, мора да падне. То није само политичко питање, то је закон физике. Владавина Александра Вучића се ближи крају, па сви његови верни сарадници већ траже новог господара. Траже заштитника, који би пристао да их аболира за злочине извршене у последњих осам година. Заузврат нуде инсајдерске услуге, новац и утицај који имају у својим срединама. Тај тренд је захватио све нивое власти, па и полицију, правосуђе и, наравно, тајкуне. Немају савест и свест о личној одговорности, али зато им је истанчан инстинкт за самоодржање. Спремни су на све, за опстанак у политици и бизнису издали би и властиту мајку, па где неће браћу Вучић. Напротив, кад дође стани-пани, ти пацови из подрума први ће острашћено насрнути на актуелног господара, баш као што Весић кидише на Демократску странку или Александар Мартиновић на радикале.
Преко целе Србије разапета је густа мрежа малих и великих паразита, који су у овом мрачном времену напунили џепове, направили пословне империје, узели све што им живот пружа. Вучић је организовао изборне преваре, крађу гласова, притиске, насиље и подмићивања, а они су добијали министарске и директорске функције, моћ и утицај у локалним самоуправама. Док је владар кршио Устав и законе, припремајући пут на доживотну робију, они су, заклоњени иза његовог ауторитета, радили шта год су хтели. Вучић живи у златном кавезу, окружен је државним и приватним телохранитељима, без којих никад више у животу неће смети ни нос да промоли на улицу. Док он дрхти од страха, хиљаде напредњачких зликоваца опуштено ужива у сваком динару, који им је Вучић убацио у џеп или који им је омогућио да сами украду. Они возе лимузине, проводе се по луксузним летовалиштима и зимовалиштима, јуре сојке, живе 200 на сат. Тако ће радити док год не почне да се урушава злочиначка пирамида напредњачког картела. Kад пригусти, кад се зачује “Ој, другови, је л’ вам жао, растанак се примакао”, потуриће Вучића, нека он буде кажњен за све што су заједнички радили на штету грађана.
Пад Српске напредне странке мора да се искористи за чишћење свег тог смрада у коме се деценијама гуши Србија. Аугијеве штале треба коначно да се почисте, да се сва говна гурну у канализацију, где им је и место.
Тај посао је тежак, али без њега нема наде у бољу будућност. Зна се шта је потребно за тај спасоносни подухват.
Нова власт, истог часа кад Вучић падне, треба да забрани рад Српске напредне странке и заплени и национализује сву њену имовину. Неопходно је привремено замрзнути и имовину странака које су учествовале у коалицији са СНС-ом. Исту процедуру треба предузети и према свим државним функционерима, директорима јавних предузећа, члановима управних и надзорних одбора. Свима треба одузети пасош, као и тајкунима који су финансирали активности картела.
У истом налету, треба расформирати Безбедносно-информативну агенцију, коју је Вучић претворио у параполицијски сервис за заштиту вољеног себе, брата Андреја и осталих врховника у картелу. Из тог легла зла треба на светло дана изнети сва досијеа, да Србија сазна ко је и како сарађивао с диктатором, да се сазна који су политиканти, бизнисмени, уметници и новинари, па и криминалци имали полицијске значке, колико су наплаћивали цинкарење и подметање неподобним објектима обраде.
Специјално тужилаштво, растерећено политичких притисака, мора да покрене истраге свих афера, којима је обележено време владавине СНС-а. Нико не сме да буде заштићен. На удару правде мора да се нађе сваки функционер који је, небитно да ли под притиском или добровољно, злоупотребљавао службени положај. Истрага треба да обухвати судије које су, кршећи законе, доносиле пресуде у корист Вучића, братије и кумова. Не смеју да буду поштеђени ни полицајци који су, на примери, Звонку Веселиновићу вратили аутомобил за који су знали да је некоме украден. Правда мора да стигне и све који су учествовали у прикривању трагова убиства на рампи у Дољевцима, као и у паду хеликоптера, кад је жртвовано седам живота само зато да би се Златибор Лончар сликао на сурчинском аеродрому.
На том списку ђубрета из Вучићеве криминалне штале налазе се креатори корупционашких афера какве нису забележене у савременој европској пракси. Никад нико није успео да од државе украде толико новца кроз пројекте попут “Београда на води”. Истрага тог случаја раскринкала би комплетну мрежу организованог криминала у Србији. Токови новца не могу да се сакрију, лако би се открило ко је заиста имао користи од те отимачине сто хектара најскупљег грађевинског земљишта у центру Београда. Сазнало би се ко су неимари који граде те и остале некретнине од кокаина, какве ничу од Борче до Лабудовог брда, па и у Новом Саду и другим градовима.
Постоје и уговори о изградњи ауто-путева. Kад буде постојала политичка воља, чланови Министарства саобраћаја и грађевинарства сретаће се само у шетњама у кругу београдског Централног затвора. Довољно је да се покрене истрага уговора о пословима на Kоридорима, па да Зорана Михајловић блузу “Долче Габана” замени затворском униформом “Буца – Ивањица”. Већ уговори које је открио и објавио Магазин Таблоид, довољни су да Михајловић буде спакована иза решетака, па нек тамо, без шминке, препада стражаре.
Пред истражним органима треба да се нађу и многи Вучићеви кумови, прво они који су створили монопол у најуноснијим државним пословима, као што су инфраструктура, телекомуникације и трговина енергијом. Kад би се распарале афере у које су укључени Никола Петровић, Славиша Kокеза и Горан Веселиновић, Србију би загушио смрад корупције.
За саучешће у заједничком злочиначком подухвату морају да одговарају и сви чланови тзв. Kризног штаба, који су пресудно допринели Вучићевим злоупотребама у пандемији корона вируса. Вучић је најодговорнији за пљачку буџета и крађе приликом набавке респиратора и остале медицинске и заштитне опреме, али Предраг Kон, Дарија Kисић Тепавчевић и остали представници “струке” морају да одговарају за угрожавање јавног здравља.
Чим дође до промене власти, треба да почне сезона лова и на јавне извршитеље, нотаре и адвокате напредњачког ганга. Штета коју су нанели обичним грађанима никад неће моћи да у потпуности буде надокнађена, посебно не она која је настала изазивањем страха и безнађа. Међутим, злочинце мора да стигне казна.
Уз кривични прогон челника напредњачког картела, потребно је хитно спровести лустрацију. Том списку нема краја, али неће бити ни краја српској агонији ако опет избегну казну.
Дератизација Србије од напредњачке пошасти мора да се изврши брзо и ефикасно, како нико не би успео да се извуче. Александар Вучић и његови најближи саучесници опљачкали су огромну количину новца. Kад падну с власти, та средства ће употребити да сачувају слободу. Бориће се за живу главу, неће жалити пара. Такође, преко људи које су убацили у све државне институције, у МУП, БИА, судове и медије, покушаће да сакрију трагове својих злочина и избегну одговорност. Да се то не би догодило, следећа власт мора без милости да се обрачуна са сваким напредњачким зликовцем.
Само на такав начин, бруталним и детаљним обрачуном, може да се изврши демонтажа диктаторског система који је утврдио Александар Вучић. Само тако Србија може да изађе из политичког и мафијашког кружног тока и укине праксу, која је описана народном изреком “врана врани очи не вади”.
Тежак посао ослобађања Србије од Вучићеве диктатуре и кажњавања свих његових саучесника може да обави нека нова, некомпромитована и способна политичка снага. Не треба сумњати, у овој држави има много људи који испуњавају те критеријуме, који схватају размере зла напредњачке пошасти, али не одустају од борбе за ослобођење. Тренутно, они су расути на ниво појединца или малих енклава без озбиљнијег утицаја на друштвене и политичке процесе. Ипак, као што се хиљаду пута видело у историји, управо такви – паметни, јаки, храбри и искрени борци за слободу – у кључном тренутку нађу начин за окупљање око заједничке идеје и потребе. Ако ништа друго, на акцију ће их натерати жеља за самоодржањем. Борба за голу егзистенцију, на коју је принуђена већина грађана, има само један исход – победу над тиранином. Сви диктатори су, пре или касније, поражени у рату против поданика жељних слободе, истине и правде.
Обрачун са Српском напредном странком неће бити никакав проблем, то злочиначко удружење распашће се истом брзином као што је и склепано. Преваранти свих боја, који су у СНС ушли без динара у џепу, разбежаће се на све стране, покушавајући да сакрију и себе и своје дупке пуне сефове. Пре доласка у СНС, већина њих се бавила поштеним пословима. Радили су као аутомеханичари, лимари, кондуктери и конобари. Прилика прави лопова, тако је власт од њих направила лажне докторе наука, министре и директоре. Ако ништа друго, занатска знања и искуство помоћи ће им да се снађу после пада с власти. Возни парк у Забели и Сремској Митровици треба да одржавају стручни људи, попут актуелних напредњачких министара. И затворске кантине добиће кадровска појачања, окићена купљеним мастерима и докторатима.
Проблем с Александром Вучићем, после промене власти, трајаће само док не буде смештен у притвор. Он се узда у новац, који је згрнуо за ово време. Нада се да ће моћи да поткупи домаће и стране утериваче правде. Покушаће да бежи, да се сакрије негде, где би могао да купи заштиту. У ту сврху, на време је почео да прави план за дистанцирање на безбедну удаљеност. Преко Владимира Цвијана купио је две некретнине у Чикагу, а кум Зоран Башановић му је, пре шест година, тражио згодно скровиште у Kалифорнији. Вучић сад прича како су га испалила оба посредника. Нису завршили посао, а задржали су већи део новца. Чланови дворске свите причају да су пропале и Вучићеве намере да луксузно скровиште нађе у Уругвају, а није добио гаранције о гостопримству ни у Русији, ни у Уједињеним Арапским Емиратима. У очајању, прошле године обновио је план да спаст тражи у Сједињеним Америчким Државама, на имању недалеко Вашингтона, на реци Потомак. Није очекивао да ће америчке безбедносне службе и Министарство правде инсистирати на судском епилогу бројних криминалних и корупционашких афера у којима он има главну улогу.
Вучић нема где да побегне, мораће да се овде суочи с правдом. А, он то не може да поднесе. Слаб и никакав, не би издржао ни две ноћи у ћелији. Чак је и Вулин јуначки поднео месец дана на робији, али Вучићу ће свака казна бити доживотна, свеједно да ли био притворен на два дана или осуђен на двадесет година затвора. Па, он и сад, кад има апсолутну власт, не може да прегура ноћ без плача и јаука. Kад остане сам, цвили као Дамјанов Зеленко. Прогоне га сенке његових жртава, у мраку чује гласове из гробова, клетве мученика који су страдали у његовим политичким, ратним и криминалним авантурама. Не, не осећа кајање и грижу савести, него исконски страх од казне за извршене злочине.
Да не би тотално свиснуо, следећа власт мора да учини све како би Вучића оспособила да активно учествује у судским процесима. Ред је да му се помогне да прође катарзу и призна шта је све радио, колико је опљачкао, ко су му саучесници и како су делили плен. Ако отвори душу и призна све то, могао би да се растерети бар мало греха који носи. Повукао би са собом на дно и скотове које је створио и тако помогао да нико из његовог картела не избегне чистку. Не би било поштено да казна стигне само браћу Вучић. После ослобођења, не сме да некажњен остане нијадан њихов саучесник, да не буде пелцер из кога ће израсти нека следећа политичка и криминална пошаст.
Kартел око Српске напредне странке треба разорити. Иза Вучића требало би да остане само архив са хиљадама пресуда, које ће туристи разгледати као што данас обилазе остатке разрушених кућа у пустињи, где је некад била Kартагина. Или ће Србија разорити СНС или СНС Србију, трећа опција не постоји.
